Krik obespravljenih i politički performans

Autor: Nenad Kovačević, Izvor: Novi magazin

Iako štrajkovi glađu u Srbiji imaju dugu tradiciju, nijedan od njih nije se završio ispunjenjem zahteva onih koji su na takav način odlučili da se bore. Osim predstavnika opozicije, gladovali su i oni koji su na vlasti, što je još jedan srpski doprinos političkoj travestiji i izrugivanju tog radikalnog i ličnog bunta. 

Odbijanje uzimanja hrane radi ispunjena određenih ciljeva odavno se pominje u ljudskoj istoriji, a u savremenom dobu pribegavali su mu radnici, građani, građanke, zatvorenici, politički aktivisti. 

Više hiljada zatvorenih irskih republikanaca štrajkovalo je glađu početkom XX veka, a najpoznatiji protest pripadnika IRA koji je slomila premijerka Margaret Tačer desio se 1980, kada je od posledica štrajka glađu umrlo deset zatvorenika, uključujući njihovog lidera Bobija Sandsa. 

U 20. veku, po štrajkovima glađu, najpoznatiji je bio Mahatma Gandi, politički i duhovni vođa pokreta za nezavisnost Indije od Velike Britanije. Glađu je štrajkovao 17 puta, a njegov najduži takav bunt trajao je 21 dan. Poslednji put to je učinio 1947. godine, kada su Britanaci odlučili da Pakistan odvoje od Indije.

Za razliku od Gandija, čije gladovanje je postizalo određene ciljeve, u pojedinim delovima sveta pokušaji ljudi da se borbe za pravdu i demokratiju bili su neuspešni, posebno ako su politički motivisani, a neki od njih smrtno su stradali. 

NEUSPESI: U Srbiji, od devedesetih godina prošlog veka, nijedan takav način iskazivanja nezadovoljstva nije uspeo. U leto 1993. godine, hranu je osam dana odbijao Vuk Drašković, tadašnji predsednik SPO, nakon što je policija njega i njegovu suprugu uhapsila i pretukla za vreme demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića, koji ih je oslobodio odlukom o aboliciji. 

Glađu i žeđu, osam dana u aprilu 2011. godine, štrajkovao je sedeći na parčetu stiropora, a potom u Narodnoj skupštini Tomislav Nikolić, nekada funkcioner Srpske radikalne stranke, kasnije predsednik SNS i predsednik Srbije, tražeći vanredne parlamentarne izbore, ali tom zahtevu nije mu udovoljeno. Nikolić je, navodno, na nagovor tadašnjeg patrijarha SPC Irineja prekinuo gladovanje. 

Jedan od najbizarnijih štrajkova glađu u Srbiji zabeležen je 10. maja 2020. godine, koji su započeli predstavnici vlasti – narodni poslanici SNS-a Aleksandar Martinović i Sandra Božić. Bila je to njihova reakcija na štrajk glađu samostalnog poslanika Miladina Ševarlića, penzionisanog profesora Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, koji je, u narodnoj nošnji, na taj način protestovao jer je Narodna skupština Srbije odbijala da raspravlja o Kosovu i Metohiji. 

Njemu se, istog dana, pridružio Boško Obradović, u to vreme poslanik i lider Dveri. Ševarlić je, nakon dva dana, prekinuo štrajk, pošto je, kako je objasnio, „bio medijski ugušen od poslanika vlasti i pokreta Dveri“. Štrajk su istog dana prekinuli i naprednjaci, a Boško Obradović ga je, sa svojim partijskim kolegom Ivanom Kostićem, nastavio i obustavio 20. maja, iako njihovom zahtevu nije bilo udovoljeno. 

Tražeći poništavanje beogradskih i parlamentarnih izbora, zbog krađe glasova, potpredsednica Stranke slobode i pravde i prva na listi opozicionog bloka „Srbija protiv nasilja“ Marinika Tepić je započela štrajk glađu 18. decembra 2023. godine. Tri dana kasnije, pridružile su joj se članice te koalicije Jelena Milošević i Danijela Grujić. Sve tri su obustavile gladovanje 31. decembra, a njihov zahtev vlast nije ispunila. 

