Talasanje Srbije Dušana Mašića – Radio B92: „1992. Sankcije

Autor: Dušan Mašić, deo iz knjige “Talasanje Srbije”, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

Baš mi je krivo što nikada nije napravljen „Muzej sankcija“. To bi sigurno bila turistička atrakcija. Već vidim Japance koji sa svojim malim kamerama čekaju u redu da vide „fiću“ u koji staje 1500 litara benzina. Kombi Inter-Cityja sa spiskom putnika koji su kupili kartu za Budimpeštu u jednom pravcu. Transparent koji sam video u jednom selu kod Šapca׃ „Stranci, ukudajte sankcije, pomrećemo od holesterola“. Zatim, kineske i ko zna još čije cigarete, snimak auto-trka sa surčinskog aerodroma, recepte za što jeftinija a što obimnja jela. Da napuniš stomak i ne razmišljaš ni o čemu. Storije RTS-a o našim firmama koje rade bolje neko ikada i prkose „zločinačkim sankcijama“. Da, i to „rutinsko saopštenje“ UN-a kojim su nam tog 25. maja 1992. uveli blokadu. Čudno, nije bilo sleta te godine. Ne zbog Tita, već zbog tog „izazova za našu privredu“.

„Sankcije su visile u vazduhu i samo se tražio povod“, objašnjava mi Milorad Vučelić. „Ono što se dogodilo u ulici Vase Miskina u Sarajevu bilo je samo neposredni povod. Ja sam tada mislio, a bilo je još mnogo takvih, da će sankcije biti kratkotrajne“.

I da će biti izazov za srpsku privredu?

„Znate šta“, nastavlja Vučelić uz smeh, „vi morate to da kažete kada se nađete u takvoj situaciji. Da kažete da će to biti kratko, da je to za nas izazov. Ne možete da padnete u očajanje i da počnete da plačete. Ne bi to radili ni Nemci, ni Švajcarci, ni Francuzi. Oni bi isto to rekli. Oni bi rekli da je to strašna mera protiv njih, ali bi rekli  i da moramo da preživimo. Nije na režimu da plače i da kuka, nego da proba da opstane. To je bio težak udarac za nas i ja mislim da je to najveća šteta koja nam je naneta. Veća nego ona od bombardovanja. Sankcije su otvorile vrata kriminalu. Posle  prve dve godine, sve je bilo kriminal. Sve što je ušlo u Srbiju bilo je sa stanovišta sveta, kriminalno. I nafta, i cigarete, ali i lekovi. Sirovine za neku fabriku lekova, ili za fabriku čokolade, ili fabriku keksa u Crvenki. Sve je to bilo kriminalno. Mi smo nekako posle svega i opstali u tom nekom ekonomskom smislu, ali sankcije su u moralnom smislu napravile stravičan poremećaj. Tu je socijalna stratifikacija našeg društva definitivno zagubljena. Mi više nismo znali gde su nam radnici koji su bili na prinudnom odmoru. Da li su oni u fabrici, da li su  na ulici ili na buvljoj pijaci. U inostranstvu na radu, ili rade nešto u ‘sivoj‘ zoni. Tu ni mere socijalne politike koje su nakon toga vođene nisu pomagale kome treba, niti su škodile onome kome ne treba. Vi uradite nešto čime pogodite ‘sivu’ zonu, a kad pogodite ‘sivu’ zonu, vi ste srušili socijalni program. Vrlo komplikovano vreme. Nisam imao vremena da slušam B92“.

A da je slušao, čuo bi one koji nisu prihvatali te laži. Kako laži vezane za „događaj“ u Vase Miskina, tako i sve budalaštine o dobrim namerama onih koji su na kraju iz svega izvukli najveću korist. Da li je hiperinflacija bila taj socijalni program? Ili možda dimna zavesa kako ne bismo videli ono što se dešavalo u Bosni i Hrvatskoj, dok smo  priželjkivali da crkne onaj što je ispred nas u redu uzeo poslednji litar mleka. 

Nije da nismo bili istrenirani za takve situacije. Istina, to se u doba socijalizma zvalo „nestašice“. Imali smo tada i bonove za ulje, šećer, deterdžent i benzin. „Talili“ se sa komšijom koji je imao auto sa parnim tablicama, ako je naš imao neparne. Godinama se nije znalo kakav je ukus prave kafe i čokolade. Nego, „mešavina“ i šećerne table. Ali, ovo sada bilo je drugačije. Na granice su nam stavili neke kontrolore koji su zavirivali pod automobile i ženske suknje. Da nešto slučajno ne prođe. Dok im nismo našli cenu. 

Prvih godinu dana još je sve nekako i funkcionisalo. Zahvaljujući „unutrašnjim rezervama“ i dugoj granici koju nije bilo lako kontrolisati. A onda, kada su ovi spolja rešili da to srede, a ovi unutra unerede, sve je izgubilo smisao. 

„Subotom smo igrali fudbal u školi „Drinka Pavlović“, seća se Gordan Paunović. „Tu su bili svi ludaci iz „Ritma srca“: Srđan Anđelić, Dule Glavonja – kompletna ekipa ludaka je igrala tamo. Posle bismo išli na Slaviju kod Laleta, koji je imao veliku terasu i tu bismo raspalili roštilj. Sve smo to radili pod geslom ‘Hvala ti Sajruse’. Te ’93. sve je bilo iracionalno. Rat je već trajao dve godine, potpuno si svestan da si sjeban, plata ti je 10 ili 20 maraka, a ti pokušavaš da i dalje živis dobro. Pališ roštilj, igraš fudbal i misliš da je to najbolji život koji sebi možes da priuštiš“.

