Lokalne velmože će se braniti do poslednje kapi tuđe krvi, a onda se ponuditi novoj vlasti

Autor: Lazar Džamić, Izvor: Radar

19. jul

Sve češće govorimo o znacima fašizma u Srbiji. Iskreno, nije da ih nije bilo i ranije, samo što se on u svojoj „lite“, niskokalorijskoj varijanti, normalizuje već decenijama.

Sada vidimo eskalaciju nekoliko njegovih formi, o čemu sam već pisao. I frekvencija i forma se pojačavaju, a kao što kažu dizajneri, „forma prati funkciju“.

Parapolicijske snage su sada deo svakodnevice; iako nema eskadrona smrti čileanskog ili argentinskog tipa – sa čime je bračni par Milošević koketirao tokom svoje diktature – neidentifikovana lica (ili kasnije identifikovana građanskim akcijama na društvenim mrežama) i dalje prebijaju i kidnapuju građane sa ulica; batinaši koji devojkama lome vilice bejzbol palicama se oslobađaju, dok se aktivisti drže mesecima u pritvoru ili se prebijeni studenti vezuju lisicama za bolničke krevete. Pionirski park i plato ispred Savezne skupštine su pretvoreni u javni bivak parapolicijskih batinaša pod zaštitom zvanične policije.

Represija svega što ne misli kao režim ili ga direktno izaziva je sve otvorenija; Exit napušta Srbiju, Đoković i Kusturica su sada neprijatelji… kao i tužilaštvo za organizovani kriminal ili bilo koja druga institucija ili pojedinac u njima koji se drznu da se suprotstave sve ogoljenijoj diktaturi.

„Na lokalu“ se zlu gleda u lice svakog dana i lokalne velmože znaju da im je nemoguće da sakriju sve što su radili i što dalje rade i da su im opcije – ako protest uspe u smeni režima – jedino da napuste zemlju ili da idu u zatvor

Javni medijski servisi su pod potpunom kontrolom režima, uključujući i paradržavne privatne kanale koji samo tehnički mogu da se nazivaju „medijima“ jer su u svemu drugom školski primer režimskih propagandnih jedinica u specijalnom ratu protiv sopstvenog naroda – sistem koji će se proučavati na našim novinarskim školama u budućnosti. Medijski građanski rat traje već odavno, svi u tim redakcijama nose režimske uniforme, bez obzira na dnevnu „fensi“ garderobu, i u bilo kojem postrežimskom okruženju neće moći da se tretiraju kao standardni novinari, samo kao dobrovoljni saradnici protivnarodnog režima.

Biznisi onih koji podržavaju proteste se stavljaju pod pritisak ili zatvaraju; radnje se demoliraju, kao nedavni slučaj ribarnice u Šapcu, čiji je vlasnik redovni učesnik protesta i takođe učesnik građanskog hapšenja bivšeg policajca koji se autom zaleteo u protest. Tri dobro organizovana maskirana napadača obučenih u crno – eto još jedne veze sa fašizmom „poslali su poruku“. „Kristallnacht“ sa ukusom girica…

Stvari se posebno zaoštravaju van Beograda, u lokalnim sredinama gde je prostor između režimlija i naroda mnogo manji. Bukvalno žive jedni do drugih, nema ekvivalenta Dedinja ili Senjaka gde mogu da se povuku iza visoke ograde privilegija i prostorne izdvojenosti u svoje Elizijume.

„Na lokalu“ se zlu gleda u lice svakog dana i lokalne velmože znaju da im je nemoguće da sakriju sve što su radili i što dalje rade i da su im opcije – ako protest uspe u smeni režima – jedino da napuste zemlju ili da idu u zatvor. I zato će se braniti do poslednje kapi tuđe krvi… predaće se – i ponuditi da postanu najvernije sluge nove vlasti – tek onda kada bude jasno da je sada i njihova na redu.

U nedostatku bilo kakve realne sposobnosti za bilo kakve demokratske promene, protest primorava režim da bude sve nasilniji, sve brutalniji i da na taj način izgubi moralnu superiornost, i u zemlji i u EU, što je poseban strateški udarac Njemu koji je do sada jahao prilično samouvereno na iluziji svoje „civilizovanosti“, „pomirljivosti“, „dobronamernog, ali neshvaćenog“, „mučene duše koja niti spava niti jede od brige za nas“

Režimi kao što je srpski teško odlaze mirno, što nije nova izjava ni za mene ni za mnoge druge koji već godinama pričaju isto. Mudrost studentsko-građanskog pokreta do sada je što svojim mirnim protestima i žrtvovanjem – stalnim pritiskom po čitavoj Srbiji – ne samo da rastežu i „tanje“ represivni aparat režima već i sve više ogoljuju njegovu brutalnu prirodu.

