Veran Matić: Nema snažnog pritiska iz Evrope na vlast u Srbiji da prestane s govorom mržnje i targetiranjem (VIDEO)

Na skupu novinara u znak podrške ekipi N1 koja je napadnuta pre nekoliko dana pojavile su se kolege, novinari iz prorežimskog udruženja. Da li je Vama ono bilo iznenađujuće i kako razumete pojavljivanje te grupe?

– Mislim da je to modus operandi tabloidnog sveta. Ne možemo ih nazvati kolegama, ne možemo ih nazvati novinarima, oni jednostavno ne poštuju novinarski kodeks, ne samo da ga ne poštuju, nego rade sve obrnuto, dakle, proizvode svakoga dana ogromnu količinu mržnje i ogromnu količinu laži. Ono što su uradili je demonstracija sile. Oni su došli da podrže nasilnika, a ne da podrže žrtve. I to je priroda ovog režima. Dakle, ovaj režim je na strani nasilnika. Setimo se samo amnestije tužioca, koji traži amnestiju za devojku koja je zgazila studentkinju na Novom Beogradu. Znači, to je priroda ovog režima. Uvek će biti na strani nasilnika u odnosu na žrtvu, i to je… Ja sam tada stajao sa Vukom Cvijićem, koji je u maju prošle godine napadnut od strane direktora Srpskog telegrafa, Lađevića, nisam video da li je Lađević tu, ali video sam ljude iz Srpskog telegrafa. Dakle, oni su došli da se solidarišu sa Vukom Cvijićem, kojeg su tukli.

Da li im je pošlo za rukom da preotmu ovo okupljanje?

– U svakom slučaju, to je bila njihova namera. I verovatno u njihovim interpretacijama događaja, to izgleda tako. Nisam to pratio.

Oni su došli tu na petnaest minuta, da bi imali uživo uključenje u svoje programe…

–  Nisam pratio kako su izveštavali, u svakom slučaju, oni su došli tu po materijal za svoje nove laži i svoje nove provokacije i svoj novi govor mržnje u naredna dva tri dana. Dakle, i došli su, ponavljam, da podrže sve nasilnike, dakle, ne samo nasilnika osuđivanog koji je napao ekipu N1, nego sve one nasilnike koji su napali prethodno 16 ekipa koje su dolazile da izveštavaju, da se bave svojim poslom, ali su došli da podrže i sve nasilnike koji su napadali studente i građane u proteklih godinu dana. Novinari su u ovom slučaju nekako najuočljiviji, jer su ispred kamera i najvidljiviji su. I ono kako sam ja gledao događaj, mi sada svakog dana treba da imamo ovakva okupljanja. Naše kolege u Novom Sadu su na prvoj liniji fronta, oni su praktično najnapadaniji od svih novinara, i tu postoji posebna mržnja prema Novosađanima uopšte. Mislim da žandarmerija tamo ide sa slašću da tuče građane i, naravno, i novinare. Tamo imamo, dakle, najviše nasilja prema novinarima. Ali mi moramo da budemo stalno aktivni, jer ovo su najgore dve godine za novinarstvo od onih zloglasnih ’98. i ’99. i 2000. kada je jedan novinar ubijen i kada su gašeni mediji i osuđivani na užasne kazne.

Imate li utisak da iz dana u dan represija i vrste napada su sve veće?

– Apsolutno, ja zbog toga pominjem dve godine, postepeno se ulazilo u ovakvu situaciju, koja je vrlo drastična danas. Mi smo nedavno bili kao Stalna radna grupa u Parizu, razgovarali sa našim kolegama u Reporterima bez granica, u policiji, u tužilaštvima. Kad smo pričali njihovoj policiji, oni su bili šokirani da svakog trećeg dana mi imamo napad na novinare u Srbiji, to je jedna potpuno neverovatna stvar. 130 i nešto napada je bilo u poslednjih godinu dana, samo jedan slučaj je razrešen, dakle, i njihovo tužilaštvo je na neki način šokirano. U policiji smo mogli da čujemo kao׃ da, desi se i nama nekakav udarac, ali smo mi u stalnoj komunikaciji sa novinarima, pokušavamo da izgradimo komunikaciju takvu da izbegavamo nasilne situacije. Mi smo na kraju prošle godine, 2024. godine, registrovali anomaliju, prvu anomaliju, da policija ne reaguje. Dakle, više od pola slučajeva nije uopšte istraživala, kada smo na kraju godine pogledali… Znači, ona se povukla kada je reč o nasilju nad novinarima. Početkom ove godine, videli smo da policija ignoriše napade na novinare od strane nasilnika.

