Dr Nevena Varnica, profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu: Ključni su ujedinjenje i međusobna solidarnost

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Jedna od takvih je i Nevena Varnica, odskora redovna profesorka sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu/Odsek za srpsku književnost, koja je poverenje svojih studenata stekla još davno pre blokada. Bivajući uz svoje studente od samog početka blokada, stajala je tako i uz svoj grad, pun besa i gorčine, ali i inata i istrajnosti da istera pravdu povodom smrti petnaest ljudi na Železničkoj stanici…

Za Moj Novi Sad, Varnica je govorila o činjenicama i emocijama koje su stale između euforičnih talasa hrabrosti, skupljane koracima srpske mladosti po krtim srpskim drumovima, i datuma kojima svedočimo ili se približavamo, na putu do potpunog ispunjenja svih studentskih zahteva…

Kako je na Filozofskom, jeste li umorni, ko je umorniji: studenti ili profesori?

– Ako krenem iz svoje perspektive, imam utisak da smo umorniji mi profesori, tj. ne stiže me toliko umor, koliko promene rasploženja, ponekad paranoja, ali ipak istrajava optimizam. Opšti mi je utisak da je ostao manje-više isti broj ljudi koji podržavaju blokade od samog početka, i među studentima, i među profesorima. U međuvremenu, podrška je pojačana, ali mi se čini ne u tolikom obimu u kojem smo se nadali. Oni koji su bili neutralni – ostali su na toj poziciji, onaj ko je bio protiv – nije promenio mišljenje, a oni koji su bili za blokade – i dalje misle da je to jedini način da se ispune zahtevi studenata – rekla je Varnica.

Kako razmišljate o ovoj školskoj godini, uznemiruje li vas približavanje 17. mart, kojim vlast mlatara kao nekim danom D, kojim malo preti, polupreti, ali i mami i razno obećava? Koga kraj marta čini više nervoznim: studente i profesore, ili vlast, koja će, ako zahteve ne ispuni, a studenti, ostavši pri svome, izgube godinu, protiv sebe dobiti divizije i divizije mladih koji će u narednih godinu dana raditi samo jedno: boriti se protiv te vlasti?

– To jeste jedno od ključnih pitanja od početka: šta će biti sa ovom školskom godinom i na koji način ovaj problem može da se reši? Ono što pozdano znamo je da zakon ne predviđa ovakvu situaciju i može samo da se razmišlja u kontekstu analogija, pa da se onda na osnovu pojedinačnih slučajeva problem uopšti i reši. Postoji zabrinutost, jer svi bismo voleli i želeli da se zahtevi studenata ispune što pre, već danas, i da se već sutra svi vratimo u nastavu. Ali to ne zavisi od nas. Zna se od koga zavisi. Mi profesori fascinirani smo studentskom upornošču i doslednošću, i vrlo smo ponosni što su im se priključile naše kolege prosvetari. Što se tiče dana D, poigraću se rečima, pa ću reći da mi je taj 17. mart ipak daleko, tim pre što vidimo kako se stvari menjaju, bukvalno iz dana u dan, na dnevnom nivou. Do tog datuma imamo danas, 7. marta, generalni štrajk, tu je i poziv na okupljanje studenata i radnika 8. marta, sledi veliki protestni skup 15. marta, a najavljuje se i neka kontrarevolucija 16. Svedoci smo pak da je u proteklom periodu bilo mnogo raznovrsnih obećanja, pokušaja i predloga, koji se sada uopšte ne spominju: od čuvenih jeftinih stanova i kredita do stvaranja novog pokreta npr – istakla je.

Da li se vi fakultetski profesori u blokadi susrećete sa nekim konkretnim pretnjama, pritiscima, telefonskim pozivima, praćenjem, neprodužavanjem ugovora…

– Koliko znam, nismo se susretali s tim, ali nije bilo svejedno kolegama i koleginicama koji su se približavali isteku ugovora, ili onima kojima se bližio izbor u više naučno zvanje. Svakako da smo svi ugroženi nezakazivanjem sednica Senata i upravo povodom toga možemo da kažemo da smo pod ozbiljnim pritiskom. Ovih dana održan je kolegijum dekana, na kojem je odlučeno da se, ukoliko Senat ne bude održan, potpisiju aneksi ugovora. U međuvremenu je održana elektronska sednica Senata, tako da su svi izbori potvrđeni, kao i tačke dnevnog reda vezane za prijavljivanje doktorskih teza i odbrane doktorata.  Nije, međutim, bilo tačke povodom tražene ostavke rektora Madića, koju su tražila nastavno-naučna veća svih fakulteta na Univerzitetu. Možda ta tačka nije uvrštena zbog toga što se za tako ozbiljnu tačku sednica mora održati uživo? Danas smo već videli da se očekuje sledeći korak i to od strane prorektora –  četiri profesora koji bi trebalo da zakažu sednicu uživo. Ponavljam, stvari se menjaju svakodnevno, iz trena u tren – objasnila je.

