Branko Čečen: Propast i slava

Autor: Branko Čečen

Danas i sutra će u Beograd stići studenti i građani iz čitave naše zemlje. Oni ne dolaze u moj grad. Dolaze u SVOJU prestonicu, u kojoj je apsolutna većina stanovnika ne duže od 2-3 generacije i ti su ljudi donosili svoj rad, jezik, talente, dobrotu i hrabrost. Beograd je samo rezultanta svih tih sudbina, težnji i dela. Suština i veličina Beograda je samo i isključivo u tome što je on samo veeeeliko srce čitave ove zemlje u koju je svako bio dobrodošao u boljim periodima njegove istorije. A mi živimo najsvetlije naše dane, možda i ikad, a svakako za naših života. Znam da će ovaj grad da dočeka i pobrine se za svaku osobu koja dođe i da ćemo im pokazati da je Beograd njihov, koliko i naš. Ovde su svačija skupština, svačiji klinički centar i svačiji univerzitet. Ovde su zajednički muzeji, pozorišta, stadioni i spomenici. Na kraju krajeva, ovaj grad su branili i oslobađali ljudi iz čitave Srbije (a boga mi i šire) i kosti mnogih od njih su i danas tu, pod našim nogama, stojimo na njima, zahvaljujući njima.

Ne znam za vas, ali pokupiću svakoga sa žuljem na nozi, praznim stomakom, bez smeštaja i kupatila, koga budem mogao. Koliko može da stane u moj stan, toliko će ih i biti. Snaći ćemo se. Ovo nisu obični dani, nedelje i meseci. Ovo je poplava, epidemija, rat i prirodna katastrofa, ali i festival slobode, snage i ponosa običnog čoveka, vere u pravdu i zajedništvo. Sve od jednom. Vreme je da ponovo, po ko zna koji put budemo ono što svaki put, na moj veliki ponos, postanemo u zajedničkoj nevolji: hrabar, požrtvovan, saosećajan milion ipo sposobnih, pametnih domaćina svojim rođacima, komšijama i prijateljima odasvuda. Bošnjacima, Mađarima, Hrvatima, Srbima, mešanima… Svakome ko je došao da sa nama pokuša da spasi budućnost ove zemlje. Ako sam ikada i gubio veru u nas, upravo u ovakvim trenucima istorije ste mi je vraćali, i to bezuslovno i potpuno. Isto tako, ako mi zbog nečega nije žao što ne posmatram sve ovo iz neke uređene demokratije daleko odavde, uprkos svemu što sam prošao zajedno sa vama, to je to veliko, kolektivno srce koje počne tako glasno i snažno da bije kada je teško, tužno i strašno. Svi mi zajedno umemo da, iznova i iznova, pretvorimo propast u slavne dane i ja za to nemam objašnjenje. Imam samo suze koje prolivamo već mesecima i spremnost da sa takvim ljudima podnesem ili žrtvujem bilo šta. Nemam ni molekul sumnje da se to upravo događa, mesecima, i da će tako biti i dolazećih dana.
Nasilje? Metež? Neizvesnost? Strah? Sve je moguće. Nismo jednom to doživeli ovde. Ali neće to poteći od nas, sigurno. Nikome od nas nije do tuče i krvi. Verujem da ozbiljno shvatamo vapaj studentskog pokreta, naše dece i naše budućnosti za mirom i nenasiljem. Ja svakako ne želim da se išta promeni bilo kako osim po ustavu i zakonu i ne želim ni da neko iskrene zglob, a kamo li nešto gore. U isto vreme, međutim, iako ni na koji način, osim ovako, ne mogu da utičem na to – neću se povlačiti pred nasilnicima koji prodaju vašu, moju i budućnost naše dece za ćar različitih razmera. Ne mogu da se bijem, niti želim, ali mogu da budem jedan od mnogo hiljada koje čvrsto stoje i više se ne pred bagrom ne povlače.

Ne mislim da će se sve ovo razrešiti u jednom ili dva dana. Možda nisam u pravu, ne znam. Ali znam da niko ne može protiv ovakvih građana koji su u ogromnoj, neporecivoj većini bespovratno odlučili da ovako više ne može. Šta god da se sutra desi, ova zemlja je već promenjena, i to zauvek. Naša deca ne samo da su je promenila velikim i sjajnim žrtvama, zbog čega im dugujemo da tu promenu odbranimo. Oni su i jedini pravi razlog da je branimo – oni jesu ta promena. Braniću to zato što je svaka alternativa neprihvatljiva – za njih. Blistave devojčice i dečake koji grabe ka nama asfaltom Srbije i koje čekaju njihove drugarice i drugovi dok, kao pčelice spremaju fakultete i škole da se za njih pobrinu i postanu prijatelji za sva vremena. Ako treba da podsetim, podsetiću: oni to rade sa našim zastavama u rukama i našom i njihovom prošlošću i budućnošću na plećima i u grudima.

Ne znam koliko će trajati odlazak uzurpatora sada već ogoljeno nelegalne vlasti i koliko i čega će to da nas košta. Videćemo. Ali znam da smo, skoro svi, odlučili da neljudi više ne mogu da vladaju ljudima.

Da li me je strah? O, da. Ali ne za sebe. Dovoljno sam živeo. Strah me je da naša deca nastave da žive (i umiru) nečije ludilo umesto svojih života, kojih imaju – samo po jedan. Na to, prosto, više ne mogu da pristanem, plašio se ili ne.

Zato – vidimo se sutra da zajedno proslavimo svoju ličnu slobodu, a nadam se, uskoro i svih nas zajedno.

Svima želim puno sreće, hrabrosti i snage.

Do kraja.