Kako se ponaša policija? Je l’ već vidite neki model ponašanja, neki patern?

– Evo, sad upravo to govorim. Sada dopušta nasilnicima da napadaju novinare, znači novinare napadaju u prisustvu policije. Znači, videli smo od Niša, našu koleginicu Tamaru je napao taj jedan od nasilnika iz obezbeđenja SNS-a pored desetak policajaca i policajci su reagovali na njegovu naredbu kada je on rekao׃ Sklonite je odavde, onda su policajci reagovali prema novinarki, a ne prema nasilniku. To je nasilnik iz Novog Sada, u njegovom društvu je bio drugi nasilnik iz Novog Sada, koji je prošle godine napao našeg kolegu Uglješu Bokića. Dakle, policija asistira i sluša nasilnike, ne reaguje ni u jednom slučaju, osim u slučaju Verice Marinčić, i to jedini rešen ove godine slučaj, jer su i oni bili ugroženi, napadač je napao i policajce. Dakle, to je početak ove godine. Onda u drugom delu ove godine, policija počinje da napada novinare. Dakle, mi imamo preko 20 napada koje smo registrovali kao klasične napade, a NUNS je zabeležio 72 napada, ali i nereagovanja policajaca u ovakvim situacijama, što je zaista nezapamćena količina aktivnosti policije protiv novinara i protiv medija.

Koliko je važno da svi ne upadnemo u zamku i u ovom sveopštem agresivnom ambijentu ne normalizujemo neke stvari? Šta je sve napad na novinara?

– Prvo, moram da kažem da smo mi već normalizovali nenormalnost, odnosno, ova država je normalizovala nenormalnost. Dakle, 17.000 lojalista je predsednik naveo u januaru mesecu da ima oko sebe, spremnih da za njega ginu ili da ginu za ovu vlast. I mi vidimo sada da ih zaista ima, i ko su. Vidimo da su to osuđivani kriminalci, vidimo da su to ljudi koji su veoma blisko vezani sa finansijskim centrima, izvlačenjem novca, i tako dalje. Dakle, mi sve imamo naopako. Mi imamo projektno sufinansiranje kojim država finansira laži. Više ne dobijaju novac mediji koji štite javni interes, već oni tabloidi koji šire laži. Dakle, to je sve potpuno nenormalno, i postalo je na neki način normalnost. Sada vidimo nastojanje da se preuzme tužilaštvo u potpunosti. Dakle, posle policije i posle vojske, preuzima se i tužilaštvo. Imamo normalnost da se ukida Tužilaštvo za organizovani kriminal, predlažu se takvi zakoni. To se normalizuje, i tu mi moramo mnogo šire gledati sliku, ne samo napade na nas jer ovo je pokušaj da se apsolutno preuzmu svi segmenti društva. Mi smo imali u ovom slučaju, dakle, ja sam prijavio, morao da prijavim i jednom i drugom tužilaštvu, i Višem tužilaštvu napad na N1, i Prvom osnovnom tužilaštvu, jer znam da je politika višeg tužilaštva da tako kažem neprijateljska prema nezavisnim medijima i novinarima, i stalno izbegavaju da se bave tim slučajevima, uključujući, na primer, i slučaj fizičkog napada na Vuka Cvijića, i tako dalje. I Prvom osnovnom javnom tužilaštvu. I šta se zaista dogodilo? Odmah je Više javno tužilaštvo reklo ovo nije slučaj za nas, iako je reč o nasilničkom ponašanju, i po tom članu krivičnog zakona, to je deo njihovog posla. Onda je Prvo osnovno javno tužilaštvo preuzelo i zbog toga je to sve malo kasnilo. Cela ova priča. Dakle, mi imamo…

Vi ste bili jedan od prvih koji se pojavio na mestu gde se napad dogodio. Šta je Vama čekajući ceo taj proces, jer bio je jedan vakuum od nekih sat i po, sat i dvadeset minuta, šta je Vama tu bilo najspornije?