Ove godine, veliku pažnju javnosti privukli su štrajkovi glađu Dijane Hrke, majke čiji je sin, sa još 15 ljudi, nastradao 1. novembra prošle godine kada se na njih obrušila nadstrešnica sa Železničke stance u Novom Sadu, te Milomira Jaćimovića, prevoznika kome su oduzeti autobusu kojima je prevozio studente i građane na proteste širom Srbije. 

Dijana Hrka je gladovala 2. do 17. novembra kod Narodne skupštine Srbije, nadomak „Ćacilenda“, šatorskog naselja pristalica režima u centru Beograda. Tražila je i još traži da se utvrde i odgovaraju svi krivci za pad nadstrešnice, da se puste i oslobode krivice svi protivpravno pritvoreni studenti koji su uhapšeni tokom protesta, kao i to da predsednik Srbije Aleksandar Vučić raspiše vanredne parlamentarne izbore. 

Prvih nekoliko dana, dok je gladovala, sa razglasa u Ćacilendu, pristalice vlasti su puštale pesme, pa i onu „Pošla majka da potraži sina“, nakon čega joj je pozlilo, a pomoć su joj pružali lekari u privatnoj klinici u Beogradu. Nakon prekida štrajka, što su joj, kako je rekla, „savetovali medicinski radnici i deca“, poručila je da nastavlja borbu za pravdu. Nijedan od njenih zahteva vlast nije ispunila. 

Četiri dana posle Dijane Hrke, ispred zgrade Pokrajinske vlade Vojvodine u Novom Sadu, štrajk glađu je započeo Milomir Jaćimović sa svojim maloletnim sinom, koga je kasnije ubedio da odustane od gladovanja, ali on mu se ponovo pridružio u štrajku. Zahtevao je od režima da mu se vrate oduzeti autobusi, od kojih mu je samo jedan vraćen, i ponište sve kazne koje su mu, kako je rekao, nezakonito izrečene. Jaćimović je prekinuo štrajk 18. novembra i pozvao građane da blokiraju Beograd, ukoliko vlast ne ispuni njegove zahteve.

Pre Dijane Hrke, 31. oktobra, štrajk glađu je, ispred srpskog parlamenta, započeo Uglješa Mrdić, narodni poslanik SNS-a i predsednik Odbora za pravosuđe Narodne skupštine Srbije. Od nadležnog tužilaštva je tražio da uhapsi bivšeg predsednika Skupštine akcionara Infrastrukture Železnice Srbije Nebojšu Bojovića i bivšeg izvršnog direktora te kompanije Milutina Miloševića, zbog njihove odgovornosti za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Kad mu je pozlilo, nakon ukazane pomoći u Urgentnom centru, oglasio se predsednik Srbije Aleksandar Vučić i izrazio zabrinutost za njegovo zdravlje i zdravlje Dijane Hrke, navodeći da je s njima razgovarao telefonom i da ih je pozvao da prekinu štrajk. Zbog zdravstvenog stanja, ali i na, kako je objasnio, apel Aleksandra Vučića, iako tužilaštvo nije reagovalo na njegove zahteve, odlučio je da prekine štrajk, nakon 11 dana. 

Empatija i participacija

„Oni koji štrajkuju glađu privlače pažnju javnosti, ali razlika je u tome da li ljudi prema njima izražavaju empatiju ili su spremni da participiraju, kada ona postaje i političko pitanje, a građanski aktivizam, poput nenasilnih protesta, blokada i drugih vidova pritisaka na vlast, može uticati na povoljan ishod za onoga ko štrajkuje glađu“, ocenjuje prof. dr Bojan Vranić. 

JAVNOST: Psiholog i penzionisani univerzitetski profesor dr Žarko Korać, objašnjava da je štrajk glađu „najteži i poslednji oblik pasivnog otpora, zbog uskraćivanja individualnog ili opšteg prava“. Osim političkih štrajkova glađu, podseća, postoje i oni koji su vođeni drugim motivima, najčešće socijalnim kao u slučaju sedam radnika Trikotaže „Raška“ u Novom pazaru 2009/10. koje su protestovale više od mesec dana zbog neisplaćenih otpremnina, kao i nekoliko godina kasnije 45 kuršumlijskih ili 17 radnika FAP-a. „Ionako nemamo šta da jedemo“, objasnili su Pribojci.

