Jelena Alempijević, koreografkinja: Kako ćemo, posle svega, jedni druge pogledati u oči?

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Mojnovisad

Ovih dana, u okviru Festivala savremenog plesa i perfomansa “Pokretnica”, bila je premijera predstave “O prijateljstvu”, autorke Jelene Alempijević, plesačice, plesne pedagoškinje i koreografkinje. Njeno plesno istraživanje taktilna je elegija o prijateljstvu i empatiji, o ranjivosti koju smo prestali da dopuštamo – sebi i drugima i vapaju da je ponovo dopustimo, jer ćemo samo tako istinski videti i čuti jedni druge.

U razgovoru za Moj Novi Sad, Jelena Alempijević govori o etičkoj osovini, koju smo poslednjih meseci počeli ponovo da prepoznajemo, da se oko nje – međusobno i samoohrabrujemo, podsećajući sve nas tako da nam je uvek kada nepravda postane osnovni ton društva, otpor obaveza.

A raznolike su vrste otpora… Za umetnika, to je svakako da nas podseća na lepotu sveta i hrani nas njome, da nas podseti da smo svi zajedno dužni da čuvamo tu lepotu, budimo je i svakodnevno ohrabrujemo. U tome nam pomažu prijateljstvo i oslonac koji nalazimo u drugom čoveku, a upravo o njima kao načinima da spasimo sebe, svet od nas samih, a naročito od pomahnitalih ljudi koji su izgubili svaki oslonac u zdravoj logici i moralu, govori predstava “O prijateljstvu”.…

Da li se prijateljstvo danas definiše drugačije nego nekada? Koja ga vrsta komunikativnosti među ljudima danas čini mogućim?

U dosadašnjem životu jako sam se oslanjala na svoja prijateljstva i uvek sam ih doživljavala jednako vrednim koliko i porodicu. Nekad su ona bila čak i stabilnija i vrednija, jer su bila moj lični izbor, mreža oslonca koju sam sama gradila na osnovu ličnih interesovanja i senzibiliteta. Ona su se tokom života ponekad i menjala, kroz neke spontane interakcije, pa i nesvesno, ali je uvek bivao divan taj trenutak, i još uvek jeste, kada shvatiš kako se u ukrštanju i spajanju puteva raznih ljudi ustanovljavaju nova prijateljstva. Uvek me intrigirao taj momenat u kojem odlučimo da je neka veza prijateljstvo, a ne neki prolazni susret i upravo to je bila polazna tačka za našu predstavu.

– Za nastanak i trajanje prijateljskog odnosa važna je lakoća bivanja ranjivim. Ta podrazumeva susret sa osobom, sa kojom je lako biti ranjiv i autentičan, sa kojom ne moraš da se cenzurišeš, koja te podržava u tvojoj autentičnosti tako da bude tvoje ogledalo i suštinski oslonac, ali ne samo afirmativno, već prosto da bude tu. Upravo zato smo se u predstavi, u koreografskom smislu, najviše bavili oslanjanjem jednih na druge i traženjem oslonca – kaže naša sagovornica.

A birali smo da radimo sa prijateljima, jer je to jedini način da izdržimo, da funkcionišemo u nepovoljnim okolnostima u kojima živimo. Kroz te prijateljsko-poslovne mreže pokušavamo da izgradimo ekosistem u kojem je moguće uživati i živeti, jer to što radimo zahteva mnogo vremena – koje nemamo, i za šta nikada ne dobijemo dovoljno resursa, zbog čega to vreme, često neplaćeno i potplaćeno, krademo od svog privatnog života. Takođe, s prijateljima radimo jer tu nalazimo razumevanje, dogovaramo se oko podele rada u kojoj nećemo imati problem eksploatacije, ili ćemo jedni druge podsećati da se dodatno ne samoeksploatišemo. I na koncu, u tim odnosima imamo malo više brige jednih za druge nego što se to dešava u klasičnim poslovnim odnosima. Sve je to jako važno, jer je umetnički život u Srbiji, ako se umetnik oslanja samo na njega, nemoguć i neodrživ.

Traženje oslonca koje pominjete nekako se poslednjih meseci počinje uspostavljati kao nova/stara kategorija i među generacijama koji su na tu mogućnost potpuno zaboravili i onim koje oslonce tek traže. Ljudi se ponovo oslanjaju jedni na druge, računaju jedni na druge, pomažu, prepoznaju, solidarišu, pokazuju empatiju. Kako bi se kroz sferu umetnosti deca odmalena mogla učiti važnosti tog oslonca u vidu solidarnosti i empatije?

To se može lakše i dublje naučiti kroz pokret, recimo kroz osećaj udaljenosti u odnosu na nekoga kome je pomoć potrebna, na to kakvo njegovo specifično stanje, i to građenjem mreže onih koji su najbliži, koji najbrže mogu pomoći. O tome svedočimo i ovih dana, kako ljudi jedni drugima priskaču u pomoć. Tehnika improvizacije je dobar primer za učenje o empatiji – traženjem poverenja, balansa, težišta i zajedničke osovine kroz deljenje istog prostora.

Šta vam je utisak, praktikuju li se prijateljstva i ti oslonci danas mimo naših privatnih malih krugova, na nivou šire zajednice?