–  Pa, sve je bilo sporno. Dakle, ja sam krenuo deset minuta posle. Nazvao me je Igor Božić, i ja sam odmah krenuo jer znam da sigurno koleginica Maja je u veoma lošoj situaciji, okružena… Sad, to je šok… Taj fizički napad je zaista uvek šokantan za bilo koga. Koliko god vi očekivali da vam se to može dogoditi, ipak to izgleda surovo. Dok sam dolazio tamo, ja sam kontaktirao kontakt tačke i u policiji i prijavljivao ovaj slučaj i u tužilaštvima, pa sam onda pozivao i niko mi se nije javljao. Prvo, to je bio šok za mene, očigledno je da je nemoguće da nisu znali, vide da sam ja, dakle, to je uobičajeni kanal komunikacije. Kada sam došao na lice mesta, video sam puno…

Dakle, znali su zbog čega ih zovete… I daj da mu se ne javimo…

– Tako je… Video sam puno policajaca tamo, dakle, video sam pozornike, one koji su stalno tu. Video sam… u civilu su bili iz odeljenja za javni red i mir, Stari grad, ali svi su se držali po strani. Tip iz interventne policije takođe je bio tu, drži se po strani. Ono što me je šokiralo odmah kada sam prilazio da mesto na kojem su se nalazili delovi kamere i stativa uopšte nije obezbeđeno. Dakle, građani prelaze preko događaja koji bi trebalo da bude, da služi… da se događa već uviđaj. Umesto toga, stajali su sa strane. Apsolutno sam znao da nisu intervenisali, ni preventivno, ni kada se događao slučaj, i to je nešto što je zaista nezapamćeno. Čujem juče da je Prvo osnovno javno tužilaštvo poslalo spise predmeta Višem javnom tužilaštvu sa pitanjem da li ima i da ispitaju da li ima krivičnog dela u ponašanju policije, dakle, upravo u tom nereagovanju i u činjenici da nije zaštićen taj prostor na kojem je bio napad. Dakle, 45 minuta mi je trebalo da dođem do prvog odgovora. Tek kada sam nazvao Branka Stamenkovića, zamenika Vrhovne javne tužiteljke, nekako je sistem proradio, došli su ljudi iz forenzike, iz 29. novembra, i vi vidite tu veoma veliku razliku. To su stari profesionalci, koji se na neki način ograđuju od svih onih koji su bili tu, drugih policajaca. Gledali su da završe što pre posao i da odu. Onda je došlo do prepoznavanja, dakle iz redakcije N1, zahvaljujući onoj fotografiji koju je poslala građanka koja je bila svedok, i došlo je do prepoznavanja. I onda smo videli da je u pitanju osuđivano lice, čovek koji je osuđen bio na 35 godina, izdržao 15 godina…

Za ubistvo…

– Za ubistvo. A posle toga, na godinu i po dana za teško nasilje, i to je veoma zanimljivo. On je isporučen, on je bio u bekstvu, isporučen je u novembru prošle godine Srbiji iz Hrvatske, i on bi trebalo da je u zatvoru. Godinu i po dana, od novembra do sada, trebalo bi da je u zatvoru. I možda…

Ako Ćacilend doživljavamo kao zatvor…

– Možda i jeste u zatvoru, možda on dolazi iz zatvora, ili je možda ovo amnestija, možda je ovo cena za amnestiju, dakle, da on bude na tom mestu u Pionirskom gradu. Ja sam ga viđao veoma često pošto prolazim tuda, gde se on ponaša kao neka određena vrsta komandanta, dozvoljava ulaz-izlaz, i tako dalje. Znači, imali smo tek tada intervenciju, i tada počinju oni koji su do tada bili neaktivni počinju da telefoniraju. Ja zaista mislim da je to početak kontrole štete.

Shvatili su šta su uradili…

– Oni su tu da ga zaštite, a onda se prerano dogodilo prepoznavanje, i sada je šta sad raditi, na koji način se ponašati. Dakle, tek briga za nasilnika je aktivirala one koji su tu bili proteklih sat vremena. Dakle, tu je čitav niz grešaka napravljen. U međuvremenu, dakle, dobili smo informaciju od predstavnika interventne jedinice da neće biti uviđaja. Dakle, to je bio pokušaj da se sklonimo odatle što pre, da odemo…

Nego da kolege odu u prvu policijsku stanicu i da daju izjavu.

