Devojka koju su svi voleli – Kristina Panić 

Autorka: dr Slavica Plavšić

Dan posle nezapamćenog masovnog zločina u OŠ „Vladislav Ribnikar“, u centru Beograda, već sutradan, 4. maja, u gimnaziji u Mladenovcu učenici četvrtog razreda, na času srpskog jezika kod profesorke Jelene Stefanović, radili su četvrti školski pismeni zadatak na najaktuelniju temu u tom trenutku:

„U kakvom društvu živimo?“.

Vežbanku u kojoj je Kristina Panić napisala svoj pismeni zadatak, tek posle godinu dana njena razredna Aleksandra je odnela roditeljima Zorici i Saši Panić u Dubonu. Jedva da je prošlo 24 sata od jezivog masakra, dok većini nas još uvek ništa nije bilo jasno, Kristina je napisala školski rad, kojim nam je mnogo toga objasnila. Prosto je neverovatno da je uspela da za tako kratko vreme formira svoje mišljenje i sasvim jasan stav, kome se ni sada ništa ne može oduzeti niti dodati. Jasno je da se tako zreli životni stavovi ne formiraju odjednom i preko noći, već su rezultat života i vaspitanja u jednoj skladnoj porodici prepunoj ljubavi, pažnje i međusobnog poštovanja i razumevanja. Tekst izražava duboko saosećanje tragedijom dece i njihovih porodica i pomaže nam da razumemo šta se zapravo dogodilo.

Da, to je uspela da nam objasni osamnaestogodišnja maturantkinja iz Dubone.

Tekst je objavljen na portalu Javni servis i odatle ga prenosimo u celini.

U kakvom društvu živimo?

Kada ostaneš sam, ostaviš telefon, ugasiš televizor i sve drugo što ti odvlači pažnju sa strane, da li se ikada zapitaš u kakvom društvu živiš? Ko su ti uzori? Ko je čovek koji ti odvlači pažnju? Da li je sve što ti je smešno i zanimljivo zaista tako? Imam još mnogo pitanja, ali na sva ta moja pitanja, tvoj odgovor je verovatno: ”Ne znam”, ili imaš bled pogled kao da ne vidiš ništa loše u tome. I svima nam je tako dok se neko zlo ne dogodi. Tada svi vidimo grešku i znamo da uperimo prst u nekoga, a zapravo smo svi krivi.

Kada se mnogo toga nakupi, negde mora da pukne, jednostavno rečeno, neka kap je morala preliti čašu. Roditelji danas zbog karijere zapostavljaju decu, bitnije im je da imaju kuću na tri sprata i luksuzan život umesto dobro vaspitanog deteta. I stalno se provlači izgovor: „Moram da obezbedim detetu sve”.
Ne, detetu su potrebni otac i majka koji će da razgovaraju sa njim o svemu. Ne treba mu skup telefon i garderoba da bi imalo lep život. Deca u Africi bez svega toga srećni žive. Današnjoj deci nema ko da ugasi televizor ili telefon kada gleda filmove i serije u kojima se promovišu alkoholizam, narkomanija, kriminal i nemoral.
Zato i propadamo kao društvo, jer nam deca u svemu tome vide uzor. Do juče smo školu gledali kao najbezbedniju ustanovu za dete, a već danas sa strahom šaljemo dete u istu. Neko je juče posle škole planirao porodični ručak, neko da uči geografiju da popravi ocenu, neko da odigra utakmicu sa drugarima… A neko je želeo da svoje dete sačeka ispred škole, zagrli i poljubi, a nije i više nikad neće. Svaki trenutak sa njima je postao samo Verujem da su tuga i bol porodica preminulih đaka ogromni, i nikada ne bih želela da tu bol u svom životu osetim. Sa decom treba razgovarati! Nijedna kazna neće moći da vrati roditeljima ovu jadnu decu koja su, ni kriva ni dužna, nastradala. Kosta je primer zapostavljenog deteta. Roditelji, internet, društvene mreže, đaci u školi… Svačija je krivica. Svako je imao uticaj na ovo dete koje je počinilo ovaj monstruozan zločin. Ovo je znak da treba da se probudimo, jer je ovo samo početak katastrofe ako se nešto ne preduzme. Srbija danas plače, osam anđela nas je napustilo jer se nismo probudili na vreme. Svaki trenutak sa njima  je postao samo uspomena na tu decu.