Mnogi su izolaciju Srbije doživeli najpre kao ličnu nepravdu, a tek su potom shvatili svu njenu štetnost. Ja sam se spremao da sa društvom krenem u Barselonu na Olimpijske igre. Imao sam 26 godina i to je trebalo da bude moj „put iz snova“. Ništa od toga, naravno.

„Trebalo je da idem na Novogodišnji koncert u Beč“, seća se Milica Kuburović. „Bilo mi je vrlo teško kada su zbog sankcija sve te svetske i belosvetske organizacije raskinule saradnju sa nama. Tako sam ga „izduvala“ za taj Beč. I to mi je prva asocijacija na sankcije. Sitnosopstvenička. Nekako je to sve delovalo nerealno, pošto  nismo znali šta to znači. Ne mi kao radio, nego uopšte ljudi ovde. Kasnije smo videli svu paranoju i klaustrofobiju koju su sankcije izazvale.“ 

Kako je svet pokušavao sve više da nas izoluje, tako je B92 sve više izlazio napolje. U pokušaju da objasni značaj nezavisnih medija i te „naše“ borbe za normalnu Srbiju.

„Sankcije se same po sebi nisu odmah osetile“, priča Veran Matić. „Niko od nas nije shvatio šta će nam se dogoditi i kako će to izgledati. Veoma brzo dolazi do pogoršanja životnih prilika. Mi smo već bili u nekom vrtlogu vezanom za inflaciju, ali se to intenzivira i počinje trka za dnevno preživljavanje. Tada smo imali izazov kako obezbediti sredstva da se živi i radi u jednoj takvoj zemlji. Pojačali smo potragu za donatorima i u tom periodu se pojavljuje nešto veći broj organizacija. Međunarodna javnost je posle granatiranja Sarajeva postala mnogo osetljivija i bilo je lakše naći partnere u svetu. To su prvenstveno bile antiratne organizacije i mirovni pokreti. Tada dobijamo nagrade od danskog i flamanskog mirovnog pokreta i to su prva priznanja za B92. Na drugoj strani, tu je bio i Soros fond koji je ’92. doživeo ozbiljniju programsku ekspanziju i mi smo već tada počeli da pravimo planove na duži vremenski period. Godine ’93. uspeli smo da obezbedimo određenu stabilnost, jer smo znali da smo bezbedni za nekoliko meseci, za razliku od onih koji su živeli danas za sutra.“

Da bi se to postiglo, trebalo je više dana provesti van zemlje nego u njoj. Matić, Mirković i Vučinić živeli su u koferima. Najviše Veran. I uvek isto. Inter-City do Budimpešte, pa dalje u svet.

„Fantastično sam podnosila sva njegova putovanja“, kaže mi ironično Lola Matić, Veranova supruga. „Prve dve godine je bilo ono ‘spakuj me – raspakuj me’, ali tada je 10 dana godišnje  provodio na putu. A onda, u vreme sankcija znao je da bude i 200 dana godišnje van zemlje. E, tada se sam pakovao. A sad, u poslednje vreme, veruj mi da nekad ne znam ni gde putuje. Otprilike mi kaže׃ ‘Idem tad i tad, vraćam se tad i tad’, a  sve ostalo je potpuno nebitno. Mejlovi i mobilni telefoni su malo pomogli da to lakše podnosim. Ne moraš da znaš tačno gde je. Znaš da ćete se čuti. Sada, kada se leti iz Beograda, nije toliko naporno. Ali tada, ti minibusevi do Budimpešte! Svaki put sam se tresla dok ne dođe tamo“.

Jedno veče, ne sećam se više tačno kada, zazvonio je telefon u redakciji. Neko je pričao na mađarskom, ali smo onda uz pomoć svih mogućih jezika uspeli nekako da razumemo da je Veran imao saobraćajnu nesreću i da je prebačen u bolnicu u Kečkemetu. Presekli smo se. Prvo smo se morali da nađemo nekoga ko govori mađarski i našli „prijateljevog prijatelja“. Svi su bili vrlo zabrinuti. Veran je bio taj bez kojeg je teško zamisliti išta vezano za B92. Na kraju se sve dobro završilo. Lola Matić je znala da ga to neće sprečiti da nastavi da putuje. 

„Znala sam da mu ne pada na pamet da se zaustavi. Prvo mi je bilo najvažnije da se vrati. Bilo mi je bitno da ga što pre vidim. OK, verovala sam Saši Mirkoviću koji mi je to javio i rekao da je Veran živ i da nije ništa strašno. Vratio se posle dva dana, treći i četvrti dan je otišao na posao i nisam ni mislila da je to sada kraj putovanja. Da mogu da kažem: „Nećeš više time da se baviš“. Onda bih posle, ne znam, prvog ispitivanja u miliciji ili nekog zatvora rekla: „E, sada više nećemo da se bavimo tim poslom.“

Još jedan koji se tih „godina blokade“ bavio sličnim poslom, samo za Vreme, bio je Petar Luković.

