U ponedeljak, 30. decembra u 13 časova, Srbija treba da bude ispred Palate pravde

Autor: Veran Matić

Masovnim ubistvima 3. i 4. maja prošle godine, građani Srbije kao da su bačeni na kolena. Stravični zločini, nedostatak adekvatne reakcije institucija, kontradiktorni potezi školskih i državnih vlasti, nedostatak pravde, gomilali su energiju nezadovoljstva. Građanski protesti utihnuli su, a roditelji ubijenih u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju, ostavljeni su sami sebi u neizmernoj tuzi i očaju za nenadokadivim gubitkom, ali i sa novim izazovima, sa skandaloznim tabloidnim izveštavanjem, narušavanjem privatnosti na svim nivoima, sa suđenjima u kojima su iznova doživljavali traume, sa činjenicom da je suđenje zatvoreno za javnost, koja sada ne zna šta se događalo tokom procesa, a akteri ne smeju te podatke da iznose u javnost. Na kraju, svi roditelji devetnaestoro ubijenih ostali su bez prava na završnu reč. Bez obzira na presude, osećaj da su prvostepeno osuđeni i njihove odbrane, u slučaju ubistava u Duboni i Malom Orašju, i optuženi koji čekaju presudu u slučaju masovnog ubistva u Ribnikaru, privilegovaniji od njih, samo su nastavak tragedija 3. i 4. maja. 

Ta energija nezadovoljstva akumulirala se više od godinu dana, čekajući novu tragediju, koju smo, nažalost, dočekali vrlo brzo rušenjem nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, kada je nastradalo 15 naših sugrađana. 

Eksplozija gneva, kroz građanske proteste, kojima se traži istina i pravda, dovela je i do građanske neposlušnosti i studentskog bunta, oličenog u blokadama svih univerziteta u Srbiji. 

Završetak suđenja za ubistva u Ribnikaru, prilika je da svi još jednom izrazimo solidarnost i empatiju sa svim žrtvama i njihovim porodicama, sa drugarima i prijateljima žrtava. Još jedna je prilika da se zatraže pravedne kazne, da se pozovu institucije i vlast, da pronađu načine koji će omogućiti prevenciju, da se ovakve tragedije ne događaju. 

Zbog toga je važno da tu solidarnost i empatiju iskažemo i ispred Palate pravde, u ponedeljak, 30. decembra u 12.30 časova. 

Slobodan Negić:  Šta sam hteo da kažem u završnoj reči na suđenju za ubistva moje ćerke Sofije, kao i Bojane, Ane, Katarine, Mare, Eme, Andrije, Adriane, Angeline i Dragana?

„Hteo sam da kažem da ovo suđenje ima veoma veliki značaj jer zakon treba da natera roditelje na odgovornost. Za mene je šokantno da vidim roditelje koji ne osećaju odgovornost za svoje dete. 

Promenio mi se pogled na to šta je čovek. 

Mi vidimo proces u kojem zakon utvrđuje krivičnu odgovornost za oca i/ili majku, dok se oni odriču odgovornosti. Po meni, to je kraj porodice. Pogotovo, kada ovako teško krivično delo treba da natera roditelje na odgovornost!!! 

Šta je sa postupcima neke dece koji nisu teški, a u kojima nema nikoga ko bi roditelje onih koji greše doveo u red? 

Vidimo dete koje se sveti roditeljima i sve govori protiv njih, na način kao da mu je tužilac pisao šta da kaže, i vidimo psihopatije unutar same porodice. 

Mislim da je izvesno da će presuda u slučaju oca biti okrivljujuća u domenu ugrožavanja bezbednosti, ali u slučaju majke, to nije izvesno i pored zanemarivanja.

Taj deo ima izrazitu simboličku važnost jer nam je porodica u teškoj krizi, ali za to očito niko nije nadležan.”

Na završnom ročištu kada su davane završne reči u ovom procesu, sudija nije dozvolio roditeljima ubijene dece da održe svoje završne reči. I to je kulminacija nepravde koja im je (u)činjena. Slobodan Negić, otac ubijene Sofije Negić, učinio je sve kako bi stvorio uslove da održi završnu reč: opozvao je ovlašćenje advokatu kako bi mogao on, a ne advokat, da izgovori završnu reč. Sudija mu ni tada nije dozvolio i naredio mu je da napusti sudnicu, na šta je bio primoran od strane sudske straže. To je bio znak i drugim roditeljima da im neće biti dozvoljena završna reč. 

„Roditelji koji su ostali bez dece, ostali su bez prava na završnu reč“.