Da li književnost kojom se bavite može da odgovori na pitanje kakav mentalni i etički sklop čoveka ostaje na mestu na kojem je sve pogrešno uradio i gde ga više niko ne želi jer donosi štetu studentima, profesorima, esnafu, Univezitetu?

– To je veliko pitanje. Ja verujem u literaturu, ona je – uz pozorište i film, moja velika ljubav. U njoj je mnogo primera koji mogu da nam pomognu da se, s jedne strane, snađemo u situacijama kakva je ova, nađemo utehu ili da nam pruže nadu, ali, s druge strane, i da se ne iznenadimo ljudskom prirodom i karakterima. Nemojmo zaboraviti da je rektor Univerziteta u Novom Sadu, pre nepunih godinu dana, imao – reći ću ovo vrlo eufemistički – jednu od ključnih uloga u blokadi Filozofskog fakulteta, koji su blokirali neki ljudi koji su se predstavljali kao studenti, a mi do danas nismo tačno saznali ko su oni, ko ih je tu doveo, s čijim su odobrenjem došli i šta se tu zapravo dešavalo – rekla je Varnica.

“Jako me uznemiruje to koliko mi ovde imamo kratku pamet. Koliko god da smo poneseni euforijom, i uz nadu da će se sve završiti dobro kako svi priželjkujemo, ne smemo da zaboravimo i da dozvolimo da neki ljudi koji su se već uprljali u prethodnom vremenu, vaskrsnu pod nekim drugim bojama, pod nekim krinkama, a vidim da se pojedini tako već sada lagano provlače.”

Često se čuju pretnje da će prosvetnim radnicima biti smanjene plate, nekima već jesu, izgleda da jesu tamo gde se smelo: ponegde su smanjene gde je otpor bio manji, jer su se bojali da se ne poveća, a ponegde su smanjene i gde je otpor bio veći, kao neki vid odmaze i upozorenja za ubuduće. Da li su snizili plate vama univerzitetskim profesorima?

– Nama do sada nisu smanjene, niti nam je time prećeno. Plate bi trebalo da dobijemo za nekoliko dana, pa ćemo videti. Volela bih ovde da demaskiram jednu laž, u koju možda nije poverovalo mnogo ljudi, ali ako jeste i tek nekoliko desetina njih, želim da kažem glasno: neki srednjoškolski profesori uveravali su svoje đake da su plate na fakultetima između pet i devet hiljada evra. Ja bih volela da poznajem jednog kolegu ili koleginicu koji ima toliku platu. Ne mogu da odbacim mogućnost da je neko nekada ostvario visoka primanja jer je bio učesnik u različitim projektima i saradnjama, kao član nekog upravnog odbora, recimo, ili da je ostvarivao primanja angažovanjem  u drugim institucijama, ali sama plata univerzitetskog profesora daleko je ispod te sume kojom se pokušalo manipulisati – smatra profesorka.

Postoji još jedna optužba koja se često provlači kada se pomenu provetni radnici, spočitava im se da im je u svemu ovome bitna samo plata, a da gotovo niko ne govori o školskom sistemu i važnosti da se on promeni i unapredi…

– S tim optužbama susretali smo se i godinama unazad. Završila sam takvu studijsku grupu, krećem se u tom krugu ljudi i vrlo sam bliska sa koleginicama i kolegama sa studija koji su sada u prosveti, a na koncu, ima mnogo mojih studenata koji su prosvetari i koji iz prve ruke mogu da predstave kako izgleda njihov posao. Svedok sam da, kad god se na nešto žale ili imaju primedbe, zarada je na poslednjem mestu. Uvek se prvo ukazuje na umnogostručenu administraciju, potom na različite problematične pritiske u samim školskim ustanovama, iz uprava, pa i samih roditelja, ukazuje se na stranačka zapošljavanja, potom se pominju problematična ponašanja pojedinaca među decom, ali gotovo svi uvek ističu da vole svoj posao – jer sam rad u učionici jedan je od najplemenitijih i najlepših. Naravno, uvek ima i izuzetaka, koji, i da im se utrostruče plate, neće poboljšati svoj način rada – naglasila je.

