Pronađeni nestali – O Miji Radiću
Tragično preminuti u jednom veku i biti ekshumiran u narednom veku.
Zvuči kao scenario nekog filma.
Nažalost, nije.
Još plastičnije: doživeti 44 godine ovozemaljskog života i nakon skoro 34 godine potrage, biti sahranjen kako dolikuje onome ko je bio toliko voljen, drag i omiljen.
Ili još drastičnije: zvati se Mijo, po izvedenici od prideva mio (drag), ne zameriti se nikome za života, biti u kolicima, činiti samo dobra dela, verovati drugima i na kraju tako tragično skončati.
Ovo je već toliko strašno da je teško napisati i izgovoriti, a kamoli pomisliti, kako je to, zapravo, izgledalo.
Želimo da verujemo da je sve strašno što se desilo tog poslednjeg dana novembra pre 33 godine trajalo kratko, najkraće moguće.
I da je ono što je prethodilo tom strašnom činu bilo lišeno straha i patnje nevine žrtve koja je poverovala da je sve to samo strašan san iz kojeg će se uskoro probuditi.
Bilo bi nam svima lakše da je bilo tako.
Utehu nam je pružala nada da će se jednom desiti ovaj čin kojem danas prisustvujemo.
Da ćemo znati gde počiva Mijo Radić i da će unuka, koja nosi Dedino ime, znati gde je njegov grob.
Sada je smiraj jedina uteha.
I jedina nada stotinama onih koji još uvek bezuspešno potražuju svoje najdraže.
Svačiji život je bitan i svaka žrtva je bitna.
I svaki poslednji oproštaj je važan.
Zato danas simbolički činimo nešto na šta se čekalo tačno 33 godine i pet meseci.
Mijo Radić je za to vreme postao simbol nevine žrtve za kojom, zahvaljujući ćerki Ivi, potraga nikada nije prestala.
Postoje na ovom svetu mnoge Ive koje bi sve dale da se dostojno oproste od svojih očeva i braće, majke i sestre, o kojima pričaju priče dok gledaju požutele fotografije.
Zato potraga mora da se nastavi i da se nikada ne prekine.
Mijo bi to sigurno želeo i radio da je poživeo.
Miju Radića, nisam lično poznavao. Imao sam prilike da ga upoznam preko njegove ćerke Ive i supruge Jelene, dok sam bio specijalni izaslanik predsednika Srbije za rešavanje pitanja nestalih. Iva je izvanredno posvećena potrazi za ocem i istinom o njegovoj smrti. O potrazi za smirajem, ali i za pravdom.
Mijo je rođen 1948. godine u Vukovaru, kao sin Mile-Ive i Mata Radića iz Splita. Imao je i tri sestre, Ivku, Nevenku i Radojku, koje i danas, sa svojim porodicama, žive u Splitu. U ranoj mladosti, nakon završenog sedmog razreda osnovne škole, oboljeva od mišićne distrofije i posle lečenja u bolnici u Zenici, od 1965. godine, trajno je vezan za invalidska kolica. Uprkos bolesti, bio je vedrog duha i društveno aktivan, vrlo prepoznatljiv među sugrađanima. Lako je stvarao prijateljstva, prihvatajući ljude širokog srca. Pomažući meštanima romskog naselja „Koreja” da nabave kamiončić za prikupljanje sekundarnih sirovina, sa njima se i okumio.
Upoznaje Jelenu iz Karavukova, razvedenu majku dvoje dece (Nela i Violeta), sa kojom se venčava 1981. godine. Kako su Mijo i Jelena bili ista krvna grupa, ipak uspevaju da dobiju ćerku Ivu 1983. godine, koja preživljava neophodne medicinske tretmane zamene krvi. Snažna posvećenost roditelja da je dobiju i sačuvaju od svih problema, stvorila je i snažnu ličnost, koju niko nije mogao da zaustavi u potrazi za istinom o svom ocu.
A Mijo, plemenitog i vedrog duha, nije gledao na to kome narodu ko pripada, već kakav je čovek. Nije opravdavao ratne bubnjeve, naoružavanja i pripreme za rat i iskreno je verovao da se svaki sukob može rešiti razgovorom. Kako je rat ulazio u Vukovar, Mijo ga je sa porodicom napustio privremeno, odlaskom u Srbiju početkom septembra, gde su u nekoliko sela bili podstanari. Odlučuje da se vrati sa porodicom 8.11., verujući da nema razloga za strah jer porodica nije učestvovala u ratnim dejstvima ni na jedan način.
Mijo je odvojen od svoje porodice pred očima svoje osmogodišnje ćerke Ive i supruge Jelene… Odvezao ga je komšija kojeg je smatrao prijateljem. I pored molbi i pitanja o tome gde ga je odveo, komšija nikada nije progovorio.
Iskustvo koje je prošla Iva, prolazi oko 10.000 porodica u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u Srbiji.
Ne dao Bog nikome, kaže se obično. Ali ovde nije reč o njemu. Reč je o državama i institucijama, koje bi mogle mnogo više da daju, nego što su do sada davale, da se ovaj strašni teret ratova razreši tako što će doći do mnogo veće posvećenosti kada je u pitanju potraga za nestalima i za uspešnim identifikacijama, već ekshumiranih. Da ih porodice dostojno sahrane, odtuguju i smire se, koliko god je to moguće.
I mi kao pojedinci, i kroz svoje profesije, moramo ovu temu činiti stalno važnom i aktuelnom, i mnogo više činiti da nestali ne budu samo brojevi, ne samo imena, već da njihovi životi budu tu sa nama i da nas podsećaju na obavezu da svi učinimo sve što je moguće da ih pronađemo, jer su svi oni naši nestali, svih nas koji živimo na ovim prostorima.
Počivao u miru!
Više o ovoj temi možete pročitati i na sledećim linkovima:
Provjereno donosi priču o Vukovarki koja se suočila s čovjekom koji joj je ’91. oteo oca
Milan Mijo Radić – nestanak: Ivina priča o ratnom Vukovaru
Javni servis
Javni servis