Pismo srpskog režisera iz Kanade: Zašto sam postao emigrant i kako su naši studenti pobedili mrak?

Autor: Vladimir Paskaljević, Izvor: Danas

Zašto sam otišao u Kanadu? Kao i hiljade drugih, želeo sam da pobegnem od partokratije, birokratije, nepotizma, agresije, primitivizma – i još više od apatije, koja je postala deo mentaliteta, ne samo sistema. Najgore od svega – agresivna apatija – ismevanje ljudi koji su večito nezadovoljni, traže promene na bolje, ukazuju na nepravilnosti i nepravdu. Osećao sam da mi život prolazi besmisleno i da se sa sve manjim brojem ljudi razumem. Ili da nemam o čemu da razgovaram. Polako sam prepoznavao da u stvari problem nije bio samo u vlasti i u sistemu, nego sveukupnom mentalitetu.

Sa filmom iza sebe i ponekom nagradom u biografiji, spakovao sam se i otišao u svojim kasnim tridesetim godinama u Kanadu – zemlju hladnoće, leda, za koju su svi pričali da je ekstremno dosadna. Prijatelji i rođaci su me upozoravali da nikad neću postati ravnopravan sa rođenim Kanađanima. Neke kolege su mi se podsmevale. Razmišljao sam da nisam ravnopravan ni u Srbiji.

Bio sam svestan da ulazim u imigrantski život u kome mi više neće biti dozvoljena ni jedna jedina najmanja greška, dok god ne uspem. Stigavši u Kanadu vratio sam se na nultu tačku. Nisam imao apsolutno nikakve kontakte u filmskoj industriji. Uradio sam jedino što sam mogao, upisao sam master studije, koje mi je plaćao univerzitet, kao nagrađivanom profesionalcu. To obično niko ne radi sa igranim filmom iza sebe. Ali kupovao sam sebi vreme jer su mi master studije omogućile da ponešto i zaradim kroz fakultet. Živeo sam u deljenoj kući, u sobičuljku, pazio sam na svaki potrošeni cent. Tačno sam znao u kojoj radnji je jeftiniji paradajz, a u kojoj krastavci…

Uskoro sam dobio i federalnu stipendiju, a na kraju i nagradu Asocijacije Torontskih Filmskih Kritičara (TFCA) za najbolji studentski film, posle igranog filma u Srbiji, u četrdesetoj godini. Konačno, završio sam master sa nagradom dekana i sada više nisam imao nikakvu platu. Prvi posao nije došao odmah. Posle par neizvesnih meseci dobio sam posao u udaljenoj provinciji, malom gradu Frederiktonu, gde „ciča“ zima vlada sedam meseci u godini, kao honorarni privremeni predavač filma, i to za vrlo skroman honorar. Došlo je leto, ugovor mi se završio a bio sam u gradiću koji nema ništa osim univerziteta. Jedan prijatelj mi je dao ključeve od stana i vratio sam se u Toronto.

U Torontu sam snimao neke jeftine korporativne videe, i zvao sam telefonom sve koji imaju veze s filmom, moleći da me bar puste da volontiram. Onda sam dobio da predajem jedan predmet u Torontskoj filmskoj školi. U početku para jedva za preživeti. To je trajalo mesecima, ali i dalje sam smatrao da sam napravio dobar izbor. Svaki najmanji uspeh ili neuspeh, desio se mojom zaslugom, i to me je radovalo.

U Srbiji je nepomenik već krenuo da uništava, i sve što se inače raspadalo bilo je još izraženije nego pre. Često sam imao noćne more da sam se navratio u Srbiju, i da sam zaturio pasoš pa ne mogu da se vratim u Kanadu. Bio sam potpuno traumatizovan svojom zemljom. A zadovoljan garsonjerom u Torontu – imao sam bazen u zgradi i dovoljno mesta za bicikl. Posle nekoliko meseci, u Torontu su mi dali još jedan čas, pa još jedan, i zatim sam dobio sličan posao i u drugoj školi. Posle par godina počeo sam da ostavljam neki novac sa strane, prvi put u životu. U jednom trenutku sam postao, čini mi se, predavač koji ima najviše ugovora u Kanadi. Posle šest-sedam godina, digao sam kredit za kuću, konačno. Beneficije koje sam imao zahvaljujući uniji su bile šlag na torti…

