TERETANA ZA GLAVU: Dok se očekuje odgovor, neka bije, bije – srce u junaka

Autorka: Snežana Miletić  Izvor: Moj Novi Sad

Prošle godine, pre nego što su se naši postprvonovembarski životi sveli na goloruku uličnu borbu za pravdu, dve su novosadske novinarke – gotovo u isto vreme, objavile knjigu: Bojana Karavidić svoj “Očekujući odgovor”, a Sanja Homa svoju “Nekabije”.

U njihova dva autentična štiva, koja su svedočanstvo o dva pulsirajuća ženska postojanja, moguće je ogledati se bez stida i straha – prepoznati se, bolje upoznati, svakako razumeti, voleti, preboleti i ponovo zavoleti – druge, pa i sebe, i svoje nove živote, upletene u (ne)svakidašnje komplikovane – lične i kolektivne košave.

Knjige su Karavidić i Homa napisale iz dve životne geografije, iz dva različita životna doba – dva iskustva. No iako govore o različitim životnim nemirima, zajedničko im je to što su napisane znalački, rukom dobrog pripovedača. Knjige su ispisivane nežnošću britke ženske ruke i zato su pravi emotivni rolerkoster, koji čitaoca vodi iz zone dirljivo nevinih slika, preko grohotnih duhovitosti do oporih jecaja i promuklih suza, bez reči.

Pišući o svom životu i životu (ne)običnih malih ljudi, koje znamo ili smo znali, dve su autorke preciznom merom u izrazu iscrtavale i konture naših kolektivnih sunovrata, kroz koje smo, kao geografija, priroda i društvo, u poslednjih nekoliko decenija prolazili.

“Nekabije” Sanja Homa – izdavač “Nova poetika”

Nemoguće je utvrditi da li je sve počelo od nevine rečenice: “Moj je tata jači od tvoga.”, ali je izvesno da su preko noći, u vihoru probuđenih odmeravanja i nerazumevanja, gotovo odjednom nestali “Metla bez drške”, “Opstanak”, Oliver Mlakar i “Kviskoteka” zajedno. Nestanci su se nastavili takvom brzinom da se u jednom trenutku činilo da na ulici uskoro neće ostati dovoljno dece ni za najjednostavniju igru.

A dete, koje je sa drugom decom do juče – za jedan Božić pevalo po kućama, a za drugi – pijukalo i skupljalo bombone po slami, koje je deda naučio da, kada nekome učini dobro, ne očekuje ništa zauzvrat, preko noći je postalo izbeglica, neko ko čeka oca da se vrati iz zarobljeništva, s nadom da li će njegove plave oči, na razmeni živih za mrtve i obrnuto, lakše prepoznati ako su otvorene.

Knjiga “Nekabije” Sanje Homa priča je o ratu viđenom očima devojčice, neka vrste nevine dekonstrukcije i anatomije zapečaćenog ratnog sećanja na detinjstvo. Napisana je ćopićevskom nežnošću, kao sećanje na komad života u kojem se verovalo da je zajedništvo drugačijosti moguće, da je moguć život različitih ljudi, koji će se ceniti po duši, a ne po tome kako se zovu. “Nekabije” je i neka je vrsta čudesnog spoja “Vlaka u svijegu”, “Družbe Pere Kvržice” i “Magarećih godina”. Opijajuća je u svojoj jednostavnosti i pitkosti, osvaja svojom nevinošću i ne može se ispustiti iz ruku. Mogla bi se opisati i kao svojevrsni, nevini bedeker za sve potonje opominjujuće priče, koje će nakon rata, povodom crvenog solitera, kao simbola svih naših srušenih prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, napisati ovovremeni prijedorski Andrić.

