Inicijativa porodica ubijenih u OŠ “Vladislav Ribnikar” za prevenciju maloletničkog nasilja i stvaranje sigurnijeg i pravednijeg okruženja za svu decu i društvo u celini
Priredio: Veran Matić
Ova inicijativa je apel stručnjacima i društvu da se načini sveobuhvatna reforma koja se odnosi na izmene Krivičnog zakona i Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela, ali i zakona o obrazovanju, socijalnoj zaštiti, Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama…
Ideja je da se fokus pomeri na rad sa decom.
Ovo je apel za debatu u kojoj će se interdisciplinarni tim izjasniti koja je adekvatna starosna granica, treba li praviti razliku u odnosu na težinu dela, koje mere treba preduzeti, kakva je saradnja među institucijama…
Porodice žele da se načini sveobuhvatni sistem koji sada ne postoji.
Zločini među mladima su sve brutalniji a krivične sankcije za osobe ispod 14 godina ne postoje, što nije u skladu sa realnošću u kojoj živimo. Možda i zato što se posle tragedije u školi „Vladislav Ribnikar” insistiralo na činjenici da počinilac nije krivično odgovoran. Tako je poslata poruka da je nekažnjivost izvesna što nije i ne može biti prihvatljivo.
Tako treba čitati ovu inicijativu.
Ovaj apel.
Ovaj alarm.
Ovaj vapaj.
Onih koji su izgubili najmilije u Ribnikaru.
INICIJATIVA ZA SPUŠTANJE STAROSNE GRANICE KRIVIČNE ODGOVORNOSTI
Mi, dolepotpisane porodice ubijene dece i Dragana Vlahovića 3. maja 2023 u OŠ „Vladislav Ribnikar“, podnosimo ovu inicijativu Ministarstvu pravde sa zahtevom:
– da se izmenama Krivičnog zakonika i Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica preispita i spusti starosna granica krivične odgovornosti sa 14 na 12 godina za teška krivična dela sa elementima nasilja
– da se uvede krivična odgovornost roditelja za dela koja izvrše njihova krivično neodgovorna deca
– da za mlađe punoletnike (18-21 godine starosti), u odnosu na biopsihičku zrelost i okolnosti izvršenja dela, postoji zakonska mogućnost izricanja maksimalne kazne koja je propisana zakonom kao za lica starija od 21. godine
Nijedan međunarodni dokument ne propisuje univerzalnu minimalnu starosnu granicu koja je različito uređena u uporednim pravnim sistemima. U mnogim evropskim državama već godinama traje rasprava o njenom spuštanju zbog novih društvenih okolnosti i sve izraženije brutalnosti maloletnika.
Spuštanjem granice na 12 godina za teška krivična dela sa elementima nasilja, Republika Srbija bi poslala jasnu preventivnu poruku – da pravni poredak prepoznaje realnost i da brutalno ponašanje neće ostati bez sankcije. Očigledno je da deca danas poznaju pravne granice i da svest o tome utiče na njihovo ponašanje. Zato spuštanje starosne granice može imati snažan odvraćajući efekat.
„Mi ne insistiramo na konkretnoj granici od 12 godina, već predlažemo da interdisciplinarni timovi stručnjaka izvrše sveobuhvatnu analizu aktuelnog stanja u našem društvu. Pri tome treba uzeti u obzir razvojnu i socijalnu stvarnost dece, obrasce maloletničkog nasilja, kapacitete obrazovnog, socijalnog i pravosudnog sistema, potrebe društva za prevencijom i zaštitom, kao i iskustva i prakse drugih evropskih zemalja. Na osnovu toga, tim stručnjaka mogao bi da proceni adekvatnu granicu krivične odgovornosti.”
Uvođenje krivične odgovornosti roditelja jednako je važno. Roditelj ne može ostati bez posledica ako grubim nemarom propusti da nadzire svoje dete, ako ga podstiče, obučava ili mu omogućava izvršenje dela, a u određenim slučajevima, kada je njegovo postupanje značajno doprinelo izvršenju dela, treba da odgovara kao saučesnik, odnosno kao da je lično izvršio delo. Takva rešenja su u skladu sa standardima uporednog prava i savremenim pristupom regulisanja roditeljske odgovornosti.
Neophodno je urediti i odgovornost svih onih koji zloupotrebljavaju decu za izvršenje krivičnih dela – svako ko instrumentalizuje maloletnika mora odgovarati kao da je delo sam izvršio. Ovo rešenje se često viđa u uporednom pravu.
Za maloletne učinioce kod kojih postoji visok rizik od ponavljanja dela, potrebne su kontinuirane mere zaštite i tretmana u specijalizovanim ustanovama, sve dok stručna procena ne potvrdi da prestaje opasnost. To podrazumeva i izmene Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, kako bi se obezbedio poseban okvir za rad sa maloletnim učiniocima – i krivično odgovornim i onima koji nisu krivično odgovorni. Na taj način sistem bi se zaokružio i garantovao da nijedna ozbiljna opasnost ne može da ostane izvan institucionalne kontrole.
Istovremeno, potrebno je jasno prepoznati društvenu i sistemsku odgovornost za ovakve pojave. Pored roditelja i samih počinilaca, sve institucije države, javne ustanove, posebno ustanove obrazovanja, socijalne zaštite, zdravstvenog sistema, kao i lokalne zajednice, imaju obavezu da blagovremeno identifikuju, prate i sprečavaju rizična ponašanja dece, mladih i odraslih u dečijem okruženju. Bez jasno definisanih preventivnih mehanizama i dosledne primene zakona, odgovornost za posledice ostaje difuzna, što ohrabruje nasilje i stvara osećaj nekažnjivosti.
Studentski i građanski protesti pokazuju da građani očekuju sistemsku odgovornost i kvalitetno upravljanje rizicima, a ne samo formalno ispunjavanje procedura. U tom kontekstu, naša inicijativa predstavlja poziv da se postojeći zakonski okviri unaprede, preventivne mere integrišu u sve segmente sistema, i obezbedi sigurnije i pravednije okruženje za svu decu i društvo u celini.
Naše društvo ne sme da ostane slepo pred činjenicom da su žrtve maloletničkog nasilja najčešće druga deca. Ako pravni sistem štiti samo dete-učinioca, a zanemaruje dete-žrtvu, onda nije ni pravedan ni human. Ova inicijativa nije kraj, već početak – iskra koja treba da pokrene širu reformu i da ujedini stručnjake, institucije i čitavo društvo u stvaranju sigurnijeg okruženja.