Imam osećaj da smo se u tom smislu u poslednje vreme bolje povezali, da imamo povratnu informaciju o tome da smo deo naše zajednice, komšiluka, i to nam daje mnogo elana. Rekla bih da se ljudi koji se nađu na istoj strani sada ponašaju prijateljskije i otvorenije, jer je jedna suštinska vrednost uspostavljena samim tim što se nalazimo na istom mestu koje je sada praktično glavna tačka orijentacije, etičke orijentacije. Međutim, nije dovoljno da ostanemo poneseni željom za promenom, besom ili nekakvim buntom, već je važno da razumemo koliko je važno da nađemo način da stvarno praktikujemo tu povezanost, da i u momentu kakav je ovaj, čini se nekog potencijalnog sukoba, mislimo kako ćemo posle? Jer, oni će otići sa vlasti, a mi, kao narod, kako ćemo mi da funkcionišemo? Kako ćemo jedni druge posle svega da pogledamo u oči? Kako će ljudi u školama, u zajednicama, gde su podele već odavno jasne? Dosta stvari dolazi iz nekih ekstremno vođenih osećanja, krajnosti, crnog i belog i sve se to sada kanališe na ružan način. Možda to i mora da izađe tako, ali šta se dešava posle? Kako ćemo naći načina da živimo zajedno? Mene zanima to i kako možemo da praktikujemo više slušanja, više neosuđivanja, više dijaloga, a ne monologa. Jasno je da je većina ljudi ucenjena, na ovaj ili onaj način…

Je li to opravdanje za bilo šta?

Nije, ali ja mogu da nađem empatiju za strah ljudi. Mogu da razumem da je u pitanju neka samohrana majka, s troje dece, koja nema drugi način da preživi. Oslonac za nju u životu je to da zadrži svoj sadašnji status, svoj posao npr, jer ona drugačije ne može da preživi. Pozicije su nam neretko različite, to zaboravljamo ili uzimamo zdravo za gotovo. Zanimljivo je upravo to pitanje, možemo li da nastavimo da razgovaramo i da funkcionišemo zajedno? Da li, bez obzira na to što se nismo našli na istom mestu, ipak postoji potencijal za pomenu, baš zato što smo svesni toga da su ti neki, drugi ljudi izmanipulisani, zastrašeni, ucenjeni ili nemaju dovoljno informacija, pa zato nisu ni prisutni…

Predstava “O prijateljstvu” nastajala je u delikatnim društvenim okolnostima koje živimo poslednjih meseci. Bilo je teško smiriti se i razmišljati, kaže Jelena Alempijević i svakodnevno se boriti s dilemom, nemirima i grižom savesti oko toga da li u ovim okolnostima umetnice okupljene oko predstave imaju pravo na ovakvu vrstu vremena i posvećenosti. No podsećanje na to da nam društveni narativ protiv koga se borimo ne sme oteti ništa od onog što nas čini plemenitim ljudskim bićima, držao ih je na putu do predstave.

Kuda je u sveopštom društvenom metežu koji traje tragedije 1. novembra otišao novosadski kulturni život? Hoće li kulturni radnici uspeti da sačuvaju pravo da misle onako kako smatraju da je ispravno, ili će, ako hoće da rade, morati da misle kako propiše politička aparatura?

Nisam sigurna da nam je najurgentnije pitanje da li ćemo se izboriti za pravo da mislimo onako kako mislimo, jer to nije problem koji nas izdavaja od drugih, pa i uređenih država koje diktiraju kako treba da misliš. Neki moji prijatelji sele se iz Berlina u Francusku jer im je, uz potvrdu o finansiranju od strane države, traženo da potpišu izjavu da u svom umetničkom radu neće kritkovati Izrael. Da se tako nešto dogodilo ovde, cela bi scena gorela, a evo mi o tim potezima nemačke vlasti gotovo da ništa ne znamo, sem na nivou ličnih kontakata s onima koji to doživljavaju. Kapitalizam je ušao u sve pore i nisam sigurna da umetnici u razvijenim sistemima imaju svest o tome. Čini mi se da oni, jurcajući iz projekta u projekat, na to pristaju, tek ovlaš čekirajući svoj umetnički impuls u odnosu na okruženje. Bez obzira na sve neuslove s kojima se suočavamo u Srbiji, ja mislim da ima smisla živeti i raditi ovde, jer i u inostranstvu bi se moralo raditi dva ili više poslova, što mogu i ovde, s tim što ovde imam odnos prema svom okruženju, volim svoj komšiluk, imam odnos prema tome, što nije stvar navike, nego ima veze s radom i “Pokretnicom”. Nama je svaki festival kao da pravimo porodično slavlje. To nije program koji pakujemo i prodajemo, već brižno sklopljen sadržaj koji nudimo našem gradu i sugrađanima, s ciljem da napravimo zdrav prostor za koji vidimo potencijal. Bez obzira na izostanak ozbiljne državne podrške, čini mi se da ove godine možemo da stanemo uz rame daleko obimnijim i finansijski situiranim festivalima u zapadnoj Evropi. Naš je festival pravo umetničko stanište, utočište i sklonište, u kojem su nam partneri naši prijatelji, drugari, saradnici, koji nam na razne načine izlaze u susret. Hvala im na tome.

Dokle tako?

Svi mi kolektivno imamo isti problem a to je da ukupnom društveno političkom scenom posluju ljudi koji nisu kompetentni. Tako će biti dok ne dođu ljudi koji znaju svoj posao, koji su otvoreni da uče, što je veliki problem, jer ovde svi misle da su sve već naučili. To je upravo bio i problem ljudi koji su vodili EPK, koji su bili zatvoreni i nisu hteli da čuju, što su imali isti rezon i nastup kao i vladajuća garnitura: “Mi znamo, mi smo u pravu i ovako će biti”. Nisam optimistična u tom smislu a povodom one etičke orjentacije s početka razgovora, sve dok ne vidim da se nešto menja na širem planu, ali sam vrlo optimistična povodom talasa povezivanja i solidarnosti i načina kako su ljudi ponovo počeli da komuniciraju.

Tekst prenet sa portola Mojnovisad.