Rediteljka Mia Knežević: Borimo se za društvo u kojem će odgovornost biti suštinski vrednovana

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

O odgovornosti na razne teme u našem društvu, katkad progovaraju i umetnici, i to oni koji nisu spremni da naprave pakt s raznim kompromisima. Među njima je rediteljka Mia Knežević, inače i istraživačica na FTN-u, na Odseku za umetnost i dizajn, koja se u svom dosadašnjem rediteljskom opusu bavila i tim “minskim poljem” zvanim propitivanje odgovornosti – bilo nas kao društva ili pojedinaca.

Nekada je išla u prošli vek da bi shvatila kako odgovornost dovodi do kobnih posledica (“Nebeski odred”/SNP), nekada u dalju ili bližu prošlost (“Požar ili tamo gde smo ostali”/SNP i “Izuzeti”/NP Sombor), ali u svim tim predstavama istraživala je u kom momentu i u kakvim okolnostima pojedincu popuštaju kočnice koje ga čine čovekom i kako dolazi do tragedija u kojima se gubi – ne samo ljudskost, već čovek, a mi ovde, izgleda, kaže Mia Knežević stalno živimo u nekom interregnumu preddruštva i društva, ali i u večitom interregnumu – između dve tragedije.

Pitanje odgovornosti, na kojem počiva čovek i jedno društvo, ključno je za zdravlje čoveka i samog društva, a ono je praktično nepostojeće u našem društvu, od ratova na prostoru bivše Jugoslavije do pada nadstrešnice u Novom Sadu, te svega što je usledilo. Zašto je pitanje odgovornosti tako teško pokrenuti kod nas?

– Upravo svedočimo generaciji koja je spremna da preuzme odgovornost za sopstvenu budućnost, ne okrećući leđa podmukloj stvarnosti u koju bi sutra bili prinuđeni da se uklope. Trenutna društvena situacija je pokazatelj da moralni kompas, ipak, jako veliki broj ljudi ima. Međutim, ono čime mi očito najviše kubirimo, jesu inteligencija, znanje i veštine u društvenom, kolektivnom organizovanju. To je tačka na kojoj su se do sada često lomila koplja, prosto kao da nam fali neki korak u sazrevanju i emancipaciji tih odluka o borbi za pravdu, koje treba prevesti – od ličnih ka kolektivnim, društvenim. Međutim, volja postoji, a za sve postoji i prvi put, pa tako i za modernizaciju građanskog aktivizma i pravnog delovanja. Poenta je, dakle, da se borimo za društvo u kojem će odgovornost biti zaista suštinski vrednovana.

“Srbija je 1. novembra na neki način sravljena sa zemljom, ali smo sada makar sigurni da su nam potrebna regulisana gradilišta, i bukvalno i figurativno da kažemo sebi – ok, ovo je sada gradilište, pa da počnemo sa zidanjem, svugde – i napolju i unutra, i u ovakvim i onakvim institucijama”.

Da li je u većinskom delu društva prošlo vreme ćutanja i nepristajanja? Mogu li se uopšte dekonstruisati krugovi pakla u kojima se vrtimo u svim sferama društva?

– Može biti da je prošlo vreme ćutanja, mi jednostavno nismo isti ljudi nakon 1. novembra 2024. godine. Ljudi su svesniji do koje mere su nezaštićeni i faktički, igrom slučaja, živi. Sećam se da sam istu ovu rečenicu izgovarala i kada sam postavljala predstavu “Požar ili tamo gde smo ostali”. Dakle okidač je isti, ali građanska pobuna je sada daleko veća, što znači da ipak sazrevamo. Međutim, mi lako i zaboravljamo. U nedostatku šire strategije, zatvaramo se u lične balončiće od sapunice. Mislimo da ćemo svojim ličnim radom i angažmanom, onoliko koliko je u našoj moći, uspeti da popravimo društvo iznutra. U tome ima neke istine, međutim, to je nedovoljno i nažalost deplasirano za moderna društva, jer, iako se naše društvo najčešće bori s problemima minulih vekova, ipak nas globalni svet asimiluje, pa tako živimo u nekom interregnumu preddruštva i društva, ali i u večitom interregnumu, između dve tragedije. Ova aktuelna situacija je do sada najeksplicitniji izraz nezadovoljstva takvim društvenim scenarijom, a ja, da ne verujem da se stvari mogu popravljati, mislim da ne bih ni mogla da se bavim pozorištem, i u njemu (povremeno) angažovanim temama.

