Predstavljeno istraživanje UNS-a o ubijenim i nestalim novinarima: Bez UNS-ovog istraživanja u javnosti bi postojale samo neistine „Slobodnog tjednika“

Izvor: UNS

Nova saznanja o ubijenim i nestalim novinarima na teritoriji bivše Jugoslavije predstavili su Dragana Bjelica i Filip Mirilović, koji su istraživali ubistvo dopisničke ekipe RTS-a na Baniji, i Jelena S. Spasić, koja pisala o novinarima stradalim na teritoriji Bosne i Hercegovine.

Bjelica je podsetila da je ove slučajeve UNS opsežno istraživao godinama i da su pronašli dokaze o kojima nisu bile obaveštene ni porodice stradalih.

„U slučaju šabačke ekipe 2010. godine pronašli smo da postoje obdukcioni nalazi, a ni porodice nisu znale da je urađena obdukcija. Te podatke dao nam je Zoran Stanković. Do danas nismo objavljivali sve podatke, ali na osnovu njih smo mogli zaključiti da je visokotiražni hrvatski nedeljnik Slobodni tjednik, za koji neko će reći da je opskurni tabloid ubilačke prirode, objavljivao neistinite informacije“, rekla je Bjelica.

Dodala je da su u ovom nedeljniku objavljivani spiskovi ljudi i informacije o njima, nakon kojih su oni nestajali ili bili ubijeni.  Vrednost ovog istraživanja je u tome što je opovrglo brojne informacije objavljene u ovom listu.

„Pisali su da su novinari RTS-a, tada Radio-televizije Beograd, bili u uniformama i nosili naoružanje. Na osnovu obdukcionih nalaza, mi smo opovrgli ono što su pisali. Takođe, u našem istraživanju pokazali smo da je sadržaj lične tašne koju je nosio Zoran Amidžić objavljivan u drugačijem kontekstu u ovom nedeljniku“, navela je Bjelica.

Spisak na kom su bili maloletni rukometaši Metaloplastike, gde je igrao i Amidžićev sin, u Slobodnom tjedniku je, kako je rekla Bjelica, opisan kao spisak četnika koji su došli da ratuju protiv Hrvatske. Ceo tekst, navela je, ima mnogo konstrukcija koje su u to vreme poslužile ratnoj propagandi.

„Policija je igrom slučaja posle ubistva šabačke ekipe imala taj tekst, koji je ostao najznačajniji dokaz odnosno artefakt za trag do ubica. O tome nam je govorila i supruga pokojnog Amidžića“, dodala je ona.

Bjelica je navela da ovi tekstovi imaju posebnu vrednost jer bi, bez njih, ostalo zabeleženo samo ono što je „Slobodni tjednik“ pisao.

„Osim UNS-a, tim slučajem se nije bavio niko. Žao mi je što nikad to nije radio ni RTS, jer je u pitanju velika medijska kuća koja bi mogla da izdvoji sredstva za veliki istraživački tim“, dodala je ona.

Filip Mirilović, koji je sa Bjelicom istraživao ubistvo šabačke ekipe, rekao je da je logično pitanje koje iz ovoga sledi – „Zašto novinari UNS-a nisu kontaktirali autora teksta iz ‘Slobodnog tjednika’?“

„Odgovor je zato što iza njega stoji pseudonim osobe koja ne postoji. Iza njega stoji Jovan Kubura, koji je najverovatnije jedan od stalnih članova redakcije Slobodno tjednika. Ipak, nismo hteli da upiremo prstom o kome se radi jer još uvek za to nemamo dovoljno dokaza“, rekao je Mirilović.

Slobodni tjednik je primer koji je, naveo je Mirilović, pomogao istraživačkom timu UNS-a da razume kako je funkcionisala cela ratna mašinerija.

„Videli smo kako je izgledalo izveštavanje sa hrvatske strane o tom događaju, a kako sa srpske. I izveštavanje sa srpske strane je takođe nekada išlo u potpuno pogrešnom smeru“, rekao je on.

Mirilović je dodao da su mu vodilja bile opsežne analize o ratu koje su javno dostupne. Istraživanje je, kako je rekao, otežalo to što je mnogo godina prošlo od tada, te su mnogi važni svedoci i potencijalni sagovornici preminuli.