Zašto je tek sada stasala generacija mladih ljudi koji tako briljantno tačno umeju da definišu stvari, koji na putu do cilja umeju da naprave preciznu trijažu između bitnog i nebitnog, pa i da definišu i razlikuju nebitnog čoveka od važnih institucija koje vode ljudi koji ne rade svoj posao?

– O tome često razmišljam, i kao profesorka koja je svakodnevno u nastavi, ali i kao roditelj dvadesetogodišnjakinje, koja je prošla kroz obavezno školovanje i sada je na fakultetu. I sama sam bila njima iznenađena, i sama sam sugerisala kako oni razmišljaju i sagledavaju stvari na drugačiji način, a onda sam u nekom trenutku shvatila i zašto su drugačiji: mi stalno zaboravljamo da smo mi prošli prvu četvrtinu 21. veka,  a da pri tome većina ljudi i dalje živi narative iz devedesetih godina prošlog veka. Zapanjujuća je činjenica da mi već 35 godina imamo iste ljude na političkim pozicijama, a na strani mladosti imamo generacije koje su rođene na početku dvehiljaditih. Te generacije, npr. na Josipa Broza gledaju kao na istorijsku ličnost, što on i jeste. Pa Tito, koji je na čelu Jugoslavije bio 35 godina, već je 45 godina mrtav. Vrlo je čudno kako niko od vlasti i opozicije nije nikada obratio pažnju na mladost kao deo svog biračkog tela. Svi su mislili da su oni inertni, nezainteresovani. Prosto se niko nije potrudio da se pozabavi njima, istraži njihove potrebe i interesovanja, da ih pokrene i motiviše, a sada vidimo koliko je tu bilo i ima potencijala. mogućnosti i znanja. Vrlo su pronicljivi, i znatno različiti od naše generacije i one starije od nas, kod kojih je jedna, ili jedina dominanta tema bilo rodoljublje na koje se gledalo na način koji je odgovarao ljudima na čelnim pozicijama, upravo tih poslednjih 35-36 godina. Ovde se ljudi na 1989. godinu i čuveno Miloševićevo “Niko ne sme da vas bije” na Gazimestanu referišu kao na pitanje patriotizma, a mladi to, osećam, drugačije razumeju. Daleko od toga da oni nisu rodoljubi, da se ne osećaju kao deo ove nacije, da ne vole zemlju u kojoj žive, upravo se zbog toga za nju i bore, samo sve posmatraju i razumeju mimo izlizanih političkih parola, koje su, nažalost, odavno u domenu floskula – smatra profesorka.

Njima je neshvatljiva pomenuta gazimestanska rečenica, jer oni žive i bore se za rečenicu koja glasi: “Niko ne treba da nas bije i niko ne sme da nas bije!”

– Upravo tako. I vrlo su jasni i direktni u tome… Za njih je patriotizam živeti u uređenoj zemlji, poštovati zakone, uvažavati se međusobno, biti solidaran. Pre nekoliko godina sprovedena je velika anketa među mladima (na temu toga) sa pitanjima da li bi ostali ili otišli iz zemlje i zašto bi to učinili? Velika većina onih koji bi napustili zemlju, kao razlog nisu naveli finansijske okolnosti, nego upravo nefunkcionalan sistem u kojem žive. Oni se ne mire s tim da se normalizuju nenormalne stvari, dok smo mi to, nije mi lako da ovo kažem, vremenom sve polako prihvatili kao deo svakodnevnice – istakla je.

Da li vas je iznenadio tihi, spori i ćutljivi Novi Sad koji se lavovski bori svim snagama? Beograd se, ni dva meseca posle “Ribnikara”, umorio, zaćutao i otišao na more, pa onda sve zaboravio – uglavnom i većinom. Novi Sad već četiri meseca vri od besa i ne ćuti…