„Čovek koji štrajkuje glađu ne ugrožava nikoga drugoga, već isključivo sebe, svoje zdravlje i svoj život. To je vrlo komplikovan put i veoma teška situacija za svakog normalnog čoveka. Već trećeg dana štrajka, počinju ozbiljne promene u organizmu, a osim fizičkih promena“, objašnjava Korać dodajući da se „takva osoba se suočava i sa mnoštvom psiholoških problema“: „To su promene u stanju svesti, halucinacije, nepovezane misli, poremećaji spavanja, osećanje da se tone u ništavilo.“

Navodi da takav štrajk jeste sredstvo za postizanje cilja, ali mora da referira na nekoga ko ima, bar, minimum saosećanja, odgovornosti i demokratskog potencijala: „Štrajk glađu podrazumeva da je onaj protiv koga se štrajkuje, a to ne mora uvek da bude vlast, mora da bude receptivan i da reaguje, a ako izostane takva reakcija, pustiće vas da umrete.“ 

Centralno pitanje je, dodaje, reakcija javnosti, a potom objašnjava da ima onih kojih se to ne tiče, ali da takvo samožrtvovanje i te kako može da uzdrma javnost, jer je veći deo građana Srbije veoma nezadovoljan vlašću. 

Štrajkovi glađu Dijane Hrke i Milomira Jaćimovića, ocenjuje, „pokazali su očaj većeg dela javnosti, a iz beznađa, upozorava, ljudi mogu svašta da urade: „Dijani Hrki su, u početku štrajka puštali veoma glasnu muziku iz šatora, a onda su to prestali da rade, što znači da je režim, ipak, reagovao, bar na takav način. Očigledno je da je i njihovim glasačima to bilo previše, iako ne podržavaju motive njenog štrajka.“ 

Štrajkovi glađu Uglješe Mrdića, Dijane Hrke i Milomira Jaćimovića, naglašava, razlikuju se i po tome kako je na njih reagovala javnost.

„Iskreno, bilo bi mi strašno da je Mrdić sebi ugrozio zdravlje ili, ne daj bože, da je umro, iako ne razumem zašto je štrajkovao. U slučaju Dijane Hrke, povod je strašna tragedija u kojoj je nastradao njen sin sa još 15 žrtava, a dve osobe su teško povređene. Za to je odgovorna država, jer je korupcija ubila te ljude“. Veći deo javnosti je, podseća, podržao njene zahteve, a slično je sa prevoznikom Milomirom Jaćimovićem: „S druge strane, takva reakcija javnosti je izostala tokom štrajka glađu Uglješe Mrdića. I ja sam se pitao, bez ikakve ironije, koji je njegov motiv i šta to on ne može da ostvari preko svoje stranke, koja kontroliše sve delove vlasti u zemlji.“

Štrajk glađu i aktivizam 

„Za štrajkove glađu kod nas reklo bi se da se manje obraćaju strani kojoj su zahtevi upućeni, a više posmatračima. To je poziv da se i oni moralno opredele, zauzmu se za slabiju stranu i sami preduzmu nešto. U tom smislu, štrajkovi glađu čine konflikt vidljiviji većem broju ljudi i sugerišu i neupućenima ko je tu u pravu i na čijoj strani treba biti. Ovaj povećani senzibilitet za društvene nepravde i pojačane emocije mogu povećati i građanski aktivizam. Međutim, ne bi trebalo da je za povećanje aktivizma neophodno da neko ugrozi vlastiti život“, poručuje prof. dr Dragan Popadić. 

PERFORMANS: Na pitanje da li je štrajk glađu iskaz nemoć ili hrabrosti, socijalni psiholog dr Dragan Popadić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ocenjuje za Novi magazin da je „najčešće i jedno i drugo“, a da „u retkim slučajevima nije ni jedno, ni drugo“: „Najčešće je i jedno i drugo. Štrajk glađu je tada gest osobe koja je rešena da, kada su sva druga sredstva borbe zakazala, pokaže da za nju vrednosti za koje se bori nadilaze vrednost vlastitog života.“ 

U retkim slučajevima kada je u pitanju performans dešava se i da neko objavi štrajk glađu praktično na početku svoje borbe, jer mu je štrajk glađu, po pravilu odglumljen, put koji mu izgleda lakši od pregovaranja i ubeđivanja. Štrajkom glađu on tada želi da privuče pažnju javnosti i uceni drugu stranu znajući da mu argumenti ne idu u prilog“. O tome da u Srbiji na takav način protestuju i predstavnici opozicije i vlasti, ocenjuje da kod nas štrajkovi glađu imaju dugu tradiciju kao oblik političkog performansa, relativno kratkotrajnog, čiji osnovni cilj je da se privuče pažnja javnosti i pridobije naklonost posmatrača. 

