Sećanje na šabačku ekipu: Priča o mom Zoranu

Zoran je završio istoriju. Njega to uopšte nije zanimalo. Želeo je da studira režiju. Po završetku fakulteta počeo je da predaje u gimnaziji u Šapcu.

Oduvek je voleo novinarski poziv i čim se ukazala prilika prešao je u televiziju. Jova Šćekić je bio tada glavni. Čula si za Jovu Šćekića. Onda su pripremali ovde ljude, dopisnike. Išli su na seminare. To je sve ozbiljno rađeno.

Odrastao je u čestitoj porodici. Otac mu je bio jako pravedan. Nije tražio ništa za sebe. U rat je otišao sa 17 godina. U ratu je pogođen u nogu. Onda je bio u Beogradu na lečenju i tu je došla moja svekrva. Iz Crne Gore stigla je u Beograd. Završila je medicinsku školu. Tu su se i upoznali, dok se lečio, zalivajući terasu, zavoleli i uzeli. Zoranov otac je nosio tu cipelu. Imao je dosta kraću nogu.

Po drugi put za Baniju

Moj Zoran je, kako da ti kažem, čovek koji je odrastao u porodici u kojoj je tata bio komunista. Kao i svi mi što smo u to vreme bili. U takvoj atmosferi je stasao. Za pravdu. Važno je biti pravedan, čist. On je bio takav. Tako je i vaspitavan.

Kad smo pričali sa sinom Zoran i ja, a on je tada pohađao gimnaziju, šta će da studira on je rekao: “Slušaj mama, ja tu tvoju fizičku hemiju nemam nameru da studiram, niti hemiju, fiziku, ja hoću novinarstvo”.

A, moj Zoran kaže ovako: “Dok sam ja živ ti to nećeš studirati”.

A znaš zašto je on to rekao? Što bi mislili ljudi da on ima neku protekciju pošto mu je tata novinar. Eto vidiš.

U to vreme radila sam u „Zorki“.

Ovde su u televiziji imali karavan, neku starudiju, njihov službeni. Prvi put su išli sa beogradskim autom. Oko petnaest dana pre tog odlaska 7. oktobra 1991. godine su išli.

Sećam se da su u gradu u to vreme počeli da nam prilaze ljudi i pitaju kada će ponovo novinarska ekipa ići da izveštava sa ratišta.

Zaustavljali su nas. I koje znamo i koje ne znamo. Ovako bi rekli: “Amidža, kada ćeš ići ponovo?”. Prosto sam u njihovim očima videla ono da ga teraju da ide, poput “ti si tu, a naši su tamo, kada ćeš ići ponovo”. To je bilo svako drugo pitanje. Verovali su Zoranu.

Rezervisti iz Šapca bili su na Baniji u to vreme.

Odlučili su ponovo da idu. Mislim da je drugi put trebalo da ide Zoran Brkić, ali se nešto dogodilo, pa je onda Zoran. I on je bio sigurniji. Prvi put se plašio. A ovo drugi put ide tamo gde su bili. Tamo je naš garnizon. Prvi put kad su bili dali su im zaštitno vozilo picgauer, kako se zove. I kaže kad to vozilo ide ne sme da se usude da tako napadnu. I sad je mislio sve će biti isto.

Kad su došli tamo nisu im dali to vozilo, nego seo Sretan Ilić, rezervista, rekao je “neka, ja ću ići s njima”. Tako je on čovek išao. I još nešto. Nije pisalo na autu „pres“. Bio je beli golf. Mislim da je to RTS-ov auto. Nisam sigurna.

Nije mi govorio kud ide

Moj Zoran je… Sada ću da ti kažem. Kada je bila pucnjava u Borovu selu, prvi put, bio je tamo. On meni nije hteo da kaže gde ide. Kada je bio taj prilog na televiziji. On stoji iza tih kuća odakle pucaju i pucaju na njih. Ja sam se prestravila. Pa kaže “da sam ti rekao ti bi se uplašila”.

Onda je isto bio na skeli iz Vojvodine ka Hrvatskoj. Ne znam šta se tu događalo. Da li su izbeglice prelazile. Ne znam.

To jutro, 7. oktobra 1991. godine, krenuli smo kolima zajedno i ovde do pozorišta došli. I ja sam ga pitala: “Pa, je l’ baš moraš da ideš?”, doslovce se sećam. Nije rekao moram. Ali je rekao: ” Znaš da mi je to obaveza”. I tu smo se pozdravili. On je otišao pešice do redakcije. Ja sam otišla kolima na posao. Mi smo se, mislim, oko 7 razišli.

Čuli smo se pre nego što je krenuo. Oko 11 sati. Rekao mi je da nisu još krenuli iz Šapca, da još pakuju i te pakete. Rekao je da će se javiti kad stigne. I javio mi se uveče: “Evo u hotelu „Bosna“ sam. Tu je Branko Stanković, on se vraća, a mi ćemo nastaviti”.

Baš sam rekla, joj, čujem od mojih tehničarki, gde sam radila, a bili su im muževi tamo i braća, kažu mi: “Joj, zvižde meci sa svih strana”. Bar tako su njima pričali rezervisti. On kaže: “Ma, ne brini ništa, mi se sutra javljamo”, to su bile zadnje reči, “u Dvoru na Uni našem tom štabu”, valjda se tako zove – štab, “i od njih ćemo dobiti pratnju”.