U nedostatku bilo kakve realne sposobnosti za bilo kakve demokratske promene, protest primorava režim da bude sve nasilniji, sve brutalniji i da na taj način izgubi moralnu superiornost, i u zemlji i u EU, što je poseban strateški udarac Njemu koji je do sada jahao prilično samouvereno na iluziji svoje „civilizovanosti“, „pomirljivosti“, „dobronamernog, ali neshvaćenog“, „mučene duše koja niti spava niti jede od brige za nas“. Sada je jasno da je u pitanju osoba upitne emocionalne stabilnosti i regulacije, „don“ nacionalnog mafijaškog klana, duboko zamotana u sopstveno PR ćebe za utehu.

Mudrost studentsko-građanskog pokreta do sada je što svojim mirnim protestima i žrtvovanjem – stalnim pritiskom po čitavoj Srbiji – ne samo da rastežu i „tanje“ represivni aparat režima već i sve više ogoljuju njegovu brutalnu prirodu

Niko ne može da kaže da su studenti započeli niti da održavaju nasilje, što znači da kada stvari dođu do svog logičnog i dramatičnog kraja, svaka upotreba sile od strane naroda će moći da se vidi samo kao samoodbrana.

21. jul

Poslednja potvrda robovlasničkog mentaliteta srpskog režima je nedavna vest da je sa Ganom postignut sporazum o „uvozu“ jednog broja njihovih državljana da popune rupe u našem raspadajućem sistemu.

Umesto da se društvo reformiše po principima socijalne pravde, smislenih zaposlenja koja omogućavaju pristojan život, stručne (pre)kvalifikacije i poštovanja prava zaposlenih – a sve ovo je misaona imenica za postojeći režim – režimski pristup je otvaranje vrata ekonomskim imigrantima koji dolaze iz još gore mizerije, kojima je i to malo mnogo, koji nisu mnogo zainteresovani za lokalne probleme i situacije, što znači da neće „talasati“. Drugim rečima, u mnogo čemu sem u nazivu, legalizovano roblje. Ljudi koji ćute i trpe. Idealni podanici ovakvih režima.

Sa jedne strane, kada bi mi bili neki drugi narod sa nekom drugom vlašću, ova razmena bi čak bila društveno produktivna. Gana je zemlja lepih ljudi i fantastične umetnosti, posebno nakita i tekstila. Kulturna i ljudska razmena, ako bi to bio strateški cilj, bi obogatila i naše i njihovo društvo. Zamislite uticaj ganjanske kulture na našu (i obrnuto): u muzici (kao umnožavanje Subine misije u Brazilu), na našu modu, na našu primenjenu umetnost, na našu gastronomsku kreativnost… Srbija, istorijski već svakako jedinstvena mešavina mnogobrojnih geopolitičkih uticaja, bi dodala još jednu jedinstvenu boju i teksturu u tu već bogatu paletu.

Avaj, sudeći po nepostojećoj integraciji ruskih i ukrajinskih izbeglica u (pre svega) Beogradu, kao i kineskih ekonomskih imigranata, mi nismo taj narod. Iako vrlo mirno, trenutno vidimo koegzistenciju iz nužde i koristi, ali ne i integraciju. Kako izgleda, nijedna strana nije mnogo raspoložena, ali toliko toga zavisi od zemlje domaćina koja bi povukla prvi potez, ili nekoliko…

Umesto da se društvo reformiše po principima socijalne pravde, smislenih zaposlenja koja omogućavaju pristojan život, stručne (pre)kvalifikacije i poštovanja prava zaposlenih, režimski pristup je otvaranje vrata ekonomskim imigrantima koji dolaze iz još gore mizerije, kojima je i to malo mnogo, koji nisu mnogo zainteresovani za lokalne probleme i situacije, što znači da neće „talasati“

Sa druge strane, dovodeći strane državljane kao otvorenu konkurenciju domaćim – što ni Rusi, ni Ukrajinci, ni Kinezi nisu (sem ovi poslednji u državnim infrastrukturnim građevinskim projektima) – otvara prostor za „lošu krv“ i sukobe. Srbija bi, ako se ova avantura završi loše, mogla da postane još desnija, još netrpeljivija, još nasilnija, sa još gorom internacionalnom slikom o sebi.

Što se Ganjana tiče, na pamet mi pada rečenica iz jedne priče Zorana Predina, u kojoj se ostavljeni slovenački muž ispoveda bivšem ljubavniku svoje žene, poreklom sa „južnog Balkana“, i samom sada zamenjenim novim ljubavnikom iz Afrike.

„A ja sam mislio da su naši čefuri problem!“

23. jul

Nigde se zrelost jednog naroda ne vidi tako dobro kao u odnosu na svoju istoriju.

