Stefan Sablić: Obnovljeno jevrejsko pozorište u Beogradu

Razgovarala: Aleksandra Mijalković, Izvor: Novi magazin

Jevrejski kulturni centar Oneg Šabat u Beogradu otvoren je 2021. na Dorćolu, u starom delu grada, u zgradi koja je pre jednog veka podignuta sa idejom da bude središte gde će se negovati jevrejska kultura i tradicija i proslavljati porodične obredne ceremonije, ali joj je ta namena posle Drugog svetskog rata bila uskraćena – tu je neko vreme smeštena OZNA, kasnije bioskop Rex, da bi tek 2016. već ruiniran objekat bio vraćen Jevrejskoj opštini. Danas se na ovom kultnom mestu (ponovo) okupljaju ljubitelji pozorišta, kako bi uživali u predstavama koje je na scenu postavio Stefan Sablić, umetnički direktor JKC Oneg Šabat, reditelj i muzičar. Najnovija je sastavljena od dve šaljive jednočinke, Prosidba i Medved Antona Pavloviča Čehova (u kojima nastupaju Ivan Jevtović, Branislav Zeremski, Anja Josifovski i Sara Cizelj), a na repertoaru je i popularni mjuzikl Violinista na krovu, gde se pojavljuje i Stefan kao deo orkestra.

Kako ste zamislili delatnost Jevrejskog kulturnog centra, koliko se ona oslanja na prošlost, a kakvi su budući planovi?

Pre Drugog svetskog rata Oneg Šabat imao je veliku ulogu u životu jevrejske zajednice. To je bilo mesto njihovog okupljanja, u sred tzv. jevrejske mahale na Dorćolu. Bio je to duhovni centar sefardskih Jevreja, tu je bila i sinagoga, obeležavali su se praznici, proslave, kasnije i drugi kulturni događaji. Ali to je bilo mesto otvoreno i za sve ljude koji su živeli ovde. Jevreji su sami sebe nazivali Srbi Mojsijeve vere, i moj pradeda bio je Srbin Mojsijeve vere koji je poginuo na Solunskom frontu. Posle rata je svašta tu bilo, kao što napominjete. Kad sam ušao tu neke 2020. zatekao sam jednu razvalinu, to je ostavljeno potpuno ruinirano i prosto nedozvoljeno primitivno urušeno. Sa velikim angažmanom, tražeći finansijsku podršku na više strana (prve procene su bile velike), relativno skromnim sredstvima ali velikim ličnim agnažmanom – radio sam sa malom ekipom, birao majstore – i sa nekim donacijama iz inostranstva uspeli smo da napravimo prostor kakav je nekada bio, sa istim enterijerom kao i pre rata.

Prema ovom mestu osećam još jednu vrstu lične povezanosti: nekad davno, tu sam počeo svoju rediteljsku karijeru, sa nekim poluamaterskim predstavama – Veče dorćolskih Jevreja koje je tada održano u nekadašnjem Rexu.

Da li obnovljeni prostor JKC može da udovolji novim planovima, naročito kad je u pitanju teatar? Šta je najveći izazov (ili prepreka) da ostvarite ono što biste želeli?

Naravno da može. Uslovi su obezbeđeni. Teatar je, ne moram to ni da govorim, pre svega živ čovek, talenat, pamet, mudrost i lepota. Bilo ga je i u sobama, i velike predstave su se odvijale i pod topovskim paljbama, dakle pozorište u suštini ne čini pretenciozni prostor, već ljudi od talenta i ljubavi. Moram da kažem da me je tu mnogo podržavala moja majka Seka Sablić. Na primer, još dok nismo rekonstruisali Centar, dramu Gospođa Roza po knjizi Romana Garija (gde je ona u glavnoj ulozi), postavili smo u Vuku, a onda smo napravili rimejk i igrali je dugo u JKC. Borimo se da steknemo poverenje kod publike, i da gledaoci znaju da će, kad dođu, dobiti ono što su očekivali. Živimo u takvim vremenima, publika se najviše lepi na komediju, na muziku i svi žele da opušteno provedu to vreme. Zato, recimo, sada igramo Violinistu na krovu. Izazov je da ovo mesto postane poznato. Lako je pozorištima koja su već postala brend, tamo se ide i na staru slavu, pa iako ima i nekih veoma predstava diskutabilnog kvaliteta, publika i dalje dolazi.

Stefan Sablić je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, postdiplomske studije pozorišne režije nastavio je na univerzitetu u Tel Avivu, radio je u laboratoriji za reditelje u njujorškom centru Linkoln, i do danas je režirao tridesetak predstava. Neke od njih su izvedene u Ateljeu 212 (DNK S. Belbera, Elektra D. Kiša, U poseti kod gospodina Grina Dž. Barona i Prokleti Kovalski N. Romčevića), Pozorištu Boško Buha (Baron na drvetu I. Kalvina), Narodnom pozorištu u Beogradu (Kovači M. Nikolića), Zvezdara teatru (Plava Jevrejka I. Samokovlije), Pozorištu na Terazijama (Jevremov život A. Đaje), Bitef teatru (Poseta stare dame F. Direnmata), Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (Stendalov sindrom T. Meknelija), Kruševačkom pozorištu (Sumnjivo lice B. Nušića), Teatru Kult (Život iz početka M. Momčilovića), JCCA (Hindus hoće u Bronks I. Horovica)…

Prepuna sala JKC na nedavnoj premijeri dve Čehovljeve jednočinke – Prosidba i Medved, pokazuje da niste pogrešili što ste, prvi put, u repertoar uvrstili i autora koji nije Jevrejin. Da li će uslediti još neki? Možda planirate i ambiciozniji pomak ka savremenim autorima i temama, ili ka nekim klasicima?