– Jeste, iznenadio me je, a mislim da je prilično iznenadio i vlast, koja je mislila da će sve proći, brzo se zaboraviti, ugasiti samo od sebe. E, onda su tu ključnu ulogu odigrali studenti koji se ne umaraju. Mladost je na njihovoj strani, i vraćam se opet na taj umor s početka razgovora… Mi kao ljudi, kada nešto radimo, pripremamo se za nešto, gledamo nekuda, obično želimo da čujemo do kada je rok, kakav je konačan raspored i plan… Jedno od najčešćih pitanja koja su mi proteklih meseci postavljali različiti ljudi – i mlađi, i stariji,  ticalo se toga koliko će ovo trajati, pa kada sam ih podsetila da je bojkot ’96-97 trajao 87 dana, to im je izgledalo kao veoma dug period, a mi smo ovih dana prošli 100 dana od blokade na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i tri meseca od blokade Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, odnosno našeg Univerziteta. Čini mi se da se već kod tog prvog velikog okupljanja 5. novembra kod Železničke stanice videlo da se probudilo nešto veliko, snažno, moćno i opasno, neka nazaustavljiva snaga. Videla je to i vlast tada. Taj spoj besa, žalosti i ogromne sile solidarnosti, ostao je do danas, i on se vrlo intenzivno oseća, naročito na okupljanjima prilikom odavanja pošte poginulima. Svaki put se naježimo i sa knedlom u grlu posmatramo koliko je samo tu poštovanja i neviđene tuge – rekla je.

“Većina pita koliko sve ovo još može potrajati i da li ista energija može opstati toliko da se dođe do očekivanog kraja, odnosno do rezultata kojima se svi nadamo. Čvrsto sam uverena da hoće, ali je neophodno da se u ovu borbu uključi kompletno građanstvo – da se studentima, prosvetarima, poljoprivrednicima, glumcima i advokatima pridruže zdravstvo, policija, vojska i druge javne službe, jer višedecenijski društveni problemi i dostojanstven život sa funkcionalnim institucijama nisu borba samo jednog dela društva. Studenti su započeli nešto važno, plemenito i, nadam se, dugoročno dobro, i trebalo bi im omogućiti da to završe, odnosno da ovu istorijsku priču zaokruže na sebi svojstven, gandijevski način – jer je on do sada bio efektan i donosio rezultate. Takođe smatram i da bi sada već bilo neophodno da im se priključe predstavnici različitih organizacija i stručni ljudi, tj. svakako oni koji bi svojim dosadašnjim iskustvom i delanjem pomogli da sve urodi plodom, a ne da se ova jaka i moćna energija u nekom momentu sama od sebe raspline i rasprši.”

Kako razumete ljude do kojih je bilo potrebno doći peške da bi se ohrabrili i oslobodili? Čega se oni oslobađaju: nagomilanog straha ili nagomilanog stida od sramote što su ćutali sve ove godine, na razne nepravde?

– Mislim da je u pitanju i jedno i drugo. Ključna rečenica, koja je nas gotovo sahranila, je “Ćuti, može i gore”,  kao i “Svi su isti”… Kada sam početkom decembra išla da govorim ispred Karlovačke gimnazije, raspitivala sam se među mladima šta je ono što bi oni voleli da čuju. Rekli su mi da bi im bilo važnu da čuju da su promene moguće. Ovde se decenijama odrasta na defetističkom narativu da promene nisu moguće, da je sve isto: jedni će otići, drugi, isti, će doći. A to nije tačno, možda će drugi biti slični prvima, ali treći i četvrti već će se nekako razlikovati i možda biti manje loši od prethodnika. Poenta bi bila da su/smo svi zamenljivi. Pročitala sam nedavno jednu šaljivu rečenicu, koja je kod nas u domenu vica: “Zamislite, u Nemačkoj nisu zadovoljni i promene vlast na izborima!” Dakle, mislim da je stvarno bilo potrebno da se “dohoda” do mnogih ljudi, da je to bilo vrlo korisno i važno. Uoistalom, to je radio i Đinđić pre petog oktobra. Razlog je jednostavan: mnogo ljudi nije imalo pojma da u Srbiji postoji i nešto drugačije, da postoji mladost, nepokolebljiva i nepotkupljiva.  I stoga ne čude onda ti katarzični susreti mladosti i starih ljudi, puni suza, koji su uistinu dirljivi. Celom tom podizanju svesti da je moguće doći do promena doprineli su, naravno, i oni koji su se u ranijim generacijama bunili, kako je to lepo u svom autorskom tekstu za “Radar” primetio reditelj Ivan Vanja Alač. Te ranije generacije, koje su hodale i bunile se protiv naopakosti Miloševićevog sistema, iako tada nije sve ispalo kako se mislilo da hoće, ipak su utrle put za nove borbe za pravdu. Pokazali su da je moguće pokrenuti pobunu – istakla je.