Skandinavcima je potpuno normalno da sebe vide kao kolekciju ideja koje su donete sa svih strana sveta od strane njihovih Vikinga i drugih putnika po svetu – drugim rečima da ništa nije stvarno „skandinavsko“.

Balkan je ekstremna verzija istog fenomena, kada se pogledaju kulturno-istorijski uticaji drugih naroda na ono što mi mislimo da smo „mi“. Nama je, naravno, ideološki, takva ideja ne samo jeres, već granična veleizdaja. Mi smo „jedno“, kažu nacionalisti – a hrvatske komšije su nam drugi zvučnik u toj regionalnoj nacionalnoj stereo-mitomaniji – nešto autohtono, neponovljivo, jedinstveno… najbolje. Mi smo mitski „čisti“.

Palo je opet na Slovence da nas podsete šta znači biti „odrasli“ narod, sa svim krzavim ivicama koje i tamo postoje. Jedini su od svih ex-YU naroda reagovali na planirano rušenje Sajma i na istu opasnost koja preti zgradi takozvanog „Generalštaba“. Ugao je nama potpuno bizaran, što nije čudno kada pomislimo na naš patološki narcizam. Slovenci osećaju ove objekte kao deo zajedničkog istorijskog i kulturnog nasleđa, zajedničke prošlosti, kao deo i njihove istorije! Ne imovine, istorije.

Slovenci su Jugoslaviju mentalno prerasli još dok su bili u njoj. Slovenija u EU ima uticaj koji je nesrazmeran njenoj veličini. Mogla bi da nam bude dobar prijatelj. Ali probaj ti to da objasniš jednom kriminalnom feudalnom kultu koji sve van sebe, uključujući i sopstvenu istoriju, vidi kao pretnju dnevnim interesima i ličnom bogaćenju

Stručnjaci više ključnih slovenačkih akademskih i kulturnih institucija objavili su nedavno svoju deklaraciju kao podršku sličnoj koju su u maju prošle godine objavili domaći stručnjaci. Slovenačku deklaraciju su potpisali predstavnici Fakulteta za arhitekturu u Ljubljani, Društvo arhitekata Ljubljane, Muzeja arhitekture i dizajna i još nekoliko uglednih institucija iz iste oblasti. U njoj, daju dobre stručne razloge koji ove objekte čine arhitektonskim projektima vrednim očuvanja i obnavljanja, umesto rušenja i pretvaranja u bezlične moderne kvadrature namenjene pranju sumnjivih para.

Slovenci su Jugoslaviju mentalno prerasli još dok su bili u njoj. Slovenija u EU ima uticaj koji je nesrazmeran njenoj veličini. Mogla bi da nam bude dobar prijatelj. Ali probaj ti to da objasniš jednom kriminalnom feudalnom kultu koji sve van sebe, uključujući i sopstvenu istoriju, vidi kao pretnju dnevnim interesima i ličnom bogaćenju.

24. jul

Ne znam za mnogo zemalja u kojoj se toliko ljudi predstavlja titulom „politički analitičar“, i još manje njih koji od toga žive, a da nisu istovremeno i aktivni u akademskoj sferi. Mi smo, kao i u mnogim drugim oblastima, zamenili puko mišljenje sa stručnošću, o organizovanim ispoljavanjima raznih skrivenih interesa da i ne govorimo…

Zato mi je drago da postoje „organski“ analitičari kao što su Dario Rosi i Svetislav Kostić, koji nikada sebi nisu dodeljivali zvanične titule „ovlašćenih“ tumača našeg društva i politike, uprkos zanimljivom i bitnom doprinosu našoj društvenoj konverzaciji.

Dobro je to podsećanje na doprinos koji svako od nas može da pruži, svakoga dana, bez velikih resursa, u borbi protiv nadiruće entropije

I ako već nekoliko godina nisam na Fejsbuku, moja žena me regularno obaveštava o dobrim i oštroumnim zapažanjima, u kojima pomenuta dvojica prednjače, bar za naš ukus. Proza im je fokusirana, definisana, bez suvišne masti, očitavanje naše sve komplikovanije realnosti vrlo oštroumno i često originalno. Po kvalitetu su iznad mnogih „zvaničnih“ popularnih političkih kolumni, mada to i nije mnogo važno. Važno je da i u takozvanom „građanskom novinarstvu“ njih dvojica predstavljaju dobre primere koji pokazuju da oštroumnost i dobar stil mogu da naprave razliku čak i na razvaljenom domaćem medijskom prostoru.

Rosi i Kostić su dobra strana društvenih mreža, ispoljavanje i njihovih prosvetiteljskih potencijala, van uobičajenog maligniteta gluposti, primitivnosti i propagandnih zloupotreba.

Dobro je to podsećanje na doprinos koji svako od nas može da pruži, svakoga dana, bez velikih resursa, u borbi protiv nadiruće entropije.

Tekst prenet sa portala Radar.