Njegov zadatak, dodao je, nije bio da otkrije ko je ubio šabačku ekipu već da prikaže ko se sve u tom periodu kretao po rejonu gde su novinari stradali.

Predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić rekao je da se falsifikovanje i krivotvorenje informacija koje je postojalo u Slobodnom tjedniku može pronaći i u mnogim današnjim medijima.

Istraživanja poput ovog, dodao je Matić, veoma su važna i bitno je da se svi slučajevi ubistava novinara drže pod okom javnosti. Matić je naglasio značaj solidarnosti među novinarima u radu na otkrivanju informacija o ubistvima medijski radnika.

Govoreći o nerasvetljenim okolnostima smrti novinara, ukazao je na problem sa zastarom slučaja smrti novinarke Dade Vujasinović. Ipak, dodao je da je važno ne odustajati od istraživanja, ma šta se dešavalo, jer se nove činjenice uvek pojavljuju.

Kada je u pitanju ubistvo novinara Milana Pantića, rekao je da će unutar MUP-a morati da se osnuje nova grupa za istraživanje ovog ubistva. Nije zadovoljan, kako je istakao, ni presudom za ubistvo Ćuruvije i tokom suđenja, u kome je, prema njegovim rečima, bilo dosta opstrukcija.

Kao jedno od važnih UNS-ovih istraživanja izdvojio je i Istraživanje o ubijenim i nestalim novinarima na KiM, istakavši da se time niko pre UNS-a nije bavio. Dodao je i da u dva do tri slučaja postoje elementi koji bi bili značajni za pravljenje pomaka u istrazi.

O novinarima koji su stradali u Bosni i Hercegovini, kako je rekla Jelena S. Spasić, bila su poznata samo imena stradalih i mesto pogibije.

„Ranko Elez završio je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, radio je u Radio Foči i postao reporter Televizije Novi Sad. Otišao je da izveštava sa Medene glavice, a tu ga je pogodio metak. Za njega je prvi utisak svih bio da nije ostrašćeno izveštavao, a to nije bilo lako, jer znamo kakvo je vreme bilo“, opisala je ona.

Spasić je pričala i o Milošu Vuloviću, koji je bio fotograf i dobio zadatak da napravi Radio Ilidžu i Srpsko slovo, a koji je poginuo u akciji koju je vodio njegov brat.

Interesantan je, kako je rekla, bio i slučaj Dušana Tepšića iz Vrginmosta, koji je voleo muziku, snimio ploču, a onda je došao rat i postao je ratni reporter.

„Kolege tvrde da je bio dobar ratni reporter. Radio je za Televiziju Beograd i krenuo je sa kasetama u Beograd da napravi reportažu o proboju koridora. Pravio je pauzu u Obudovcu i poginuo je. Navodno je pala hrvatska granata. Kasete su nestale iz automobila i pojavile se na Hrvatskoj televiziji“, ispričala je Spasić.

Tačno je, kako je rekla, da su svi oni bili i novinari i vojnici, ali to, dodala je, ne znači da ne treba uzeti u obzir činjenicu da se rat dešavao u njihovom neposrednom okruženju.

Ljudi su, kako je navela, srećni kad posle više od 30 godina novinari pitaju za nekoga koga su znali, ali kod mnogih ljudi postoji strah i podozrenje.

Javni tužilac Javnog tužilaštva za ratne zločine Vasilije Seraltić istakao je da Tužilaštvo za ratne zločine vodi predistražne postupke u predmetima gde je oštećeno 14 novinara – od hrvatskog ratišta, Korduna, do Kosova i Metohije.

Kada su u pitanju događaji na Baniji, kako je rekao, postoji predistražni predmet, i pozvao je Bjelicu i Mirilovića da sa njima podele sva raspoloživa saznanja, koja bi bila korisna za pronalaženje počinilaca.

Javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva Goran Ilić rekao je da, kada su u pitanju ubistva koja su se desila na teritoriji bivše Jugoslavije, saradnja sa Repubikom Hrvatskom gotovo da ne postoji.

„To pokazuju i zvanični podaci. Iako je naše Tužilaštvo za ratne zločine potpisalo Sporazum o ostvarivanju i unapređivanju saradnje u pogledu progona učinilaca ratnih zločina 2006. godine i njime su predviđeni rokovi u kojima bi tužilaštvo trebalo da dostavlja podatke, te saradnje nema“, naveo je on.