„Ja mislim da smo Veran Matić, Saša Mirković i ja bar pedesetak puta putovali u inostranstvo u tom periodu. Objašnjavali smo nekolkio stvari. Pod a) šta se dešava u zemlji, b) kako mi vidimo tu situaciju i pod c) naravno, kako da nam pomognu da svi zajedno preživimo. I kao svedok svega toga, mogu da kažem da su vrlo brzo svi – od vlada, preko donatora i koordinatora do stranih novinara – savršeno precizno znali koliki je značaj B92. Bez obzira na to što nije imao nacionalnu frekvenciju, što su ga i tu gde se čuo ometali, što je bilo i drugih pizdarija. Oni su sve savršeno tačno znali, iako nisu živeli ovde. Znali su da su ključni borci za neke građanske vrednosti bili Vreme, B92 i Borba. I to je nama bilo strahovito značajno zato što su to bili jedini prijatelji koji su mogli efikasno da pomognu. Iskreno, neke velike pomoći od naših prijatelja u Srbiji nije moglo da bude. Sem neke moralne i verbalne podrške. Da ti neko kaže: ‘Super ste’. Vreme i B92 su bukvalno preživeli zahvaljujući raznim vrstama pomoći. Učestvovali smo na tim konferencijama, razgovorali sa svima, sretali ljude iz Bosne i Hrvatske. Želeli smo i njima da pomognemo. Pamtim da je tada B92 objavio neke knjige autora iz Bosne, da su neki Hrvati gostovali ovde u Beogradu. Mirovne grupe i sve ostalo. Postali smo stožer ne samo nekakvih informacija već i jednog budućeg političkog okupljanja na raznim nivoima. I ta ’93. godina nije bila strašna samo zbog Bosne, gde je bilo užasno i sve strašnije i strašnije. Bila je strašna i zbog tih naših inflacija, groznih, groznih, groznih stvari. Ali, baš tada, informativni program B92, bar po mom mišljenju i mišljenju ljudi kojima sam bio okružen, postaje potpuno profilisan. Svakoga dana imali smo tačnu i preciznu audio informaciju o tome šta se dešava u Bosni. Ako ikada odajem priznanje za B92 u nečemu, onda je to taj period ’93-’94. godina kada je rat u Bosni ispraćen na apsolutno najprofesionalniji, najkorekntiji, rekao bih, i na najmoralniji mogući način.“ 

„Godine 1993,  B92 dobija nagradu CPJ-a (Komiteta za zaštitu novinara) i to je mnogo pomoglo našem fandrejzingu“, nastavlja priču o tom periodu sankcija Veran Matić. „To  je izbacilo B92 za stepenicu više na međunarodnom planu. Tada počinju prvi ozbiljniji tekstovi o B92 u međunarodnoj štampi. Imamo tekst u Njujork Tajmsu  i Gardijanu posle kojeg je nastao klub prijatelja B92 u Londonu. Osnovala ga je Jenet Paskou. Tekst u Gardijanu je pisala Judy Flint. Zanimljivo je da smo se sreli posle bombardovanja 2000. Ja sam dobio nagradu Ilaria Alpi nagradu godinu dana ranije, ali nisam mogao da je primim, a naredne godine tu nagradu je dobila Judy Flint. Sreli smo se u jednom malom mestu u Italiji. Ona je dobila nagradu za izveštavanje iz Somalije. Sećam se tog njenog teksta o B92 koji je nastao nakon jednog seminara u Tirani, gde je srela Sašu Vučinića, tadašnjeg direktora B92. U tom tekstu je Saša rekao da je nezavisno novinarstvo ono kada vas svi mrze. To joj se jako dopalo i kasnije je postala jedan od suosnivača Kluba prijatelja B92. Čitava priča je bila nestvarna. Ja sam dobio rukom napisano pismo od Jenet. Dobijete neki osećaj topline. Uvek su nam takve stvari više značile i ulivale više nade nego kada dobijete priznanje neke zvanične organizacije. Ovako, kada neko stalno misli na vas, zove da čuje kako ste i da li ste živi – baš vam daje snagu. Drugi klub prijatelja osnovan je u Holandiji, a kasnije smo imali i jedan u Torontu. Oni su nam pomagali ne samo u skupljanju novca, već i u akcijama kada je trebalo protestovati u raznim ministarstvima. Klub u Holandiji je nastao u jednoj instituciji koja se brinula o ljudima koje je društvo napustilo. Neka vrsta azila. To su aktivisti koji se bave beskućnicima i ljudima koji su imali velikih problema. I tu je bilo ljudi iz raznih društvenih slojeva. Oni su organizovali akcije prikupljanja plastičnih flaša, od čega je novac išao za B92, a onda su napravili u Roterdamu jednu nedelju B92, kada je i gradsko pivo dobilo etiketu B92, pa je deo od prodatog piva išao radiju. Bilo je raznih akcija u kojima su prikupljana sredstva, ali mislim da je prva, kada je skupljeno 2.500 funti,  zapravo poslužila za objavljivanje našeg prvog CD-a, – grupa koje su svirale za mir. To je bila Radio-Utopija. Snimci su odneti u London i tamo je štampan CD. Onda smo čekali da se ceo tiraž prebaci u zemlju. Tadašnji ambasador Ajvor Roberts prihvatio je da ti diskovi dođu diplomatskom poštom. Čekali smo dva meseca, ali to je praktično bio prvi CD tih bendova u vreme sankcija. Mi smo se javno zahvalili amasadoru i ostalima koji su pomogli. Onda je Forin ofis postao zanimljivo mesto gde su mnogi ostavljali stvari za nas. To su uglavnom bile izdavačke kuće, i to je stizalo redovno. Dok Gordan nije ostavio 70 kilograma diskova u holu i napisao da je to za Beograd. To je bila prva generacija diplomata koja je davala ozbiljniju podršku onom što smo radili“.

Osim da igra fudbal vikendom i pali roštilj, zadatak Gordana Paunovića, urednika muzičke redakcije B92, bio je i da stalno nabavlja novu muziku. Nekada se u tome i preterivalo, ali ni sankcije nisu mogle da spreče to što su slušaoci očekivali od B92. Novu, novu i stalno novu muziku.

