Svetlana Slapšak – Čador na kraju sveta
Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik
Skupština Srbije ima nestašicu čistačica i/ili sredstava za čišćenje, pa ostaci čadora u kojem je boravio poslanik na privremenom gladovanju nije uklonjen ni treći dan po pokušaju otvaranja glavnog pristupa „domu narodne skupštine“, kako vole da tu zgradu imenuju vučimediji. Možda ostaje zato da označi budući spomenik? Ubedljivije tumačenje je da označava granicu, kraj jednog i početak drugog sveta, rashodište gore-dole po stepenicama, mesto gde se stalno događaju pogranični incidenti. Čak i vučimediji govore o tome kako fantomskih „studenata koji hoće da uče“ već davno više nema sa one strane. Tamo su paramilitarne grupe koje za cilj imaju izbacivanje/uništenje opozicije, jer policija ne može da je „procesuira“. Ta je granica podelila Beograd na posavski i podunavski, kao bifurkaciona linija. Posavski front između Beograda na vodi do Kalemegdana osuđen je na poraz, jer je podunavski mnogo duži, i još ima saveznike u Novom Beogradu i Zemunu. Ostaje mu da ruši mostove, što je već započeo. I rušenje Savamale bio je jedan od početnih poteza za postavljanje posavskog fronta. A podunavski, od ada i Zemuna pa sve do dunavske rivijere i do Smedereva, u svemu prevlađuje.
Zašto je onda uopšte postavljeno čadorsko naselje? U osnovi, samo zbog uništavanja glavnih institucija države na toj lokaciji. Čadori su pravi simbol vladavine koja se oslanja na ološ iliti ohlokratije, stalne improvizacije, prebacivanja ingerencija i odgovornosti kako situaciji odgovara. Koordinacija i kontrola u najužem krugu isto tako su improvizovane, tako da malo-malo pa poneko ispadne i lupne nešto pogrešno. Upravna i zakonodavna grana vlasti slomljene su, sudska još uvek nije. Dok bivši predsednik pokušava da je počadoriše, iz ruku mu sigurno klizi, kao konopac od čadora na kiši, represivni aparat, koji će sebe oduvati sa njim. Da li se kad i kako mogu usmeravati? Izvesno, ali to nije tema pisanja koje se bavi samo dogođenim…
U svakom slučaju, srušeni čador na kraju sveta konačno je odredio prostor centra države kao performativni prostor, cirkusku arenu sa nekoliko manjih pozornica koje menjaju položaje za događaje. Poslanici opozicije izveli su dva, oba uspešna. Ostaje na građanima da arenu ispune svojim izvođenjima i da je prisvoje. Sa kojim razlozima je ološ tako besno reagovao na rušenje praznog čadora sa đubretom koje je ostavio poslanik sa veteranima? Nikakvim, to je mogao biti samo upad klovnova između žonglera i dresure konja. Sa sličnim razlozima mogu se na drugoj strani organizovati razni performansi sa smislom i talentom, namenjeni uživanju i uživljavanju. Pokret se umori kada nema zabave, a sad bi je moralo biti više nego ikad. Uz smeh i veselje moglo bi se graditi novo savezništvo sa opozicijom, koja je pokazala inventivnost i odlučnost, a bogme i humor, sa onim kleštima.
Nikako ne predlažem neozbiljnost kao budućnost, naprotiv: ogromno ozbiljnosti potrebno je za dobar performans, od konceptualizacije do uvežbanog izvođenja. Žabe od Aristofana, a poreklom iz Portlenda? Postoji i element zaprepašćenja, kako kod ološa tako i kod represivnog aparata. Druga je zima našeg nezadovoljstva, iskustvo je ogromno; već samo sećanje na prvu zimu daje ogromno mnogo ideja, popravki, samoispitivanja. A gde su tek knjige? Samorodna poezija pokreta već bi mogla imati svoju antologiju, muzička produkcija je ogromna, filmskog materijala je za desetine dokumentaraca, TV kolaži, kao što je Drugi dnevnik davnog B92 naprosto se nude sa hiljadama gafova. Festivali jedva da bi pokrili sve što je kultura na margini uzgred ostvarila. Zaboraviti sve to bio bi neoprostiv greh. Reciklirajmo, dakle: čador na granici u froncle pa u ćilimčad, ostali čadori u skloništa za životinje i njihovu unutarnju opremu, posavski front u zauzimanje, ekološku reviziju i pošumljavanje.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
