Nekažnjivost „izabranog“ naroda

Autorka: Mirko Dautović, Izvor: Novi magazin

Izrael ne posustaje. Naredne sedmice navršiće se 700 dana od Hamasovog napada na kibuce u okolini Pojasa Gaze, koji je pokrenuo rat Izraela protiv ove organizacije, a koji je odavno prerastao u genocid nad Palestincima. Zvanična brojka poginulih je prešla 63.500, po statistici Ministarstva zdravlja u Gazi, ali ovo nije precizna brojka. U nju ne spadaju oni koji su umrli od gladi, žeđi, bolesti; oni koji su ostali zatrpani u ruševinama srušenog grada; oni koje je Izrael ubio u tami, daleko od kamera i bolnica u kojima se leševi identifikuju. Nije ostalo ni mnogo bolnica u Pojasu Gaze. Na severu Pojasa Gaze ne postoje bolnice. Sve su uništene. U gradu Gazi, postoje ostaci bolnice El Šifa u koju su izraelske snage sporadično upadale prošle godine i „eliminisale teroriste“. Kada su se povukli 1 aprila, palestinski civili su se vratili i zatekli raskomadane, raspadajuće leševe. Na jugu Pojasa Gaze je ujedno i poslednja funkcionalna bolnica, „Naser“, u celoj Gazi. 

NOVINARI METE: Nezadovoljni takvim stanjem stvari, izraelske snage su u ponedeljak 25 januara u 10:08 ujutro na spoljna stepeništa bolnice lansirale dva projektila male razorne moći. U prvom udaru je poginuo novinar Rojtersa Husam el Nasri koji se nalazio na istočnom stepeništu. Lekarsko osoblje je ostalo zarobljeno unutra. Ubrzo su došle ekipe spasilaca kako bi otklonili šut od udara i oslobodili zarobljene lekare. S njima su bili i novinari. Zajedno su se popeli do tačke udara na istočnom stepeništu kada je, devet minuta nakon prvog udara, stigao i drugi izraelski projektil koji je udario tačno u grupu koja se tiskala na istočnom stepeništu. Svi spasioci i svih pet novinara su poginuli u njemu. Kao i u prvom udaru, postojao je još jedan projektil koji je istovremeno udario na severni deo zgrade. Ovo je sve pokazala BBC-ijeva analiza snimka. U udarima je poginulo ukupno najmanje 50 ljudi. Pored spomenutih spasilaca i novinara, lekari, pacijenti, članovi porodica pacijenata. Britansko medicinsko osoblje koje volontira u bolnici „Naser“ su opisali scene užasa, vrištanja, mirisa krvi, delova tela. Iza novinara su ostale njihove kamere, oštećene i u šutu, instrumenti njihovog dela. Tela su raskomadana.

Izraelska verzija ove priče je „evoluirala“, kako glasi novi eufemizam za laganje nakon hvatanja u laži. Prvo je izraelska avijacija porekla da je bombardovala bolnicu, ali zatim je izraelska vojska rekla da je gađala „Hamasovu kameru“ kojom su se pratili pokreti izraelskih vojnika. Dokaze da je postojala bilo kakva kamera osim foto-aparata ubijenog novinara El Nasrija će izraelska vojska objaviti naknadno, što do zaključenja ovog broja još nije uradila, i, ako je suditi po dosadašnjoj praksi izraelskih snaga da dostave dokaze kojim pravdaju svoje masakre Palestinaca, nikada ni neće. Pošto je neko sa ulice snimio trenutke drugog udara, koji je ciljao spasioce i novinare, i pošto je taj snimak kružio po svim medijima i društvenim mrežama, Izrael nije mogao da sprovede nikakvu hitnu kampanju spinovanja, do priznanja. Kasno popodne, premijer Benjamin Netanjahu se obratio svetu, objašnjavajući da je cela stvar bila „tragična omaška“ i podvukao da Izrael ne cilja novinare. Dve nedelje pre toga, Izrael je ubio novinara Anasa el Šarifa, sa još četiri novinara i dva civila, uključujući i El Šarifovog nećaka. Opravdanje Izraela je da je El Šarif bio terorista, za šta su dokazi njegove fotografije sa članovima Hamasa, ne neki dokaz učešća u terorističkim činovima. Nasuprot tome, postoje dokumentovani dokazi da nema većeg terora od onog koji sprovodi izraelska država.