On je očekivao da imaju istu pratnju kao i prvi put, to vozilo, picgauer „i onda idemo u obilazak. Ništa ne brini.“ Eto, to su bile…

Bio je auto prepun paketa

Slali su preko njih ljudi pakete svojima. A i snimali su što više, jer nisu objavljivali samo na „velikoj televiziji“ nego i na lokalnoj, šabačkoj televiziji.

Tamo je puno kaseta snimao. Trudio se da na svakom punktu snimi što više Šapčana. Bar kad je bio prvi put. Jedno je bio prilog za RTB, a drugo je bilo emitovano u narednim danima po više sati na lokalnoj televiziji.

Da vide ljudi svoje. Da su živi.

Branko Stanković je zadnji bio sa Zoranom. To veče je sedeo sa Zoranom u hotelu „Bosna“. On se vraćao, a oni došli. Pričao valjda kakva je situacija. Mislim da je kritikovao Zorana što nisu imali dovoljno pancira. On najbolje zna. Zna Zoran Brkić. Kad su ranije išli.

Ponoć

I onda kad su došli da nam jave u ponoć, dva uniformisana policajca. Nije prošlo pet minuta od kada je otišla policija, tu je bilo novinara i kolega. Oni su već u četiri popodne znali da su stradali. Imali su informaciju da su stradali i onda su se sastali i dogovorili ko će kod koje porodice da ode. Ne mogu svi na jedno mesto. I oni su praktično, ne znam od koliko sati, dole bili ispred zgrade, čekali kada će policija da javi, pa da se oni popnu. Nema pet minuta da su došli posle policije. Tu je bilo i kolega iz Glasa Podrinja i drugih ljudi.

Posle toga, ja se ne sećam, ni ko je došao ni ko je prošao.To mi je ostalo…

Sahrana

Sahrana je bila ovde na trgu. Ceo Šabac je izašao na sahranu. Jer to je ipak velika grupa. Puno poznanika, puno rodbine. Nezapamćeno. Išli su kamioni otvoreni, nosili sanduke. U svakome je bio po jedan sanduk. Mi smo malo išli pešice, pa su nas onda deo prevezli. I onda na groblje. Mene su pitali da Zorana sahrane u Aleju zaslužnih građana.

„Ne, ako možete da mi učinite, sahranite ga pored roditelja”, to sam rekla. Jer ima tu grobnica njegovih roditelja, a tu je bio zabranjen novi red da se pravi. I hoće. I onda su i za ostalih troje isto to uradili. Tako da su oni svi u nizu sahranjeni jedan za drugim. Jedan spomenik je uradio Šapčanin, umetnik.

I onda i odlazak u televiziju u Beogradu. Mi smo bili kao mumuficirani.

Pa pošto je bio rukometaš oformili nagradu Zoran Amidžić. Potrajalo je godinu dana. I tako. Posle sve znaš kako je bilo.

Na RTS-u je išao prilog od nekoliko minuta, a na lokalnoj televiziji je puštano dva tri sata.

Koliko ja znam niko nije iz RTS-a posebno istraživao. Odmah posle pogibije bio je prilog gde su bili snimci sa mesta gde su stradali.

Dobijao je posthumno nagrade, znaš kako to već biva. Deca su primala stipendiju od televizije.

Tekst posle ubistva –  hrvatski tabloid Slobodni tjednik

Naslušala sam se priča iz „pouzdanih izvora“. Ubio ih onaj, ubio ih ovaj… Bilo je po novinama verzija i verzija. U izveštaju stradali na putu između Gline i Petrinje, u toliko sati. To je bio izveštaj.

Uzeli su Zoranovu tašnicu sa dokumentima. Uzeli su oni i kameru, čini mi se, i nekoliko kaseta. Ali jedna kaseta je snimljena ostala, koju nisu uzeli.

Tekst je objavljen u hrvatskom nedeljnom tabloidu “Slobodni tjednik“ u kom su objavili Zoranovu fotografiju u dresu.

Zvao je u “Slobodni tjednik” Zoranov prijatelj Božić. On je umro. Bio je Šapčanin koji je u Nemačkoj imao firmu za plastiku. Dobro smo se znali. I moj Zoran je želeo uvek da predstavi naše ljude koji su uspešni tamo, a ne samo da su komunalci. I on je obilazio takve ljude i pravio reportaže, puštao je ovde i išlo je na RTS-u.

I taj Božić, kad se to čulo i on je došao, ne znam kako, do teksta. Mi odavde nismo mogli da se čujemo s Hrvatskom. I on je iz Nemačke zvao Slobodni tjednik. I tražio je Jovu Kuburu koji je bio potpisnik teksta. I onda mu se javio. Kao iz Nemačke zove čovek. Možda je govorio i nemački. Ne znam taj detalj. Uglavnom, kad mu se javio pitao je odakle tebi te stvari koje si napisao netačno o novinaru Zoranu Amidžiću i ekipi. Jao, pa gospodine, ja nemam pojma, meni je urednik, tako je rekao, urednik, dao već napisano da samo potpišem. Onda su prekinuli vezu.