Studenti demonstriraju poštovanje, solidarnost, empatiju, razumevanje, prihvatanje – zapanjujuće su reči mladih ljudi iz Novog Pazara da se prvi put sada u životu osećaju prihvaćenima u svojoj zemlji, da je prvi put osećaju kao svoju. Kako ljude sa mitinga u Jagodini i Mitrovici ubediti da je to prava Srbija i treba li ih uopšte ubeđivati?

– Jedan od gostiju, koji nam je bio na Filozofskom fakultetu rekao je da ne smemo da zaboravimo moć ucene: mnogo je ljudi ucenjeno, možda ne obavezno tuđom voljom, već i svojom. Neki su ponuđene beneficije prihvatili iz ko zna kojih razloga. možda iz straha, ali često je strah samo izgovor. Na nesreću, neki drugi prihvatili su ih jer im je takav karakter. Koliko god stašno zvučalo – pojedinci su dozvolili su da budu iskorišćeni zbog privilegija. Ipak, jako veliku ulogu u svemu imaju mediji – ispričala je.

Mislite li da mediji mogu demontirati tu vrstu svesti kod tih ljudi?

– Verujem da bi bilo moguće, samo to ne bi teklo ni lako, ni brzo – smatra Varnica.

“Razmišljajući o protekla tri meseca, rekla bih da su ključni pojmovi koje su nam naši studenti vratili – ljudskost i solidarnost. Oni su zasigurno uvek postojali, ali kao da su u prethodnim godinama utihnuli i bili skrajnuti. Ove zime vraćeni su na velika vrata, što je božanstveno. Studenti su direktno i otvoreno kazali “… da, plašimo se; ili … to je nepravda, nepoštovanje, neprimereno i nedopustivo da se čini…” i nastavili, uprkos strahu, da rade ono što misle da je ispravno, a ne samo da o tome govore i da sve, kao što je bilo često prethodnih 12 i više godina, u nekom momentu utihne i zaboravi se. Upravo to kratko pamćenje, pokazalo se, jedan je od ključnih uzroka stanja u kojem smo godinama boravili.”

Šta ste naučili na plenumima?

– Plenumi su odličan oblik odlučivanja, možda bi trebalo i građanstvo, pogotovo u manjim mestima, da ih prihvati i primenjuje ih. Oni su dobar način da se nešto sagleda i reši. Vidim da studenti odlično plivaju u tome. Na plenumima ini se jasno i glasno izjašnjavaju i ne libe se da stvari nazovu pravim imenom. To može da bude prihvaćeno ili da se o tome raspravlja. U tome su jedinstveni i drugačiji od prethodnih generacija. Tako smo jednom imali priliku da saznamo da neki od profesora “mnogo govore, a gotovo ništa ne kažu” i koliko god to nije bilo prijatno da se čuje, shvatili smo da nisu bili daleko od istine. Tu shvatite silu i moć reči. Većina nas se, kroz generacije, susretala s tim fenomenom i svašta bismo mogli da kažemo u različitim situacijama, ali nismo. A oni jesu – rekla je ona.

Kako objašnjavate to da je reč plenum, koju mi vezujemo za neko komunističko vreme, osvanula u prvoj četvrtini 21. veka?

– Možda zato što je studentkinje i studenti ne vezuju za ono što ona nama predstavlja. Uzeli su je samo kao jednu normu za komunikaciju – smatra sagovornica našeg portala.

Na Filozofskom se svih ovih meseci imali niz odličnih programa za studente. Koga ste ugostili?