IAGS: GENOCID: Međunarodna asocijacija istraživača genocida (IAGS) je poslednjeg dana avgusta objavila svoje mišljenje da Izrael sprovodi genocid u Gazi. Po mišljenju ovih akademskih eksperata sa svih krajeva planete, izraelske akcije ispunjavanju član 2 Konvencije Ujedinjenih nacija o prevenciji i kažnjavanju genocida iz 1948, napisanoj nakon nepojmljivog užasa Holokausta, da se kvalifikuju kao genocid. Učenjaci pozivaju države članice da učine sve u svojoj moći da se odgovorne ličnosti izruče Međunarodnom sudu pravde i da ispune svoje obaveze na koje ih međunarodno pravo obavezuje kako bi se sprečio ili zaustavio genocid. Za ovo mišljenje je glasalo 430 od 500 članova IAGS-e. Niti će se Izrael umilostiviti niti će Sjedinjene Države mariti za ovo mišljenje, ali ono pruža uporište protivnicima izraelskih zločina da se pozovu na odluku izuzetno čvrstog ekspertskog tela i otvoreno govore o genocidu u Gazi. I, mora se reći, velika većina koja je glasala za ovu odluku, su učenjaci jevrejskog porekla i izraelski državljani. Amos Goldberg, Omer Bartov, Marijana Hirš, Marion Ingram, Agnes Kori, su samo neki od ljudi koji su potvrdili da je ono kroz šta Palestinci prolaze genocid; što Palestinci govore već mesecima kroz svoje očajničke snimke iz Gaze. Ponižavajuće je da njihove reči moraju da budu validirane kroz potvrdu ljudi koji pripadaju istoj grupi kao i oni koji taj genocid sprovode; ali makar je time palestinska stvar ojačana i sve više je glasova u javnosti na Zapadu koji besno urliču na Izrael i svoje vlade. Taj bes, nažalost, prelazi sve češće u antisemitizam zbog generalizacije u koju dovodi mržnja zbog nepravde. I zbog toga je bitno spominjati ove učenjake, kako bi se znalo da nisu svi Jevreji uz Izrael. 

Ankete u Izraelu prikazuju društvo koje bi želelo primirje zarad oslobođenja talaca (76 odsto ispitanih) , ali koje u drugim anketama podržavaju rat u Gazi i etničko čišćenje Palestinaca (70-80 odsto). Čitavo izraelsko društvo ne zna kuda ide, ono prati festival klanja. U ekstazi su zbog svoje svemoći koju dokazuje nekažnjivost i religijska indoktrinacija o izabranom narodu, a istovremeno su, u svojim očima, okupani identitetom žrtve kroz vekove. Razumnih, koji vide ambis u izraelskoj budućnosti, je malo. Čak i na kratke staze, mir je nepoželjan. Ovog ponedeljka, u ratnom kabinetu premijera Netanjahua, načelnik generalštaba, general-pukovnik Ejal Zemir je tražio od Netanjahua da odustane od ideje o potpunoj okupaciji Pojasa Gaze i sklopi mirovni sporazum na koji je Hamas već pristao 18. avgusta. Netanjahuovi koalicioni partneri iz ekstremno ekstremne desnice su, pak, tražili da se javno odbaci bilo kakva ideja sporazuma i čak su se žalili na Netanjahuovu mekoću. Da ne bi bilo glasanja, Netanjahu je odlučio da se o temi ne raspravlja, jer „dogovor nije na stolu“, iako jeste. „Hamas mora biti uništen,“ obrazložio je Netanjahu.