Sumnjajući – zajedno idemo napred

“Ja tu ne mogu ništa – to je najčešće – ne samo rečenica, nego i duboko uverenje ljudi. Međutim, hajde da probamo sebi da kažemo – ja realno mogu verovatno jako malo, ali sam spreman, ili spremna da ulažem napore i da u saradnji i dobroj volji sa sugrađanima, kolegama, radim na poboljšanju”.

U našem je društvu malo dijaloga, uglavnom se monologizira. Da li je moguće uspostaviti dijalog s onima koji lažu, blate, ucenjuju, vređaju, ponižavaju, prebijaju, jer bi za dijalog obe strane morale malo da popuste da bismo došli do rešenja?

– Ako stojim u jednom mestu, a osoba ispred mene mi udari šamar, teško da hoće dijalog. Ako ja, i pored tog šamara, ipak kažem: “Vidi, to što radiš, to je primitivno narušavanje mog fizičkog integriteta, što prema društvenoj konvenciji, a i po zakonu, nemaš prava da mi uradiš”, a onda mi ta osoba ipak odvali još jedan šamar, jasno je da onda treba, ukoliko odbijam da uzvratim, bar da se pomerim s tog mesta, a ne da pokušavam da objasnim da svojim nasilnim ponašanjem drastično krši moja prava. A ako se pomerim i odem, to me ne abolira od obaveze da uputim isti zahtev prema društvu, višim instancama, instutucijama, da ne progovorim o tome npr. u predstavi i tako dalje. Dakle, sve što posle radim, to je dijalog, a prvo svakako moramo naučiti da ga vodimo sa samim sobom, potom sa istomišljenicima, zato što smo i tu čak pomalo tanki.

Verbalna monologija

“Mentalitetski nas krasi neverovatna doza nestrpljivosti da čujemo bilo koga, pa čak i istomišljenike. To kao da nam nije u duhu, stalno su neki monoformati, monološke stvarnosti, ja – narativ. Ali, ono što nemamo, to treba da počnemo da gradimo”.

Teme kojima se bavite u pozorištu esencijalne su za naše društvo. Važno je i to s kim ih radite, a važno je i to što radite s mladim ljudima – studentima FTN-a? Od studenata smo za početak naučili to kako razdvojiti bitno od nebitnog, ali i o toleranciji. Šta vi učite od njih?

– Izdvojila bih svakako istrajnost (iako to može da zvuči kao opšte mesto). Ali stvarna, suštinska istrajnost je nešto što definitivno obeležava njihovu borbu, jer savremeni svet, iako često vrlo teško i mračno mesto, ipak pruža uvek i dovoljno mogućnosti i perspektiva. Pošto smo svesni toga da uvek postoji i neka druga nova opcija, odlazak u neko inostranstvo, onda se lako odustane od nečega što ne daje brze rezultate. To je duh vremena, uvek postoji neka opcija. Međutim, postoje pitanja koja su za (studente) nezamenjiva, nema drugih opcija.

Menjajmo državu

“Ili da menjamo državu, ili da – menjamo – državu”, poručuju nam studenti. Oni još uvek hoće da menjaju državu. Studenti istrajno kažu – ne kvazikompromisima, to je srž njihove borbe.

Jedan od junaka iz vaše predstave “Izuzeti” kaže: “Zna se ko postavlja pitanja, a ko ne daje odgovore”. Možemo li glasno izgovoriti ko je taj?

– Iako uvek imamo dobro nam poznatog ususal suspect, ja bih ipak u ovoj prilici rekla da se ne radi o jednoj osobi. To je i nemoguće. Svi zajedno smo odgovorni (neki, boga mi, i krivično) za nefunkcionisanje osnovnih organa našeg društva. Dopuštamo privilegije drugima koji su odgovorni, a ne daju odgovore na vrlo jasno postavljena pitanja, i tako mic, po mic, stvari nam se izmaknu, afere se ne rešavaju. Međutim, evo daška nekog novog vremena.

Tekst prenet sa portala Moj Novi Sad.