„U dosta dugom periodu mi te sankcije i nismo osećali“, priča Gordan. „Jedino što nismo mogli da dobijamo pakete koje bi nam slali. Dosta rano smo izgradili dobre odnose sa raznim diskografskim kućama, uglavnom u Londonu. Takođe i sa promo agencijama koje su nam slale muziku. Taj kontakt je najpre išao preko Jelene Subotić, koja je bila tamo, a kasnije sam ja to radio iz Beograda. Po tim kućama rade raznorazne ‘kokoške’, koje nemaju pojma ni šta je Jugoslavija, a kamoli šta su sankcije. Ja u direktnom kontaktu nikada nisam imao problem. Međutim, užasan problem je bio taj što se broj ljudi koji su putovali na relaciji Beograd-London rapidno smanjio, tako da smo nekada morali da čekamo i po mesec ili dva na te pakete koji su skupljani u Londonu. Tek kasnije, kada se rasplamsao rat u Bosni, koji je mnogo uticao na loš imidž zemlje, i  kada su ’93. i  ’94.  te strašne slike bile na svim TV-ekranima u svetu, ljudi su počeli da povezuju Srbiju sa agresorima i u nekoliko navrata sam imao problema sa ljudima u diskografskim kućama. Ali, generalno, mi smo se dosta dobro organizovali i borili da u tim uslovima dobijemo sve što nam treba. Te teške uslove shvatili smo kao neku vrstu izazova. Tada se fanatizam slušalaca pojačao. Slušaoci, kojima je bilo normalno da kada se nešto pojavi na tržistu da mi to 48 sati kasnije imamo na programu, od nas su i dalje to očekivali. Za 24 sata, ako može. Valjda su bili isfrustrirani praznim samoposlugama i onim što ih je okruživalo. Od nas su očekivali da im damo to na šta su navikli. Znam da smo u nekoliko navrata, kada smo znali da neće biti isporuke u narednih mesec dana, radili nešto što nismo smeli, tj. snimali smo muziku sa MTV-a i posle ‘peglali’ da bi zvučalo pristojno. Sećam se i tog diplomatskog ‘skandala’. U britanskoj ambasadi u Beogradu bio je jedan čovek, veliki fan ‘Rolingstonsa’, koji nam je pomagao. Ja sam, u principu, tri ili četiri puta godišnje išao u London da ‘obnovim’ veze sa diskografskim kućama. Tamo se neprestano smenjuju te službenice-glupače kojima uvek moraš celu priču da ispričaš ispočetka da bi te one držale na svojoj listi onih kojima se šalju promotivni primerci. Naravno, tu je bilo svega i svačega. Znam da sam u jednom trenutku kod sebe imao oko 300 diskova koje fizički nisam mogao da ponesem jer sam u prtljagu već imao 70 kilograma diskova i ploča. Te diskove sam stavio u džak. Probao sam da telefonom nađem tog lika iz ambasade, ali njega nije bilo tu. Objasnio sam onom sa kim sam razgovarao da smo mi imali mogućnost da preko diplomatske pošte šaljemo diskove, a on mi je rekao da odem u Forin ofis i ostavim to tamo. Ja odem tamo, ulazim sa džakom diskova i kapiram da je obezbeđenje ravno nuli. Prva asocijacija mi je bila da kada bih bio terorista IRA-e, sve bih mogao da dignem u vazduh. Nisu me ni pogledali, a o pretresanju ili detektoru i da ne govorimo. Neki tip mi je dao jedan drugi džak na kojem je bio kraljevski žig  i flomaster da napišem adresu. Strpao sam to i ostavio. Vratio sam se u Beograd i posle jedno dve nedelje zovne me Saša Mirković. Kaže da je naka drama u ambasadi zbog nečeg što sam ostavio tamo. Rekoh da sam ostavio diskove, kao što smo i ranije radili. Jedina razlika je bila što je do tada to bilo 5 ili 10 diskova, a sada smo imali džak. Ljudi su mislili da se radi o švercu. Trebalo nam je mesec dana da izvučemo taj džak iz ambasade. Posle toga smo prestali da koristimo taj kanal, jer su nam Britanci bili potrebni za neke mnogo važnije stvari koje smo planirali da radimo. Uglavnom su nam novinari iz srpske redakcije BBC-ja donosili diskove, ali manje kolicine.“

Muzika još i nije bila toliki problem. Mnogo teže bilo je uneti opremu. Ne samo zbog sankcija, već i zbog ‘patriota’ koje su otimali ono što je išlo ‘nepodobnima’. Studio B je tako ostao bez svoje opreme, a slična sudbina u nekoliko navrata mogla je da zadesi i B92. No, pre nego što bi se nešto kupilo, bilo je potrebno pronaći pare. Iako su troškovi radija i dalje bili relativno mali, opremi koju su ‘budžili’ Erić i ostali isticao je rok trajanja. Informativni program B92 postajao je sve zahtevniji, kako u  pogledu ljudskih resursa, tako i u tehničkom smislu. Ključ je bio u uspotavljanju dobrih kontakata sa ‘donatorima’ – jedna od novih reči koje smo naučili. Kao i ‘projekat’, ‘grant’, ‘fandrejzing’ i slične. Gordana Janković se krajem ’91. vratila iz Londona, a godinu dana kasnije počela da radi za Sorosovu fondaciju u Beogradu. Danas je ponovo u Londonu, ali i dalje radi za Sorosa. Stalno je bila ili strašno zabrinuta, ili optimistična. B92 se uvek nalazio visoko na listi njenih prioriteta, iako je vodila računa o medijima širom sveta. Prvog dana rada u Fondaciji upoznala je Sašu Vučinića i Verana Matića. I dan-danas su u stalnom kontaktu. Dobra Goca. Bez nje ni ove knjige ne bi bilo.