– Tako je. Međutim, posle pet minuta, kada je počeo ovaj mehanizam da funkcioniše, rekao je da je tužilac promenio nalog.

Je l’ bi se to desilo, Verane, da li bi se to dogodilo da niste krenuli da pozivate telefone, da nije krenula, uslovno rečeno, neka vrsta intervencije od strane predstavnika svih udruženja?

– Mislim da se ne bi desilo. Da, odmah su došle koleginice i kolege iz NUNS-a. Mi smo bukvalno svi telefonirali sve vreme. Mislim da se ne bi desilo. Mislim da bi se završilo na tome tužilac je rekao da ovde nema mesta za… Morate ići po privatnoj tužbi, idite u stanicu policije u Majke Jevrosime, kao što je i rekao. I na tome bi se završilo, i naravno, onda bi se vodio sudski proces po privatnoj tužbi, i to je opet mnogo komplikovaniji deo utvrđivanja onoga šta se zaista dogodilo i kažnjavanja. Dakle, verovatno se ništa ne bi desilo.

Izvor: YouTube /Nova S

Kada smo malopre pravili poređenje sa devedesetim, koliko sada takođe ova situacija ne ide na ruku novinarima u Srbiji uopšte i srpskom društvu s obzirom na to da ne možemo sada i na globalnom nivou da govorimo o nekom zavidnom nivou slobode medija. Cenzura je prisutna svuda, fake news kao dominantan narativ je prisutan svuda, i evo nedavno je Kristin Amanpur za CNN pravila izveštaj upravo o televiziji N1, a onda kada je završila taj izveštaj, onda je rekla׃ da, sve ovo radi i Donald Tramp ovde. Nekada smo, čini se, utehu, utočište i podršku tražili upravo iz tog spoljnog sveta, koliko sad ima prostora za nju?

– Da, imali smo mnogo veću solidarnost, mnogo jače medijske zajednice, profesionalne medijske zajednice u svetu. Svet se jako promenio i u svetu postoje retki slučajevi doslednog bavljenja profesionalno novinarstvom i to je veliki problem. Drugi veliki problem je činjenica da se sve teže razume naša pozicija, pozicija žrtava, pozicija onih koji su ovde pod stalnim fizičkim napadima, pod pritiscima, jer dominiraju drugi politički interesi. Mi sa Evropskom komisijom imamo višegodišnji rat, da tako kažem, da bi se priznala situacija u kojoj se nalazimo ovde…

Da ih ubedite u šta?

– Da ih ubedimo koliko je novinarstvo pred umiranjem u Srbiji, odnosno koliko se ovde svakodnevno ubija novinarstvo.

Koji deo oni ne razumeju?

– Svake nedelje ostajemo bez po jednog medija u unutrašnjosti. Praktično, u unutrašnjosti Srbije vi imate medijske pustinje, dakle, u kojima nema više nijednog lokalnog medija koji bi izveštavao profesionalno u javnom interesu. Dakle, ne razumeju da je apsolutno potrebna mnogo veća, ozbiljnija podrška, to je razlika sa devedesetim. Mi smo u devedesetim imali ozbiljnu podršku za razvoj, na primer, ANEM-a, mi smo kao Asocijacija nezavisnih elektronskih medija imali preko 40 lokalnih stanica. U peti oktobar smo ušli kao zabranjeni B92, kao centrala, ali sa preko 90 emitera, radili smo i dalje, uz veoma ozbiljnu podršku. I sada je potrebno graditi taj mehanizam, graditi taj sistem, sve ono što država od projektnog sufinansiranja… Država izdvaja godišnje preko 15 miliona evra za projektno sufinansiranje, najveći deo toga, 90 odsto u poslednje dve godine odlazi tabloidima, u projektno sufinansiranje laži. Dakle, Evropa neće to da razume, da je to je očigledna, direktna pljačka od sredstava koji su namenjeni izgradnji pravne države, što oni podržavaju. Ovo Poglavlje 23, 24, razvoja demokratije i tako dalje. Praktično, pred našim očima se pljačka i ulaže u medije koji šire laži i govor mržnje, sve ono protiv čega je i ta Evropa, i protiv čega je onaj potpisani Sporazum o pridruživanju. Nema dovoljnog snažnog pritiska na Srbiju, na vlast u Srbiji da odustane od govora mržnje i targetiranja. Mi imamo sada u prošlom mesecu Slavko Ćuruvija fondacija je zabeležila 160 i nešto targetiranja, tako se kaže, ali blaćenja novinara i medija, koji dolaze od najviših predstavnika vlasti ove zemlje. Onda se to targetiranje i te uvrede prenose u tabloide gde se multiplikuju, a onda se iz tabloida prenosi na društvene mreže gde se ponovo multiplikuju, i onda dolazi do pretnji preko društvenih mreža. Mi imamo nekoliko slučajeva gde su svedoci rekli, oni koji su pretili pa uhapšeni, kao jedan iz Francuske, koji je pretio našoj koleginici Ani Lalić Hegediš, koji je rekao׃ Pobiću ti porodicu, znam gde živite, koji je rekao kad je uhapšen da on nije shvatio da je počinio krivično delo, u njegovom mozgu. Kaže, pa ja sam samo čitao Informer, i onda sam pobesneo, i onda sam napisao pretnju.