Ilić je rekao da treba koristiti neke mehanizme vezane za Savet Evrope, kako bi se ukazalo na takav problem, kao i da za to nikad nije kasno, budući da krivična dela ratnih zločina ne zastarevaju. Ipak, dodao je da se sa protokom vremena, društvo odvaja od istine.

Ključni problem kod domaćih slučajeva stradanja novinara je, kako je rekao Ilić, što u trenucima kada se to dešavalo domaće tužilaštvo nije bilo spremno za istragu jer nije bilo samostalno.

„Kada se na normativnom planu nešto moglo uraditi mi nikakvu podršku novinara, društva, vlasti i opozicije nismo imali. Niko nije shvatio značaj toga. Zato apelujem na novinare da ukazuju na ovakve slučajeve“, rekao je on.

Nakon ove konstatacije, Bjelica ga je pitala šta bi on uradio u slučaju Milana Pantića, budući da je Komisija za istraživanje ubistava novinara istražila ubistva koliko je mogla, a Tužilaštvo za organizovani kriminal, uprkos svim dokazima, nije preuzelo slučaj.

„Mislite li da bi tužioci trebalo da se organizuju i kažu ‘Izvinite kolege, niste u pravu ovo treba da se preuzme?“, dodala je ona.

Na to je Ilić rekao da u tužilaštvu postoji hijerarhija i da niko od tužilaca nije potpuno samostalan. Osvrnuo se na to da, prema rečima Matića, policija tužilaštvu nije uvek dostavljala relevantne podatke za pokretanje postupka. Dodao je da to govori da postoji sistemski problem u saradnji policije i tužilaštva i tražio da Komisija ukaže na to.

Matić je rekao da su čekali dve godine odgovor Tužilaštva za organizovani kriminal da preuzme slučaj, a da nisu nikad ni prezentovali rezultate istrage tužilaštvu.

Problematično bi, rekao je Ilić, bilo kada bi Komisija koja nije prepoznata u našem krivično-pravnom sistemu iznosila svoje zaključke tužiocima. Tada bi, kako navodi, svaka nevladina organizacija mogla isto da zahteva.

Bjelica je rekla da je tačno da tužilac ne može da podleže pritisku svake organizacije i pojedinca, ali i da drugi faktori počinju da se upliću u istragu onda kada nema rezultata.

„Mi s pravom možemo da se pitamo šta da radimo kada ništa ne radi tužilaštvo u Jagodini, a mi imamo nove činjenice s kojima ne može da izađe u javnost taj policijski deo grupe, a to su sve profesionalci, ljudi koji su motivisani“, navela je ona.

Avdokat Dušan Bratić rekao je da Komisija ima široka ovlašćenja i da ona daje rezultate.

„Nije anahronizam kada neko dođe u Vladu Republike Srbije i kaže godpodinu Veranu Matiću da ima dokaz ili ukaže na svedoka, a nije otišao u tužilaštvo. To je posledica nepoverenja u tužilaštva, policiju i državne organe. Zato ljudi neće da dođu“, naveo je on.

On je zastupao veći deo srodnika žrtava i u nekim predmetima koji tek sada treba da rezultiraju podnošenjem krivičnih prijava. Dokazao je da protok vremena ne smanjuje šansu da se pronađu krivi za zločine, već suprotnno.

„Kada su u pitanju krivična dela protiv međunarodnog humanitarnog prava, pre svega ratni zločini, pa i kad nisu u pitanju ta dela, nego obična krivična dela izvršena u ratnim uslovima, protok vremena je faktor koji dovodi do rasvetljavanja u većem broju slučajeva. Nekad protok vremena oslobodi ljude i oni kažu šta se dogodilo“, naveo je.

Predsednik odbora za pravosuđe državnu upravu i lokalnu samoupravu Skupštine Srbije Uglješa Mrdić je, koji je i sam bio novinar „Dnevnog telegrafa“, rekao je da mu je važno preduzeti konkretne korake, što je, dodao je, i učinila Vlada Srbije.

Rekao je da je reč o nepravdi, kao i da je poslata loša poruka. Politička volja, kako je rekao, postoji, ali da ne može da se utiče na sudstvo.

Tekst je prenet sa portala UNS.