„Vratila sam se u Beograd u želji da nešto promenim“, seća se Goca Janković. 

„B92 je bilo to što nas je na neki način vuklo. Bila sam u raznim inicijativama da se formiraju nezavisni elektronski mediji. Pokušali smo da napravimo ART kanal, ali se posle tri meseca ispostavilo da je u pozadini ipak vrlo politička priča vezana za Baju Šaranovića. Sve smo pokušavali da bi se napravili neki novi izvori nezavisnog informisanja, ali se na kraju sve svelo na B92, Vreme i Borbu. Prvu pomoć od Fondacije B92 je dobio polovinom ’92. Iz Praga su stigle reporterske motorole. Kolege iz inostranstva koje su radile za našu mrežu, snalalzile su se kako su znale i umele da bi nam pomogle, da donesu opremu koja nam je bila potrebna. Tako je Bob Horovic usred jula došao sa sve skijama da bi doneo antene za motorole. U tom autobusu je upoznao i svoju buduću ženu. Poneo je skije da bi umesto štapova mogao da donese antene. Kada sam počela da radim, prvog dana na poslu potpisala sam drugi grant za B92. Platili smo put Saši Vučiniću da ode u Moskvu na ‘fish bowl’. Nisam smela da priznam da ne znam o čemu se radi. A to je, zapravo, američki izraz za jednu vrstu radionice – okupe ljude iz medija i onda se govori o različitim principima rukovođenja i uređivanja nezavisnih medija. Tu je Saša sreo svoju sadašnju ženu Elizabet. Prava saradnja sa B92 počela je tek nekoliko meseci kasnije. Tada smo dobili prvi budžet za medije. Do tada ništa u Sorosu nije bilo definisano. Nije bilo ni medijskog programa, ni strategije, ni budžeta. Sve je bilo ad hoc. Od kraja ’92. naša saradnja se toliko intenzivira da smo faktički imali dnevni kontakt. Ja sam znala sve što se dešava u B92, oni su znali sve što se dešava kod nas. Zajedno smo strateški planirali neke stvari. To je bilo užasno teško vreme. Vreme velike paranoje. Svi su se užasno plašili. Ljudi nisu imali hrabrosti da ‘iskoče’. B92 je imao hrabrosti da izađe iz nekih okvira, da razmišlja o populaciji koja nije u tom trenutku bila zahvaćena bilo kakvom vrstom akcija. Uvek je bilo: daj da pokušamo još nešto! Daj da pokušamo da sarađujemo sa još nekim. Sećam se publikacije Nebojše Popova, nekoliko godina od početka mog rada. Izašao je podlistak o populizmu u Srbiji, a sve akcije koje je organizovao B92 bile su predstavljene kao akcije civilnog sektora. A B92 je pomenut samo u jednoj. Tako se civilni sektor odnosio prema B92. Ali, istovremeno je bilo vrlo zanimljivo da B92 nije pravio dramu oko toga. U to vreme nije bilo mnogo donatora. Objektivno, mi smo jedno vreme bili skoro sami. Ili čak potpuno sami. Svi su se plašili značajnijih investicija. Stizali su neki mali grantovi od Press Now, ali to je bilo sporadično i nesistemski. Mi smo bili stvarno jedini. I zato se ta saradnja razvila baš tako. Jer, ti operišeš u jednom malom krugu i na isti način si ugrožen kao što su ugroženi i oni sa kojima radiš. Mi smo bili stalno prozivani,  maltretirani. Sve što se dešavalo ljudima iz B92, dešavalo se i nama iz Sorosa. Tako je saradnja potekla i iz te situacije“.

Napada na B92 bilo je sa svih strana. Najžešći su bili oni koji su dolazili od režima, ali su možda više boleli oni iza kojih su stajale neke naše „nezavisne“ kolege. Neznanje, pohlepa i zavist bili su najčešći razlog za to.

„Nisu znali da rade sa donatorima, ali uvek ima i doze zajedljivosti“, kaže Saša Mirković. „Ona će uvek negde da izađe na površinu i to smo mi teško prihvatali. Ja sam se navikao i „operisan“ sam od toga. Tu zluradost sam uspevao da odbacim jer sam znao da smo mi otvorena srca prilazili onome što smo radili. Sve što je dato za B92 bilo je krajnje namenski. Sa donatorima možeš da ‘balansiraš’ do određene granice. Tolerisaće ti da preusmeriš sredstva za neki drugi projekat, da  kupiš ovo ili ono, ali oni žele uvek da vide boljitak, napredak i neki konkretan rezultat. Ako to ne vide, počeće da sumnjaju i preispituju za šta su ti dali sredstva. Ako su oni tebi dali pare da objaviš knjigu ili kompakt-disk, pa moraju to da vide! B92 je uvek imao konkretne rezultate za ono što je uradio i zahvaljujući tome imali smo ležerniju poziciju u kontaktima sa donatorima. Onda se poverenje produbljivalo i oni su nas i dalje  pomagali. A ima onih koji su se polakomili čim su videli neke pare na računu i rekli: ‘Aha, sada ću ja malo da uložim, da obrnem tu lovu’. Onda taj biznis propadne, love nema i ta osoba stekne vrlo loš imidž. Ne samo kod donatora koji je dao pare, već kod svih. Jer, i oni međusobno komuniciraju.“

O bogatstvu Verana Matića  ispredale su se priče. Milioni, kamioni, avioni. Ja mislim da ne znam nikoga ko je više od Verana „operisan“ od para. Samo nekoliko puta je delio honorare i o tome se još priča po B92. Mogao je da mu uzme ko je koliko hteo. Čovek, jednostavno, nije iz tog sveta. Svoju kuću bi založio da bi isplatio plate, a ne da bi od nekoga uzeo.  