Sredinom avgusta je partnerstvo izraelskih i palestinskih novinara u istrazi koju je koordinisao britanski „Gardijan“ dovelo do otkrića, na osnovu dobavljenih obaveštajnih podataka izraelske vojske, da je do maja 2024. ubijeno 8.600 boraca Hamasa (od procenjenih 20-30.000 pre početka rata). U tom periodu je broj zvaničnih žrtava, po Ministarstvu zdravlja u Gazi, bio 53.000 žrtava. Ako bi se zadržali na tom broju, i prihvatili da su 8.600 njih bili borci Hamasa, to bi značilo da je procenat mrtvih civila 83 odsto poginulih, izuzetno visoko. Po Organizaciji za praćenje podataka o konfliktima iz Upsale, broj mrtvih civila u Srebrenici 1992-1995 je činio 92 procenta poginulih. U Ruandi 1994, skoro 100 odsto. Kada se setimo da su podaci Ministarstva u Gazi tek broj identifikovanih leševa, shvatamo da je prava cifra bliža Ruandi nego Srebrenici. Takođe dovodi u pitanje efikasnost izraelskog ratovanja protiv Hamasa, ako je za godinu i po dana uništenja Gaze ubijeno manje od pola boraca. 

FOND GREAT: Iako mu je jasno da rat ne vodi nikuda, Donald Tramp se ne trudi da vrši pritisak na Izrael. Njegov plan o deluks odmaralištu na mestu Pojasa Gaze je nestao iz javnosti, ali se radilo na njemu. „Vašington post“ je objavio da je razvijen katalog za privlačenje investicija u Fond za rekonstrukciju, ekonomsko ubrzanje, i transformaciju Gaze (skraćenica na engleskom glasi GREAT, što znači „veliki“). Po prospektu, svakom Palestincu će se dati 5.000 dolara u gotovini, i elektronski token koji bi označavao gde mu je bila nekretnina, kako bi kasnije mogao da prihoduje od njenog razvoja. Fond GREAT bi razvijao nekretninu i palestinske izbeglice bi tako prihodovale od rente živeći negde gde je bezbedno, budući da njihov povratak u trampovski GREAT raj ne bi bio dozvoljen. Kako bi pokvario najavljena priznanja Palestine od strane Francuske i još nekih zemalja, Tramp je odlučio da uskrati diplomatske vize palestinskoj delegaciji koja je trebalo da prisustvuje Generalnoj skupštini UN-a u toku septembra. 

Izrael se ne zadovoljava jednim genocidom, jednim ratom. Udarom na prestonicu Jemena, drevni grad Sanu, Izrael je ubio premijera Ahmeda el Rahavija u četvrtak 28. avgusta, zajedno sa brojnim drugim ministrima i službenicima u zgradi. Jemenski Huti, koji kontrolišu Sanu, redovno lansiraju projektile ka Izraelu, od kojih neki i dođu do svog cilja. U tom smislu, Izrael tvrdi da je ovaj napad bio osveta Hutima, ali njihova meta je bila pogrešna. Premijer El Rahavi nije Hut. Nije ni Šiit, već Sunit sa juga Jemena. Vođa Huta Abdul Malik el Huti je vojni komandant i naredbodavac. El Rahavi se bavio civilnim uređivanjem zemlje. No, da li ikoga iznenađuje što je Izrael, koji je ubio tolike iranske zvaničnike jer mu se moglo, sada odlučio da ubije jemenskog premijera?

Izrael će rat moguće vratiti i u Iran i u Liban. Liban je u očajnoj situaciji. Njegova vlada je pristala da razoruža Hezbolah, moćnu paravojnu i paradržavnu organizaciju libanskih Šiita, na šta se obavezala kada je sklopila primirje sa Izraelom 27 novembra 2024. Sada je Liban pod pritiskom i Donalda Trampa i Izraela koji je nastavio da bombarduje mete po Libanu po svom nahođenju, ignorišući koncept primirja. Hezbolah, iako teško ranjen, je daleko ozbiljnija sila od libanske armije. Jedina sila koja bi mogla i koja već jeste zaustavila izraelsku kopnenu invaziju. Ali ako se ne razoruža, Izrael će napasti Liban opet i uništiti ga kao što je uništio Gazu. Ali ako se rasformira, ko će moći da spreči Izrael da napadne Liban i uspešno dođe do Bejruta, kao što je uradio, koristeći se libanskim građanskim ratom početkom osamdesetih? U ovako napetom trenutku, Ujedinjene nacije su na insistiranje SAD, donele odluku da misija plavih šlemova na jugu Libana, UNIFIL, u kojoj učestvuje i kontingent Srbije, nakon 48 godina postojanja bude rasformirana do kraja 2026. Nema razloga da neko čuva mir u epohi Donalda Trampa.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.