Podseća na štrajk glađu i žeđu Tomislava Nikolića, sa zahtevom da se raspišu izbori, pa i na to kada su aprila 2019. godine tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin i zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić najavili da će početi štrajk glađu zbog, kako su naveli, nasilja opozicije na ulicama Beograda. 

Režim, dodaje, kao odgovor na akcije usmerene protiv njega, pribegava manipulativnim taktikama prepokrivanja, zbunjivanja i skretanja pažnje, pa je tako i u slučajevima štrajkova glađu. 

Tako je bilo kada su maja 2020. godine narodni poslanici vladajuće većine Sandra Božić i Aleksandar Martinović stupili u štrajk glađu, kao odgovor na štrajk glađu Boška Obradovića. Takođe, juna 2025. godine „studenti koji žele da uče“, najavili su štrajk glađu onda kada je, kako je Vučić tada saopštio, bilo naznaka da će studenti u blokadi stupiti u štrajk glađu“.

Možda, kaže, greši, ali koliko zna, nijedan štrajk glađu u Srbiji nije rezultirao ispunjenjem zahteva, niti time da je štrajkač, kao što je čvrsto obećao, „išao do kraja, zato što su od početka bili zamišljeni kao oblik političkog performansa, sa skromnijim ciljevima od onih javno izrečenih“. 

„Drugim rečima, štrajkovi glađu, po pravilu, nisu bili pokretani kao ozbiljan, verodostojan ultimatum drugoj strani, mada su uvek tako obznanjivani, sa porukama da neće prestati sve do ispunjenja svih zahteva“. 

Tako zamišljenim štrajkovima glađu, ocenjuje, nešto se dobijalo, a nešto gubilo. „Štrajkovi su, s jedne strane uspevali da privuku pažnju javnosti i probude simpatije i saosećanja prema ugroženoj strani. S druge strane, pokazivali bi da je jača strana moćnija, nego što se činilo i da pretnje štrajkača ne shvata ozbiljno, što sve slabi pregovaračku snagu te strane. Iz tog ugla posmatrano, štrajkač glađu se nakon okončanja štrajka obično nađe u nepovoljnijoj poziciji, nego što je ona bila kad je štrajk započinjao.

Za štrajkove glađu Dijane Hrke i Milomira Jaćimovića i njegovog sina, navodi da bi trebalo da ih razumemo kao protest očajnih ljudi, koji su iscrpli sva sredstva u borbi za pravdu, kao očajnički apel i vlastima i građanima. Poslanik Mrdić je, ocenjuje dr Popadić, dobio partijski zadatak da odigra ulogu štrajkača glađu i tako omogući da izveštaji o njegovom štrajku u režimskim medijima prepokriju tragične scene koje su pratile dva pomenuta štrajka.

„Američko psihijatrijsko društvo smatra da nije etički da uprave zatvora ili bolnica, na silu i veštački hrane one koji štrajkuju glađu, ali neke zemlje to ne poštuju, pokušavajući da im spasu život. Medicinska etika“, ističe dr Žarko Korać „ne dozvoljava da se to radi na silu, bez pristanka onoga koji štrajkuje glađu.“

CINIZAM: Uz ocenu da se štrajkovi glađu javljaju u društvima u kojima je nemoguće sistemski rešiti neki problem, prof. dr Bojan Vranić sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, ističe za NM da su takvom štrajku, najverovatnije, postojale razne vrste inicijative, pa i protesta, a da onaj kome su zahtevi upućeni, od vlade do nekog preduzeća, nije uspeo da izađe u susret štrajkačima: „To je radikalni metod za koji se u literaturi navodi da se u oko 75 odsto svih štrajkova glađu završi pozitivno po štrajkača. Možda se ne ispune svi ciljevi, ali se neki od njih ostvare. Taj procenat se smanjuje, kada su u pitanju zatvori i slične institucije“. 