„Čudno je to“, kaže mi Lola Matić. „Ja znam mnogo ljudi u nekom našem okruženju koji misle da je Veran vlasnik nekoliko televizija, da poseduje ne znam kakve račune. Verovatno je to, s njihove strane, normalno razmišljanje. Ako si na takvom mestu, ako radiš toliko i ako, u krajnjoj liniji, vodiš jednu takvu firmu, nekako je normalno da ti sve to i pripada. Ali, Veran iskače iz svih normi. On nije direktor ili ‘biznismen’. On ‘beži’ od para. Ne želi o tome ni da priča. Čak i kad ih nemamo. A, opet, ljudi žele da veruju. Ne znajući kako mi zaista živimo. Naša letovanja ne mogu da budu skupa, a o tome da bih nekada pošla sa njim na neki od njegovih puteva – ne mogu ni da razmišljam. To su cifre koje mi ne možemo da ispratimo. Nema ni ručkova i večera po restoranima ili izlazaka. Živimo nekim običnim životom. Od plate. Ni od dividendi, ni od ušteđevine, ni od nekih ozbiljnih para za koje bi neki voleli da postoje na nekim tajnim računima“. 

Veran, jednostavno, ne zna da se snalazi u svakodnevnim stvarima. Ali da ni od čega napravi nešto, da iz zatvorenog radija izađe sa idejom o televiziji, da stalno smišlja nove i nove „projekte“, dok smo se mi borili da izađemo i iz ovih u koje smo ušli, za to je majstor. Kao da živi pet godina ispred nas.

A vreme sankcija bilo je vreme za snalažljive i kreativne. Trebalo je izaći na kraj i sa „našima“, ali i sa strancima koji su želeli da pomognu, a često nisu znali kako. 

„Bilo je potpuno strašno“, kaže Gordana Janković. „I međunarodne organizacije su stavile limite. Mi smo skoro godinu dana radili na skidanju sankcija za naš program humanitarne pomoći. Sve što smo imali kao sankcije spolja, imali smo i iznutra. Njima je bilo u interesu da tu vrstu pomoći ne dozvole. Tada su bile akcije kidnapovanja opreme. Svega što je bilo namenjeno nezavisnim medijima. Mi smo imali sreće da smo u to vreme imali veliku akciju donošenja lekova i instrumenata za bolnice, pa su nas ipak tolerisali. Mogli smo na neki način da probijemo tu potpunu blokadu, ali je bilo strašno teško u svemu ostalom. Za opremu, kompjutere… Mi smo imali fajlove od po kilometar za svaku pošiljku. Nekad je to bilo smešno. Boriš se da uvezeš tri kompjutera i ta procedura traje mesecima. Imali smo ‘veselu’ situaciju kada smo unosili opremu koja je delom bila i za B92. Kamion iz Mađarske smo uspeli da ‘uvučemo’ u Suboticu i znali smo da će se nešto dešavati, jer je tri dana pre toga oduzeta oprema koja je bila namenjena Studiju B. Morali smo da smislimo kako da izvadimo opremu iz kamiona koji je ‘obeležen’ i da stavimo opremu u nešto drugo. Za to nam je bila potrebna noć, tj. da se kamionu ništa ne dogodi preko noći. Tako da smo završili s kamionom u kavezu sa lavovima na Paliću. Tu su ga lavovi sačuvali, a mi smo potom prebacili opremu u druga kola i tako je dovezli do onih kojima je bila namenjena.“ 

„Pola opreme je išlo preko carine i to je bilo frustrirajuće, a druga polovina je švercovana“, priča Veran Matić. „Sećam se nekih kompjutera koji su dovezeni do Segedina, a onda je švajcarski ambasador seo u džip i išao da to donese. Najveća naša briga bila je kako da obezbedimo da ljudi svakog meseca dobijaju platu. Mislili smo da je to jedan od ključeva. Imali smo tu energiju, unutrašnju solidarnost, ali je strašno važno bilo da ljudi znaju da će dobiti platu. Tada je krenula ekspanzija nekih drugih medija i morali smo da vodimo računa da nam ljudi ne odu. Uspeli smo da napravimo sistem zahvaljujući kome su neki naši novinari te ’93. izdržavali i svoje roditelje. I ne samo njih.“  Kad god je u radio stizao neki novi komad opreme, nije bilo nikog srećnijeg od Milivoja Erića, našeg šefa tehnike. I danas mu se usta razvuku u osmeh kada se seti toga.