Solidarnost i štrajkovi

Jedna od ključnih razlika između Kanade i SAD jeste solidarnost i snaga sindikata. Tokom master studija učestvovao sam u štrajku kao istraživački asistent. Tražili smo bolje osiguranje, stipendije i niže školarine za strane studente. Posebno me je impresionirala briga za strane kolege, ali i impresivna organizacija štrajka: pravni jezik, precizna logistika, blokade ulica oko kampusa na -20 stepeni u osmočasovnim smenama i finansijska podrška iz članarina. Pametno organizovani, pobedili smo posle dva meseca natezanja.

Drugi štrajk, godinama kasnije, zatekao nas je pod vlašću takozvanih „naprednih konzervativaca“ (da, dobro ste pročitali!) u Ontariju – spoju bogatih elita i radikalizovanog neobrazovanog sloja (zvuči poznato?). Vlada je donela zakon kojim se ograničava rast plata u obrazovanju, baš u vreme rasta inflacije, što nas je dovelo u situaciju da realno zarađujemo sve manje i manje. Kada smo stupili u štrajk, uprava univerziteta je pokušala da ukine senioritet i zameni nas novim, jeftinijim kadrom. Većina asistenata je štrajkovala online. Unajmili su najskuplju advokatsku kancelariju u Torontu da nas rasturi, i činilo se da je menadžment konačno pobedio. Ipak, usledio je preokret: sindikat redovnih profesora, iako su mogli da ćute i ne „ugrožavaju fakultet“, kako bi to naši državomani rekli, javno je stao uz nas.

Objavili su pismo sa detaljnom analizom finansijskog rasula i zatražili ostavke cele uprave. Taj čin hrabrosti preokrenuo je tok štrajka i naterao upravu da popusti. Pobeda je došla ne zahvaljujući sili ili brojnosti, već zahvaljujući hrabrosti, solidarnosti, razumu i spremnosti da se istupi kada je najpotrebnije. A mogli su da ćute i primaju izuzetno visoke plate. Ali, osnovna ljudska empatija koja ne košta ništa je na kraju prevagnula. Tada mi je postalo jasno da životni standard nije samo rezultat ogromne zemlje bogate prirodnim resursima, već pre svega dugotrajne i složene borbe za radnička prava – borbe koja traje decenijama, pa čak i vekovima.

Upornost, principijelnost i pobuna zdravog razuma

Nedavno sam bio u Parizu, u maju, i naravno, bio sam na skupu podrške protestima u Srbiji. Raduje me što se zdrav razum ujedinjuje na svim kontinentima. Na minus dvadeset u Kanadi mi smo se uporno okupljali, kao i u ostalim gradovima Severne Amerike, i sad se svaki veći grad okuplja u svetu da daje podršku, svake nedelje.

Kad su počeli ovi protesti, slušao sam često rečenice od pripadnika moje generacije, poput: „Jaoj, mislio/la sam da više nikad nećemo morati na ulicu“. Ili, „Ne mogu da verujem da opet demonstriramo!“ Ali, to je kao da vam atrofiraju mišići jer ste jednom, pre 25 godina vežbali. A vežbati se mora stalno. Ako ne oplevite baštu ona obraste u korov. To se nama desilo. Kampanjski smo radili sve!

U Parizu sam se podsetio misli svog oca koji mi je objašnjavao da Francuzi imaju sve što imaju uglavnom zahvaljujući tome što se stalno bune i što skaču vlastima za gušu na najmanju neregularnost (navika u kom su anglosaksonci ipak šampioni). Oni su vaspitani na pričama o pobunama i klasnoj borbi. Mi imamo kosovski mit o božurima i nekakvom kratkotrajnom (pritom samozvanom) carstvu, i na tome podižemo decu. Pesme se dele na cikluse u odnosu na kosovsku bitku. Vaspitani smo da nam se koža naježi od uzbuđenja kad čujemo magičnu reč Kosovo, i da smo nepravedno ugnjetavani od nesrba kroz celu istoriju! To je neko fabričko setovanje, nas Srba (pored onog zvezda-partizan ale ale).