Svi su oni jevrejskog porekla (smeh). A Čehov je stvarno dobio svoje zasluženo mesto. I pored to što sam insistirao da predstava bude laka, prihvatljiva, sve je sofisticirano, i pisac u svoj svojoj veličini ni u čemu nije povređen. Vrlo sam zadovoljan time kako je primljena predstava, to je veče po meri publike, traje sat i nešto, sa velikom gustinom doživljaja. Siguran sam da će to i dalje ići nabolje, predstava je veoma tražena. U ovoj sezoni nastavićemo sa izvođenjem Violiniste na krovu, zatim drame Tajbele i njen demon po tekstu Isaka Baševiša Singera, a evo sad za 8. mart imali smo jednu obnovljenu predstavu sa Sekom Sablić i Banetom Vidakovićem – Nobelovac i ja, toplu ljudsku priču koja se odnosi na životno doba.

U Violinisti na krovu se pojavljujete ne samo kao reditelj, već i kao član orkestra Shira Utila?

Ovaj mjuzikl je zaista gde god da je igrao naišao na izuzetne reakcije publike. Iako je to u suštini kompleksna priča o progonu, antisemitizmu, ona je duhovita, dirljiva i glumci na čelu sa Nebojšom Ljubišićem to zaista maestralno izvode. Muziku izvodi moj bend Shira Utila koji postoji još od 2000. Primarno izvodimo sefardsku muziku, a sastav čine ljudi raznih konfesija, recimo naš Sinan upravo slavi Ramazan. Svi smo veoma bliski, družimo se… Od skora nam se pridružila i sjajna Branislava Podrumac, operska pevačica čiji sopran je zablistao i u Violinisti na krovu. Danas imamo divan repertoar koji sadrži mnoge muzičke žanrove. Sama sefardska muzika je sinteza mnogih kultura, izvođači su je obogatili uticajima drugih tradicionalnih muzika, na primer veoma joj je bliska bosanska sevdalinka (u predstavi Plava Jevrejka pod drami Isaka Samokovlije su izvođene zajedno ove pesme).

Kao reditelj ste sarađivali i sa iskusnim, već proslavljenim glumcima, ali i sa mladim nadama koje su osvojile srca publike. Kako birate aktere za predstave u Centru Oneg Šabat?

Volim da radim sa glumcima sa kojim sam već imao iskustva. Neki od njih, koji su igrali u jevrejskom teatru, su Predrag Ejdus, Mladen Andrejević, Jelisaveta Seka Sablić, Ivan Jevtović, Nebojša Ljubišić, Vanja Ejdus, Branislava Podrumac, Branislav Zaremski, Srđan Timarov, Bojan Dimitrijević, Miloš Timotijević, Marko Janketić…

Predstave jevrejskog pozorišta koje ste dosad režirali bave se važnim i aktuelnim temama, kao što su rasizam, antisemitizam, ksenofobija, netrpeljivost prema manjinama, nasilje… Gostovali ste u raznim gradovima Srbije i regiona?

Pre formalnog uspostavljanja JKC, u ovom specifičnom ambijentu predstave jevrejskog pozorišta izvođene su u sali Jevrejske opštine Beograd. Tu su nastale predstave kao što je Plava Jevrejka, Adresat nepoznat, Hindus hoće u Bronks i U poseti kod gospodina Grina, koje je imala prilike da vidi i publika u drugim mestima u našoj zemlji i regionu.

Kakvu vrstu saradnje imate sa jevrejskim kulturnim centrima u svetu, odnosno kulturnim centrima drugih zemalja u Beogradu, i sa institucijama kulture u Srbiji?

Već godinama imamo odličnu saradnju sa jevrejskim kulturnim centrima u regionu. Naše predstave se skoro svake godine izvode na festivalima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, nedavno je predstava Tajbele i njen demon gostovala na Singer festivalu u Varšavi. U Beogradu imamo odličnu saradnju sa Poljskim institutom, Francuskim institutom, Češkim i drugima. Sa republičkim Ministarstvom kulture i Sekretarijatom za kulturu grada Beograda još nemamo saradnju.

Hoće li beogradski JKC biti domaćin predstavama, koncertima, izložbama i kulturnim događajima iz drugih sredina?

To se podrazumeva, svako je dobrodošao! Malo je reći da su vrata svima otvorena: i teatru, i muzici, i likovnjacima, naravno sa onim što mi imamo na raspolaganju, i na nivou standarda JKC, koji svakim danom sve više dobija svoje mesto i popularnost.

Šta je ono što vas trenutno najviše zaokuplja kao reditelja i dramaturga, šta pripremate za JKC i druge scene?

Za sad ništa, nije bilo lako, ali evo reći ću: u pregovorima sam sa Vesnom Čipčić i Anjom Josifovski da uradim Mesec u plamenu po tekstu Sanje Domazet. To je ekskluzivna vest, mada još daleko od finala, ali nadam se da će sve biti u redu, jer taj tekst je meni veoma blizak, sjajan i potreban. Zaslužuje da bude na ovom mestu i repertoaru.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.