„To je bilo prelepo“, kaže Era. „Divno! Tragično je bilo ono sa čime smo radili. Mnogi od nas su imali kvalitetnije uređaje kod kuće nego što je radio imao. Kada je počela da stiže ‘prava’ oprema, radosti nije bilo kraja. Najteže je bilo prilagoditi tu opremu našim uslovima. Ili, kasnije, kada smo imali pola profesionalne a pola kućne opreme, napraviti da to radi. Nisam se plašio da to sve sklapam i rasklapam. Tehnika ima neka svoja pravila i ako radiš sve po redu, ne može ništa loše da se dogodi. Mi smo uveli pravilo da se jednom nedeljno oprema detaljno sređuje. Bio je utorak noću kada smo bukvalno i prekidali program i sređivali opremu da bi ona mogla da traje i narednih nedelju dana. Jer, nismo imali mogućnost da menjamo. Rasklopimo miksetu i onda sve moguće delove koji su oštećeni reprariramo, očistimo je totalno i tako nedelju dana potraje. U početku, pušenje nije bilo zabranjeno u studiju, pa su nekima ti uređaji bili i piksle. Kad otvoriš, nađeš svašta. Spajalice, metalne predmete, mrvice hrane… Svašta. S vremenom smo uspeli da ‘prevaspitamo’ ljude. Da izgradimo neki autoritet i da i oni shvate da je čuvanje opreme i u njihovom interesu. Tako su i novinari počeli da uče kako da snimaju u studiju, kako da produže vek svojim kasetofonima. U početku su  novinari sami morali da kupuju reporterske kasetofone i tako su najbolje naučili da ih čuvaju.“

Tada se, naravno, radilo na trakama. Za razliku od ‘velikih’ stanica, mi smo emitovali sa terenskih traka. Presnimavali smo ih po stotinu puta. I više. Sve dok više nisu mogle da se ‘brišu’. Nove nisi mogao da kupiš. Nije bilo mleka, a o trakama da i ne govorimo. Jednom sam bio na nekoj konferenciji u Minhenu. Odveli su nas da vidimo njihov državni radio. Onako, stidljivo, pitao sam ih da li bi mogli da nam daju neku svoju staru traku. Oni snime jednom, emituju i bace. Gledali su me u čudu. Kao da ih pitaš da li možeš da piješ vodu. Odveli su me u magacin i rekli da uzmem šta mi treba. Kada sam se vratio, bio sam heroj. Puna torba traka. Plus lepak i „blankovi“. Čak i par „studijskih“ koje su nam služile za reklame. Godinu dana smo „krckali“ tu pomoć iz Nemačke. Na carini nisu pravili probleme za takve stvari. Čak su te sa nekim sažaljenjem gledali kada im ti, onako sav ponosan, kažeš da imaš magnetofonske trake. Misle da si lud. Ni Gordan Paunović nije imao problema sa unošenjem svojih diskova. Bar ne sa „našima“.

„Mi smo uglavnom tada išli preko Budimpešte. Jednom sam imao problem sa mađarskom carinom. Moraš da ih podmićuješ. Uvek  sam uzimao neki starinski hevi-metal znajući da se to njima uglavnom sviđa. Kompilacija ‘Best of 70’ za njih je bila ‘strava’. Daš im nekoliko diskova i prođeš. Sa našima nisam imao problema jer smo išli minibusevima. Uvek je sa tobom dolazio neko iz Australije ili Amerike sa mnogo stvari, tako da se naše dve torbe nisu ni videle. Carinici su uglavnom ganjali te ‘krmače’, torbe od 200 kilograma i ‘gastose’ sa televizorima i šporetima. Nikada nisu pokazivali interesovanje za ploče ili CD-ove.”

Nije nama mnogo trebalo da budemo srećni. Sama činjenica da si u B92 bila je dovoljna da ne budeš depresivan. Ljudi koji su radili u drugim segmentima programa bili su još opušteniji. To je najbolje mogao da vidi Goran Basarić. Kroz svoj objektiv, naravno.

„Vi u informativnoj ste bili dosadni. Bar za mene kao fotografa.  Oni u kulturnoj i zabavnoj redakciji bili su mnogo zanimljiviji. Kod vas čovek sedi ispred mikrofona i čita vesti ili ima gosta. Bilo je teško za slikanje. Studio je bio mali, trouglast, sa ogromnim prozorom, ali mračan. I svaki put kada sam slikao u studiju, bila je to borba sa protivsvetlom koje je dolazilo s tog prozora. Mogao sam, praktično, da slikam samo iz dva ugla. Nisam mogao da slikam otpozadi, nisam mogao da slikam odnapred. Ali kada je Rambo (Amadeus) bio u programu, mogao sam da slikam odakle sam hteo. Program je išao sa svih strana. I u studiju i izvan njega. Praktično, najveselije slike sa radija su bili Rambo i njegova ekipa. ‘Vanilice’ su bile vrlo zanimljive. Super je bio i ‘Dečiji ritam srca’, sa Mjehurom i Jelenom. Ja te njihove energije nisam bio svestan dok nisam otišao s radija. Kada sam došao u Kanadu i počeo da pravim tu izložbu, kada sam izabrao sve fotografije koje ću da uradim i kada smo to postavili, shvatio sam da nikom ne mogu da prodam tu priču kao׃ ‘Evo, ovo su jadni ljudi sa B92 koji se bore za objektivno informisanje i za slobodu štampe u Jugoslaviji’. Jer, na svim tim fotografijama oni izgledaju fenomenalno. Zezaju se i smeju, super se zabavljaju. Svi su mladi, lepi, dobro izgledaju. I sad se oni, kao, bore i pate. Kanađanima to uopšte nije moglo da dođe do mozga. Kao׃ ‘U čemu je ovde problem? Šta njima fali? Super izgedaju’. Onda smo morali da stavimo jednu seriju fotografija sa onog mitinga na Ušću 11. marta ’91. Pokušao sam da im kažem: ‘Jeste, ljudi sa B92 su mladi, lepi, super se zabavljaju, ali oni žive među ovim ljudima i  pokušavaju nešto da promene”.