Kada su u pitanju politički štrajkovi glađu, njihov ishod zavisi od toga u kakvom društvu živimo. U demokratskim sistemima, dodaje, ako ništa drugo, doći će do medijacije, neke vrste pregovaranja, dok autoritarni sistemi pokazuju manje brige za zdravlje i dobrobit onih koji na taj način štrajkuju. 

Uvreženi stav o tome da su štrajkovi glađu unapred osuđeni na neuspeh, naš sagovornik to objašnjava kulturnim obrascem, po kome se veruje u to da „niko od štrajkača glađu neće izdržati do kraja, iako i ne treba da izdrži do kraja, jer poenta nije u tome da neko umre gladan, nego da se njihovi zahtevi ispune“: „Na političkom nivou, nikada nijedna vlast u Srbiji nije htela da izađe u susret onome koji štrajkuje glađu. To je jedna vrsta nepoverenja među političkim elitama, jer da poverenja ima ne bi došlo do štrajka glađu. U takvoj situaciji moralo bi da se uspostavi krizni menadžment, da onaj ko je na vlasti odmah preduzme radnje kako bi štrajkač što pre prestao sa štrajkom. Međutim, to u Srbiji nije tako, već je u pitanju politički cinizam.“ 

Štrajk glađu, ističe, nastaje onda kada su svi drugi načini borbe iscrpljeni, te da je to „simptom beznađa i krik onoga ko je započeo takav protest“. 

U nedavnim štrajkovima glađu, primećuje velike razlike: „Uglješa Mrdić je imao politički performans, s ciljem da skrene pažnju na to da tužilaštvo ne reaguje na krivične prijave koje je podneo, a pri tome je predsednik odbora za pravosuđe Narode skupštine Srbije. Očigledno je da se radi o široj akciji kojom SNS pokušava da povrati potpunu hegemoniju nad pravosuđem. Takvim političkim performansima skreće se pažnja biračima. Taj štrajk nije imao veliki medijski odjek i završio se vrlo brzo, a optužnice nisu podignute.“ 

S druge strane, za štrajkove Dijane Hrke i Milomira Jaćimovića ocenjuje da imaju „organski poriv, zbog užasne tragedije i lične nepravde“. 

„Ipak, čini mi se da je problem u tome što su se ti štrajkovi, najverovatnije pod uticajem javnosti, ispolitizovali i na kraju se izvrnuli u nešto što deluje da su, takođe, bili politički performansi, iako su motivisani iskrenim emocijama“.

Gospođa Hrka je, navodi, za 16 dana prešla put od majke do „lude žene“, kako su je nazivali na društvenim mrežama. „To je ogledalo našeg društva. Zato ne uspevaju štrajkovi glađu. Nema poverenja. Kako je moguće da oni koju su je podržavali, promene mišljenje za 16 dana“, pita se prof. dr Bojan Vranić. 

Uspeh i neuspeh Marije Vasić

Novosadska profesorka Marija Vasić 15. maja 2025. u pritvoru u Novom Sadu stupila je u štrajk glađu i žeđu sa zahtevom da budu pušteni da se brane sa slobode ona i preostali uhapšeni uoči velikog protesta u Beogradu 15. marta pod sumnjom da su nameravali da ruše ustavni poredak. Najdrastičniji oblik protesta profesorke Vasić prekinut je 19. maja njenim tajnim prebacivanjem u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu i priključenjem na infuziju. Sutradan je Apelacioni sud u Novom Sadu ukinuo pritvor njoj i aktivistima Lazaru Diniću i Ladu Jovoviću, a nešto kasnije i Mladenu Cvijetiću, Srđanu Đuriću i Davoru Stefanoviću. 

Nema sumnje da je profesorka Vasić jedan od retkih primera uspešne borbe ove vrste, ali najverovatnije zbog činjenice da bi bez intervencije zbog štrajka žeđu uskoro preminula, što je rizik koji vlast sebi nije smela da dopusti.

Inače, suđenje ovoj „šestorki“ i za još šestoro opruženih koji su u bekstvu odloženo je u ponedeljak 24. novembra za februar 2026. pošto su branioci okrivljenih tražili izuzeće tužilaca.