Iste pretnje imala je i naša koleginica Sanja Ignjatović Eker.

– Tako je, i imali smo napad nožem na dekanku u Nišu, isto je napadač rekla da je gledala Informer televiziju…

Inspirisana bila, u stvari…

– Da, da… Tako da mi imamo tu direktnu… I ovo sinoć što se dogodilo je ustvari to. Dakle, to nije samo provokacija, nego je to demonstracija sile. Sinoć su oni hteli da kažu׃ Mi smo mnogo silniji od vas, mnogo jači, i ovo što vi radite nema apsolutno nikakvog smisla. Ja to shvatam kao jedan oblik pretnje, mi ćemo nastaviti da radimo još angažovanije ono što smo do sada radili, a to je širenje govora mržnje i laži protiv medija, ali i protiv građana ove zemlje koji žele demokratsku i normalnu budućnost.

Ukoliko napravimo poređenje sa brojkama, čini mi se da ste i Vi skoro izneli podatak da je na primer 2016. bilo negde oko 60 napada na novinare, koleginica iz NUNS-a kaže sada je do ovog trenutka u ovoj godini bilo 310, ukoliko uzmemo u obzir da se prvo krenulo sa nekim verbalnim napadima, a da smo sad završili sa bacanjem te kamere na pod, je l’ se bojite te gradacije?

– Nije samo problem ta gradacija. U poslednje dve godine, mi imamo samo tri rešena slučaja, od 160 otvorenih slučajeva u tužilaštvu. Znači, samo tri je doživelo pravosudni epilog u dve godine, od 160 slučajeva. 2019. od 60 slučajeva, 20 je završilo na sudu, znači, trećina je bila tada sankcionisana kroz pravosudni sistem. Dakle,…

Hoćete da kažete da to sokoli, da činjenica da nema pravnog epiloga, da su kazne blage, da to može da osokoli napadače?

– Apsolutno, mi imamo situaciju, dakle, apsolutnu nekažnjivost, gotovo apsolutnu nekažnjivost, tri od 160 je gotovo apsolutna nekažnjivost. Kada je reč o napadima na novinare, imamo apsolutnu nekažnjivost kada je reč o ubistvima novinara, od tri ubijena novinara, nijedan slučaj nije rešen, i imamo praktično takvo ponašanje celog aparata, i policije, i to je vrlo… svakako ohrabrujuće, ali ne samo to, mislim da je u ovoj poslednjoj godini, u ovoj godini u kojoj živimo, postignut neverovatan iskorak činjenicom da predsednik obećava amnestiju i čini amnestiju nasilnicima. On kaže׃ Ok, ako ipak prođete, budete uhapšeni i šta ja znam, ne brinite ništa, ja ću vas amnestirati. I u to je uključio i deo tužilaštva koji kontroliše i to je ono što je zastrašujuće. Mi očekujemo i ovaj napadač ako bude priveden da se zamaskiraju oči javnosti, jer je veliki pritisak sada, da će se dogoditi uskoro i amnestija u tom slučaju jer je to praktično vojnik vlasti. Dakle, ne verujem da će se tek tako odustati od odbrane takvih nasilnika.