Francuzima je fabričko setovanje da veruju u slobodu, bratstvo i jednakost, kao i rušenje Bastilje i apsolutne vlasti. Oni su jednostavno vaspitani da ih podilaze žmarci kad izlaze na ulicu da se bore protiv lopova i autoriteta.

„Francuzi higijenski spale Pariz jednom godišnje da podsete vlast da mora da sluša narod“, govorio je moj otac kroz šalu, inače frankofil i francuski državljanin.

Naravno, nije sve to baš uvek tako, ali fakat je da je Sarkozi, bivši premijer, u zatvoru, doduše kućnom. Srpski državomani misle da je to slabost države, jer bože moj, kakva je to korumpirana država gde jedan premijer može da bude u zatvoru, dok se na civilizovanoj strani misli da je baš, u stvari, to znak jake države, jače od prolaznih individua koji vrše funkciju vlasti i koji je pljačkaju.

Da se vratim na mog pokojnog oca, praškog studenta. Kad bih pravio bilo kakva poređenja između nas i drugih, vratio bi me na jednu prostu činjenicu. Govorio bi: „Kad sam ja studirao (1968), Čehoslovačka je slavila dvesta godina potpunog iskorenjenja nepismenosti“. I to je ono što meni sada daje nadu – nosilac protesta za promene u Srbiji ovog puta je akademska zajednica. Stasavaju generacije koje se bore za pravdu, i razvijaju ono najmoćnije oružje i osobine koje su nama falile – a to su upornost, principijelnost, i zdrav razum baziran na obrazovanju.

Trenutno ne znam kad će uspeti da isteraju sve stvar „na čistinu“, ali sam siguran da će nastaviti dok god se to ne desi. Već sedam meseci oni marširaju kroz celu zemlju, kroz ceo kontinent. Na upornosti bi im mogla pozavideti svaka vojska. Vaclav Havel je jednom rekao: „Demokratija nije stanje. Ona je neprestana borba“. Ova nova generacija postaje ne samo svesna toga, već počinje da živi tu misao. To daje nadu i pravi suštinsku razliku sa prethodnim generacijama. I zato što dugom borbom razvijaju tu svest, znam da ih to saznanje neće puštati da se predaju.

Ovi mladi, obrazovani ljudi se bore na „život i smrt“ od ruke gangstera na vlasti. Svesni su da će, ili pobediti, ili će Srbija nestati u represiji i kriminalu, i to je osećaj koji počinje ozbiljno da preovladava i u narodu. A video sam da će studenti pobediti po dva pokazatelja: za sedam meseci nije se čula na televizijama nijedna njihova kontroverzna rečenica, ništa što nije pametno i dobro. Njih jednostavno vodi ruka više inteligencije i zdravog razuma.

Ta generacija je već srušila mitove mržnje koje je decenijama generisala Udba, glavno sredstvo mraka u upravljanju Srbijom, i ranije Jugoslavijom. Govor ratnih veterana koji su se pridružili studentima ispred RTS-a je istorijski. Posle osamdeset godina plinske svetlosti, zdrav razum se vratio u modu. I to je ono što uliva nadu. A ovog leta stasava još jedna, nova generacija koja je završila maturu.

Drugi pokazatelj njihove snage i pobede je to što gde god prođu, počiste đubre za sobom. A studenti „koji žele da uče“ i svi „pokrovitelji“ ćacilendu ostavljaju za sobom samo smrad fekalija i đubrišta. Toliko su banalni i zli da se sve što smisle odmah okrene protiv njih. Prosto je neverovatna apsolutna kakistokratija najgorih, to je nešto što, verujem, nigde nikada nije viđeno.

Znam da su ih ova pametna, hrabra i čestita deca koja protestuju već higijenski počistila, i tek će ih još počistiti i pustiti vodu za njima. I što duže bude trajala borba, to će higijensko čišćenje Srbije biti temeljnije i zdravije, kao upozorenje da više nikome neće biti dozvoljeno da je zagadi i pretvori u političko, društveno, moralno i bilo kakvo drugo đubrište.

Tekst je prenet sa portala Danas.