Ovaj tekst, Kristinin pismeni zadatak, preneli su mnogi portali i novine. Ipak, nedovoljno da bi uspeo da dopre do mnogih kojima ni danas nije jasno ono što je Kristina razumela odmah.

Saša je kasnije izjavio da je tada pomislio kako je strašno roditeljima koje je zadesila takva tragedija, ne sluteći šta će se sutradan dogoditi.

Panići su bili skladna i srećna porodica, jako vezani međusobno.

„Čuli smo se telefonom po nekoliko puta dnevno. Uvek sam bila u toku gde su i šta rade. Ja sam slušala muziku koju oni vole, pratila sportove i utakmice koje su oni voleli i uvek sam se trudila da idem u korak sa njima. Oboje su završili gimnaziju i hteli da se školuju dalje. Mi se bavimo poljoprivredom. Oboje su radili sa nama od malena, brali voće i sve što su mogli u uzrastu u kome su bili, pomagali su.

Milan je bio tatin mezimac od malena. Saša i ja smo ih voleli podjednako, ali nekako je Milan bio tatino dete, a Kika moja mala devojčica, mamina mezimica.

Milan je mnogo voleo svoju sestru Kiku.Tako smo je mi zvali, a on ju je zvao i „Mališa”.

Imala sam veliku želju da rodim devojčicu. Želja mi se ispunila, ali je moja sreća sa ćerkom trajala pekratko.

Prekratko su trajali njihovi životi. Kristinin – nepunih 19 godina. Rođendan joj je 9. septembra.

Kristina Panić 9.09.2004 – 4.05.2023.

Milan Panić 15.02.2001 – 4.05.2023.

Milan je 15. februara napunio 22 godine.

Tek su počeli da žive.

Uživala sam u njoj i u svemu sa njom. Sve je znala i umela je da me odmeni u svim kućnim poslovima. Završila je srednju školu, i želela je da upiše učiteljski fakultet. Bila je odličan đak, svi profesori su je voleli. Na kraju osnovne škole, dobila je Vukovu diplomu i sve pohvale. Dobila bi je i u srednjoj školi, ali je monstrum preduhitrio i to joj je oduzeo. Njen diplomski rad stoji pripremljen u laptopu, ali nije stigla da ga preda.

Na svaki roditeljski sastanak sam išla uzdignute glave, jer je uvek imala sve same petice.

Oboje su mi osvetlali obraz, nikad ništa loše nisu uradili i zaista su oboje bili savršeni.

Sada nam ostaje samo da tražimo pravdu za svoju decu i porodicu. I za svu pobijenu, nedužnu decu. Da konačno stigne ta presuda, pa da nađemo kakav-takav mir.

Bar za neko vreme, da znamo da smo bezbedni. Ova neizvesnost i strepnja je nepodnošljiva. Uz bol i tugu koja nas razdire.

Ubio je divnu, najbolju decu.

Meni je ubio oboje. Dva deteta. Moju Kristinu i moga Milana.

Moja Kika je imala dugu kestenjastu kosu koju nije želela da krati. Kad god bi otišla kod frizera, vratila bi se ljuta jer joj je previše skratio kosu. Onda je terala mene da joj skraćujem krajeve povremeno, i tada bismo se šalile i smejale: „Koliko milimetara sad šišamo? Na jutjubu sam naučila kako se plete riblja kost, pa sam joj, bar jednom nedeljno, pravila različite frizure. Ja sam svoju decu učila akcentu, želela sam da pravilno govore, da mogu da se uklope i snađu u svakoj sredini i u najboljem društvu.

Kristina je položila i vozački ispit i baš tog dana smo predali dokumenta za vozačku dozvolu. Mnogo smo se radovali. Išle smo zajedno da tražimo i kupimo matursku haljinu. Izrasla je u prelepu devojku i sve haljine koje je probala su joj divno stajale.

Nismo kupile matursku haljinu.

Nije podigla vozačku dozvolu.

Nije bila na maturskoj večeri i nije provozala kola sa svojom dozvolom.

Toliko toga nije stigla da uradi, a htela je, želela i mogla sa lakoćom. Bila je sposobnija od bilo kog muškarca i sve joj je išlo od ruke.

Ne znam da li sada nešto želi? Ili želi samo mir, samo da je nije strah i da je ništa ne boli. Ceo život posvetiš deci, neguješ ih, voliš, paziš i maziš i naiđe

pomahnitali ubica i u trenu ti sruši ceo svet.