– Od samog početka blokada organizuju se različite aktivnosti, jer je na fakultetima uvek dosta studenta. Mnogi tu i noće, većina i uči. Po danima su organizovani razni programi, npr. jezički klubovi na kojima se na stranim jezicima razgovara o aktuelnim temama iz književnosti, umetnosti. Postoji blokadni čitalački klub, gledamo da pozovemo glumce, odigrano je nekoliko monodrama, Tika Stanić je igrao svoju monodramu “Na Drini ćuprija”, a posle je u razgovoru sa studentima rekao nešto divno: da, kada ne zna kako i šta da radi, samo prati mlade. Bili su nam Marija Medenica sa “Neodustajanjem”, Bojan Dimitrijević, Jelena Stupljanin, Jugoslav Krajnov I Sanja Ristić Krajnov sa “Ućutkivanjem Sokrata” u Rektoratu, tamo je igrana i predstava “Ko je ubio Dženis Džoplin”, dolazili su nam i studeti iz Pozorišta “Promena” Akademije umetnosti, potom Daško i Mlađa, deo ekipe iz “Ateist Repa”, novinari Igor Mihaljević i Milan Ćulibrk, profesor Ognjen Radonjić… Organizuju se različite diskusije i sa profesorima drugih fakulteta i univerziteta, što je jako značajano, jer treba čuti i glasove iz različitih perspektiva, znati da imaš podršku u rasvetljavanju ove situacije i sagledavanju stvari iz drugih uglova. Bio nam je i Želimir Žilnik, akademik. Njegovo prisustvo prisutnima je tada mnogo značilo. Prikazan je njegov dokumentarni film “Lipanjaska gibanja” i studenti su se uživo upoznali sa kontekstom studentske pobune iz ’68. Sva ta druženja bila su prilika da se svi bolje upoznamo – kazala je Varnica.

“Solidarnost koju bih posebno naglasila uočljiva je u različitim aktivnostima naših sugrađana – trenutno svakodnevno nejumorno dela veliki broj sjajnih ljudi koji se brzo i rado organizuju – pa Novosađanke i Novosađani i naše komšije iz okoline kuvaju, nabavljaju šta je potrebno, smišljaju humanitarne akcije, dolaze gde je neophodna podrška, spremni su da mlade čuvaju i štite, na čemu smo im neizmerno zahvalni. I sama sam stekla nekoliko novih predivnih poznanstava koja svedoče o tome da je naš Novi Sad vratio onaj svoj velikodušni, čovečni, otvoreni i prijateljski lik – po kojem je uvek bio prepoznatljiv.”

Stalno govorimo o tome kako su studenti jako dobro organizovani. Šta bismo od njih još mogli da naučimo?

– Primetila sam već i ranije da su njima bitne neke stvari pored kojih mi olako prolazimo, koje su nama daleke ili manje bitne. Oni imaju poseban odnos prema ekologiji, životnoj sredini, važna im je humanost, zdrava ishrana, veštačka inteligencija i sve njene mogućnosti. Oni vrlo dobro prate savremene trendove i tehnologiju, nauku itd. Možemo upravo da naučimo da ono što znaju – vrlo dobro koriste. Sve te alate, za koje mi mislimo da nisu važni, a jesu, oni suvereno koriste. Oni se organizuju uz pomoć toga, jedni su uz druge u tim disciplinama u kojima se angažuju i koje ih interesuju. Pokazali su to već na samom početku tim svojim ingeniozno osmišljenim zahtevima i tim zajedništvom na putu do ostvarenja cilja – naglasila je.

S kakvim osećajem dočekujete 8. mart, kao dan kada su žene postale priznata činjenica u društvu, s kakvim 15. mart, a kakva su vam očekivanja prema onome što bi se moglo desiti, ili što očekujemo, posle tog dana?

– Povodom 8. marta prvo da kažem da je meni taj dan, kao detetu socijalizma, blizak praznik. Nadasve je važno stalno ponavljati da žene tada nisu dobile pravo glasa, već su ga osvojile. Sve se osvaja. I ovo je takođe ključno da se precizno kaže: ni sloboda, niti demokratija nisu jednom zauvek date, one se moraju čuvati i braniti, za njih se treba izboriti da traju. Trebalo bi da istrajavamo u uverenju da su promene konstantne i moguće. Nadam se da će i ovaj 8. mart, i svaki naredni datum, doneti neki pomak. I, kao što je to bilo kod žena kada su osvajale slobodu i svoja prava, mislim da su i ovde ključni ujedinjenje i međusobna solidarnost. Sjajno je to šta rade studenti, prosvetari, univerzitetski nastavnici, advokati, poljoprivrednici, ali sada se moraju priključiti i ostali. Na to čekamo predugo. Jedna sjajna novosadska učiteljica, koju sam upoznala u šetnjji, jako zahvalna roditeljima na podršci, rekla je da bi prava stvar posle njihove verbalne podrške, sada bila da ne odu na posao. A odu, iz različitih razloga: neki možda jer su ucenjeni, drugi jer je tako lakše, treći jer su se razočaravali već, a četvrti jer će neko drugi učiniti nešto umesto njih – zaključila je Nevena Varnica.

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.