“Očekujući odgovor” Bojana Karavidić – izdavač “Partizanska knjiga”

Već prva priča Bojane Karavidić, u kojoj se čitalac odmah zaljubi u nonšalantno zajebantski i drčno duhoviti ton njene knjige, najavljuje da ovo neće biti samo beleška o pojedinačnim sudbinama muškaraca i žena jednog grada, vremena i nekoliko država, uspostavljanih i rušenih u jednoj te istoj geografiji, već tapiserija prometne raskrsnice mnogih početaka i krajeva.

“Od aprila do oktobra svakodnevno vozim bicikl, sečem krivine preteranom brzinom, ulećem u pešačku zonu opterećnu istorijom srpske Atine, komunalna policija me ne kažnjava, misle – “Luda baba”. I tu si već usisan u atmosferu, koja se razliva između redova “Očekujućeg odgovora”. A atmosfera traži sveće, dekadentnu muziku – po mogućnosti s gramofona, npr. Rahmanjinov koncert broj 3, u izvođenju Borisa Berezovskog, “glavatog ruskog virtuoza”, koji “mesarskim prstima proizvodi vilinske zvuke” na klaviru. Traži i udobnu fotelju, i stolicu – da se na nju podignu umorne noge (ako si imao sreće, bez kurijih očiju, za sada), čašu vina – može i  jogurta, ne smeta zaljubljivanju u tvrdoglavo sizifovsko donkihotstvo junakinje, koja šalje mejlove dnevnim novinama “u znak protesta što objavljuju kojekakve govnarije o strankama – bilo kod imena”.

Karavidić je neumoljivo direktna. Neštedimice u svojoj zbirci piše o životnom dobu koje se često, eufemistički, opisuje ispraznom frazom “sunčana jesen života”. Ona to doba opisuje malo drugačije! U njemu je prdež važniji od orgazma, zapravo prdež je kao orgazam, još i više – katarza. Dok je orgazam sluzav, katarza u vidu prdeža je eterična…

Uostalom, kako je moguće da je u ovakvoj zemlji samo prdež ružna reč?! Ili je to samo lažna konstrukcija ocvale malograđanske nedopustivosti? Junaci ove knjige oslobođeni su tih stega, možda zato što su svesni protočnosti vremena, neminovnosti promena, izvesnosti kraja i smrti – ne obavezno one bukvalne. Pre nego što dođe i taj kraj, važno je smejati se, sebi prvenstveno, ne uzimati se jako ozbiljno, smejati se sopstvenim greškama i padovima. Prihvatiti sebe u datom vremenu i datom pojavnom obliku – otrežnjujuće je dobro.

Knjiga Bojane Karavidić je lucidna, napisana bez fige u džepu. Govori o vremenu u kojem prošlost blizinu meri drugačije, u kojem se negativne lekarske analize slave više nego rođendani, o vremenu u kojem su gotovo jedine tačne činjenice – trajna vrednost nekadašnjih kućnih aparata. A kada prođe ono što je u prethodnom vremenu bilo ispisano u posteljini, i kada vrapci postanu dani, a godine medvedi, ostaju sećanja na erotsku ljubav (a i o njoj autorka piše smelo i nimalo vulgarno), ostaju i Jutjub koncerti debelog glavatog Rusa i večernja šetnja na lokalnoj infarkt štrase. Malo li je?!

Ako je tačna teza da postojimo onako i onoliko koliko smo u stanju priča o svom životu da ispričamo, onda su ove dve zdušnočitajuće knjige dokaz o dva intrigantna ženska postojanja.

Zato – čitati Bojanu, čitati Sanju. I uopšte, čitati, čitati, čitati… Ne spuštati nivo koncentracije, ni promišljanja – ni za tren. Ne zaustavljati proces mentalne dinamike – ni pod razno. Oba oka držati otvorenim, oba uveta dobro pročačkati – nos ne, to već radi ministar prosvete, ali ga zato (nos, ne ministra) treba dobro našpanovati, pa na vrhovima prstiju pravdu oslušnuti i istinu srcem dokučiti, jer samo se tako danas sadašnjost i budućnost osvajaju.

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.