Te večeri su otišli zajedno da se vide sa društvom. Pre toga su bili u mojoj sobi, igrali smo igrice i, naravno, oni su me pobedili. Šalili smo se i smejali kao nikada pre toga.

Ko je mogao da nasluti da će im to biti poslednji zajednički i poslednji izlazak uopšte.

Te večeri ih je ubio mučki i krvnički, pucnjevima u leđa, najveći monstrum koji se rodio i hodao ovim krajevima ikada.

Vaša deca bi bila ponosna na Vas!

Ja se zaista divim Vašoj hrabrosti, snazi i istrajnosti u borbi. Najlakše je plakati i predati se. A Vi se borite i to je za divljenje i poštovanje.

Naš život je zaista bio srećan, ispunjen pažnjom i ljubavlju. Praznike smo provodili uz šale i smeh, a kuća je bila ispunjenja veseljem i radostima.

Ostala je bolna praznina i tišina koja odzvanja. Ostala je tuga i sećanje na srećno vreme koje smo provodili zajedno. A sada se osećamo zaboravljeno, nepotrebno, nevažno…

Za to vreme, neki drugi roditelji su svoje dete zanemarivali i učili ga drugim vrednostima. Da se „prijatelji” stiču na društvenim mrežama, da im idoli budu rijaliti zvezde i osuđivani kriminalci, da se „poštovanje i ljubav” stiče na silu i to oružjem!? Da će tako postati popularan, slavan i poznat. Nažalost, njega i njegovo ime svi znaju. I sve o njemu. Nekima je on postao idol i verovatno on misli da se proslavio svojim zverskim masakrom!

Oslovljavaju ga sa: „ubica iz Mladenovca”!

Ne! Ne samo da nije iz Mladenovca, nego on uopšte ne pripada nigde.

Na kraju su ubicu pronašli u kokošinjcu. Zapravo, on tamo jedino i pripada. On i jeste obična, ništavna jajara iz nekog kokošinjca sa seoske periferije.

„Ponekad se pitam da li sam grešila. Da li sam ja pogrešno vaspitavala svoju decu da budu dobri, vredni, časni i pošteni? Možda bi moja deca danas bila živa.”

„Moja deca te večeri nisu bila na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme”, kaže njihov otac Saša. „Moja deca su bila tamo gde i treba da budu. Sa mladima, sa svojim društvom ispred svoje škole. Oni su samo hteli da se druže i da se zabave. Nisu pili čak ni alkohol, pili su sokove. Nisu nameravali ni dugo da se zadrže jer su rano ustajali ujutru”.

Njihov život je okončao jedan monstrum tog prokletog 4. maja, bez ikakvog razloga.

Ovo je samo delić priče o mojoj deci. Mnogo je teško pisati i pričati o njima. Sve je teško.

Najteži je život bez njih sada, kad više nema ni svrhe, ni smisla.

A onda ova nepravda o kazni ubici koga su tabloidi vinuli u nebesa, o kome pišu svaki dan i kome ništa nije uskraćeno. Njegovih slika ima svuda, toliko da ga verovatno cela Srbija prepoznaje i pamti mu ime.

A ko smo mi? Ko su naša deca? Niko i ništa. Koliko ljudi zna kako izgledaju i kako se zovu?

Najlakše je reći: Žrtve masakra iz okoline Mladenovca!

A mi smo iz sela Dubona i Malo Orašje. Ubijena deca su iz ovih sela. Ja sam rođena u Malom Orašju, a udata sam u Dubonu. Ko bi se zamarao da pamti imena tamo nekih sela?

Dvadeset godina za ubistvo devetoro mladih!? Za strašne povrede koje je zadobilo dvanaest osoba, od kojih će neke ostati doživotni invalidi. Za sve porodice koje je zavio u crno i zauvek uništio, treba da dobije po dvadeset godina, i to bi bilo malo.

Ono što smo uspeli da postignemo ovim tekstovima je to da je deo naroda u Srbiji shvatio da tamo nije ubijen bilo ko, nego nestvarno divna, dobra, poštena, vredna deca. Takvi su retki, ima ih veoma malo.

Uspeli smo da bar poneko shvati da vi niste slučaj Mladenovac nego Dubona i Malo Orašje!

Spasićete neku drugu decu i ljude ako se borite za pravdu. Jedino to možete da uradite sada za njih. Vaša deca bi bila ponosna na Vas. Ja se zaista divim Vašoj hrabrosti, snazi i istrajnosti u borbi. Najlakše je plakati i predati se.