Radio B92 oduvek je bio utočište za sve i svakog. Od onih koji su se krili od mobilizacije do kojekakvih likova koji bi banuli na peti sprat i najčešće završavali u marketingu. Njihova vrata su bila otmah tu posle ulaznih. A kad živiš godinama u izolaciji, ne treba ti baš mnogo da poludiš.

„Kod nas su razni ludaci ulazili”, priča mi Željko Drašković, dugogodišnji šef marketinga B92. „Prete, psuju – svašta. Jednom došao čovek koji je držao ruku za pojasom i rekao: ‘Ja imam bombu!’ Ludak u klompama. Bila je zima, a on došao u klompama. I sad ove žene, pošto su tu uglavnom radile žene, uplašile se. Uplašio sam se i ja. Čovek mora da se uplaši u takvim trenucima. Međutim, rekao sam devojkama, pošto je ovaj počeo da priča neke nepovezane gluposti, da polako izađu iz prostorije. Izađoše one i nas dvojica, kao, počesmo da pričamo. Pričali mi jedno deset minuta dok nije ušao naš tehničar Boža Podunavac i pitao׃ ‘Šta se dešava? Je l’ ima problema nekih?’ Onda je čovek izvukao neko parče papira i rekao: ‘Ja imam bombu, imam knjigu!’ Samo što se nisam srušio. Kažem: ‘Idiote jedan, da li si, bre, ti normalan?” Već smo zvali policiju. To je bio pravi ludak. A one što su zvali telefonom nismo ni brojali. Pošto smo se mi javljali na telefon kao služba marketinga i prvi primali pozive, naslušali smo se raznog pljuvanja, psovki bivših a možda i sadašnjih SPS-ovaca. Svačega smo se naslušali.”

Mi smo vrlo brzo oguglali na te „pacijente”. Malo neprijatnije je bilo kada su mi jednom polupali sva stakla na trabantu. Nigde nisam mogao da nađem desno prednje. Sankcije. Morao sam da se lomatam po nekim otpadima. Ali, kako je Lola preživljavala komentare na račun onoga što je njen muž radio?

„Najviše neprijatnosti sam imala tamo negde između ’93. pa do ’98. Bili su oni grozni napisi po Politici. Veran ode u Ameriku, pa se onda pojavi naslov u novinama da on radi za CIA, da traži da se bombarduje Beograd. Bilo je vrlo, vrlo neprijatnih situacija. Ja sam se na poslu trudila da se ponašam ‘obično’. Nisam pričala o tome. Dosta ljudi i ne zna čija sam ja žena, gde radi moj suprug. Imam običaj da kad pričam o svom mužu ne kažem Veran, nego kažem Matić. To sam naučila iz tog perioda. Kad kažeš Veran, nema šanse da ne pogode o kome se radi, jer ima vrlo specifično ime. Onda vrlo često kažem ‘Kad Matić bude rešio’, ili ‘Kad Matić ovo…’, tako da dosta njih u ‘Galenici’ i ne zna. Ali bilo je situacija da ja najnormalnije sedim i radim nešto u laboratoriji, a onda dolazi grupa ljudi sa pitanjem׃ ‘Šta hoće onaj tvoj muž?’ Da ti pravo kažem, to je isuviše prost svet da bih se ja nešto uzbuđivala oko njih. Baš prost, sa jedno pola grama mozga u glavi. Trudila  sam se da ne obraćam pažnju. Na drugoj strani, sa komšijama nikada nismo imali probleme. Nakada, tako, neko voli da pita׃ ‘Gospodine Verane, gospodine Matiću, šta će biti na sledećim izborima?’ Potpuno  normalno.” 

Sankcije su ukinute posle Dejtona. Ipak, jedno vreme postojao je takozvani spoljni zid. Stranci su se premišljali da li da dozvole otvaranje aerodroma „Surčin”. Tužno je bilo gledati tih godina našu „vazdušnu luku”. Na tabli: Podgorica, Podgorica, Tivat, Tivat, Podgorica. Nekada ubace Prištinu i Niš. Potpuno besmislen objekat. Po hodnicima si mogao fudbal da igraš. Kao i benzinske pumpe. Ili železnička stanica u Splitu. Odande se godinama moglo samo do nekog od silnih Kaštela. Sve ostalo je vodilo preko Knina. Ovde su pokušali da na pisti organiziju auto-trke. Marko Milošević bio četvrti. Duž Dunava su vikendice pretvarane u rafinerije. Kontrolori UN otkrili su kod Subotice dva creva koja su ispod zemlje vodila do Mađarske. Oni nama benzin, mi njima alkohol. Litar za litar. Valjda. U borbu za otvaranje „Surčina” uključili smo se i mi. Bio sam u Berlinu sa Draganom Kojadinovićem i Ljiljanom Smajlović na zasedanju G8. Tada smo pričali sa predstavnicima nemačkog Ministarstva inostranih poslova i Kontakt-grupe i ubeđivali ih da nam otvore „Surčin”. Kao, mnogo će značiti ako to kažu da rade zbog opozicije i nas „normalnih”. Posle smo otišli u „Muzej berlinskog zida”. Gledao sam kako se od „trabantovog” motora pravi avion, kako spakovati ženu u zvučnik ili u automobilsko sedište. Kako su kopali tunele i u zembiljima „švercovali” decu iz istočnog do zapadnog Berlina. Ima i deo o svim revolucijama u Istočnoj Evropi. Tada nije bilo mesta da se negde „turi” i naša. Svi zidovi su bili popunjeni. Na kraju muzeja nalazi se mali restoran. Našli smo se sve troje, naručili kafu i dugo sedeli bez reči. Tad neko reče: „Vide li ti ono? A mi se žalimo što moramo minibusom do Budimpešte.”