A Vi se borite i to je za divljenje i poštovanje.

Veoma je važno da kažete, da pričate kako se vi osećate. Zaboravljeno, nepotrebno, nevažno … a nije baš tako. Kristina, Milan i sva druga deca ne smeju da budu zaboravljena.

A vi, kao njihovi roditelji, zaslužujete i imate pravo na svaku vrstu podrške i pomoći.

Život Zorice i Saše Panić preselio se na groblje.

Tamo odlaze svaki dan i provode vreme sa svojom decom. Napravili su im monumentalnu večnu kuću. Pravi mali mauzolej. Odmah pored puta koji prolazi kroz selo, na blagoj uzbrdici, po kojoj su, do spomenika izgradili stepenište. Dva spomenika spojena u jedan u obliku srca. Desno se nalazi Milan koji pleni svojim dragim, pitomim pogledom i nežnim, prefinjenim osmehom.

Sa leve strane je Kristinina slika koja blista u raskošnoj lepoti kojom je plenila i bez daha ostavljala sve oko sebe. U prelepoj rođendanskoj haljini u kojoj njena iskonska, prirodna lepota dolazi do punog izražaja. Sa osmehom koji razoružava i ne zaboravlja se…

Nju je bilo nemoguće ne primetiti i ne zavoleti je.

Kako, kad je bila savršenstvo koje hoda zemljom?

Prelepa, prepametna, nežna, blaga… Istovremeno vredna, hrabra, sposobna. Šta reći? Savršena. Takva nije mogla da opstane u surovom svetu koji je okružuje, koliko god da su je svi čuvali. I brat policajac, i majka Zorica, i otac Saša.

Taj blistavi, monumentalni spomenik u obliku srca, ostaće tu večno da podseća slučajne prolaznike i one namernike, da je to spomenik sestri i bratu koji su monstruozno ubijeni 4. maja, 2023. godine.

Sa strane su klupice gde može da se sedne. Okolo cveće, uredno održavana trava i zasađeni četinari da održavaju hlad. Pozadi, iza spomenika, palionice sveća. Na velikoj, raskošnoj mermernoj ploči, poređano mnogo divnih, vrednih i dragih sitnica i krupnih stvari. Njihove diplome, medalje, figurice anđela, autići: policijski Milanov i crni sa mašnom kakav je Kristina želela, lutkice, loptice, policijska značka… Mnogo toga što je obeležilo njihove kratke, ali besprekorne živote, neukaljane nikakvom senkom bilo čega lošeg.

Zastaneš, pogledaš, i dalje ne veruješ. Srce se skupilo kao kamen u grudima, guši i pritiska. Neodoljiva želja da gledaš tu iskonsku mladost i lepotu, simbolično zaustavljenu na toj uzbrdici, na samom početku njihovih života. Da ćutiš, da plačeš, da sređuješ misli i pitaš se zašto i kako baš njih da nema više.

Da razmišljaš o tome kako će ovo dvoje još mladih, divnih ljudi da nastave život, da nađu smisao bez onih za koje su živeli.

Kako će Zorica i Saša dalje kroz život bez svoga Milana i bez svoje Kristine?

Čekaju presudu koja nikako da se donese. Suđenje je, sa teškom mukom i mnogo problema, tek počelo.

Izvode se dokazi? Maltretiraju se i ponižavaju porodice po ko zna koji put i otvaraju rane koje su još uvek sveže i bolne.

Šta se to dokazuje što nije očigledno i što monstrum nije priznao na sudu?

S punim pravom strepe od toga šta će se desiti posle tih dvadeset godina, na koliko će masovni ubica biti osuđen, kada se ponovo nađe na slobodi.

Biće još uvek mlad, imaće svega 40 godina.

I biće slobodan, kao da nije uništio zauvek dva mirna, pitoma šumadijska sela: Dubonu i Malo Orašje.

Nadamo se da će negde proraditi glas razuma, da će se promeniti zakon, da će se desiti neko čudo, pa da scenario ovog strašnog filma ne bude ovakav.

Na blagoj uzbrdici, iznad puta koji prolazi kroz Dubonu, prkosno će stajati monumentalni spomenik, prekrasnoj Kristini i predivnom Milanu.

A istinite bajke o njima, prenosiće se kroz priče budućim generacijama.