Pet minuta sa Slavišom Grujićem

Izvor: Novi magazin

Ovogodišnji januar, u kom se obeležava sećanje na žrtve Holokausta u Drugom svetskom ratu, mesec je i za Novom Sadu uvek poseban, vreme da se u atmosferi oseća „ledena tišina“ jer se upravo tada, 23-eg u mesecu uvek obeležava godišnjica jednog od najvećih zločina u istoriji grada, Novosađani su dočekali sa kapitalnom knjigom „Priča o novosadskim Jevrejima“ koja je izuzetno značajna za suživot u gradu u čijoj osnovi i jeste uticaj brojnih nacionalnih i religijskih zajednica koje su živele i žive u njemu. Stoga je značajna rečenica iz pogovora ovoj knjizi koji je napisao dramaturg i književnik Filip Grujić, sin našeg sagovornika: „Novosadski je biti zajedno“ i čuti i dokumentovati priče naših sugrađana.

„Ova knjiga posvećena je svim Jevrejima koji su Novi Sad odabrali za svoj dom“, rečenica je Slaviše Grujića koju je stavio za njen moto. On je Akademiju za film i TV završio u Moskvi, odsek kamera i specijalizaciju iz režije. Radio je kao glavni i odgovorni urednik RTV Novi Sad, glavni i odgovorni urednik TV Apolo, kao i Savetnik predsednika Skupštine AP Vojvodine. Od 2008. do 2012. bio je direktor funkcije u JP Transnafta. Tokom karijere radio je za veliki broj TV produkcija iz Srbije i sveta (Velika Britanija, Australija, Nemačka, Italija, Francuska…). Na temu medija držao je predavanja u zemlji i u inostranstvu. Dobitnik je priznanja Instituta za regionalizam iz Salcburga (Austrija) za podršku razvoju regionalizma u Evropi (2017).

Ističete da je ova knjiga izuzetno važna za suživot ljudi koji žive u Novom Sadu, za kulturu sećanja, ali prvo nam recite kakve su vaše veze sa jevrejskim narodom?

Moja baka je iz Ukrajine i mi znamo da je ona došla sa dedom u vreme postoktobarske revolucije. Potiče iz mesta Berdičiv koje se smatra skroz jevrejskim mestom, najjevrejskijim mestom u bivšem SSSR-u. Njen otac se zvao Jakov. Po niz nekih detalja sam pretpostavljao da je ona bila jevrejskog porekla a onda se to i dokazalo. Neki prijatelji su mi poklonili da uradim DNK-a analizu i uspostavilo se kao tačno da imam 99 odsto sremačko-hercegovačko poreklo, međutim, onaj jedan procenat je pokazao jevrejsko poreklo i još su zaokružili onaj deo istočne Evrope gde se upravo nalazi Berdičiv. No, upravo su mi stručnjaci za DNK rekli da ako bi se radile analize bilo koga ko živi na ovim našim prostorima, gotovo svakom bi mogao da se nađe koji procenat jevrejskog porekla. 

Kada se pročita i pregleda monografija o Jevrejima u Novom Sadu koja je sada pred nama, ipak se odmah vidi da nije samo taj vaš jedan postotak bio inicijalna kapisla da se upustite u ovaj veliki istraživački rad već i upravo ono čime ste se i bavili tokom karijere a to je dokumentovanje i otkrivanje činjenica o ljudima i događajima, zar ne?

Da, ja jesam dokumentarista bio i ostao u duši. Oduvek sam voleo arhivu, dokumente i čvrste dokaze. Naravno, povuklo me je i to da sam često u prošlosti radio dokumentarce o zbivanjima u Izraelu. Evo, i sada, kada pratim zbivanja u Gazi i Izraelu, strašno mi smeta što ljudi zauzimaju strane. Kako možete zauzimati „strane“ kada su u Izraelu izmešani Jevreji, Muslimani i Hrišćani. Kakve strane, zar nije na prvom mestu da se spasu ljudi. 

Čitao sam dosta o Šosbergerima, znao sam da je ta porodica u Novom Sadu tri veka prisutna, ali su mi uvek nedostajale slike u takvim knjigama. Gde su slike, dokumenta… Među njima i mojih prijatelja sa kojima sam puno razgovarao i tako sam počeo. Počeo sam da istražujem po arhivama i odmah sam dobio podršku od Jevrejske opštine u Novom Sadu.

Knjiga zaista obiluje i značajnim arhivskim materijalom ali i savremenim fotografijama. Napomenimo na ovom mestu da je pored vas, autor ove knjige i Dejan Petrović koji je autor svih fotografija i dizajner ove monografije.

Da, Dejan je inače radio od 1984. do 1994. u Jevrejskoj opštini u Beogradu na razvoju i implementaciji kulturnih i socijalnih projekata. Između ostalog, od 1999. godine je živeo u Beču i sarađivao sa američkom NVO Centropa, fokusiranoj na dokumentovanju života Jevreja u centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Fotografijom se bavi više od 20 godina. Uredio je i dizajnirao veći broj monografija. Izuzetno smo sarađivali. Na primer, neke su fotografije, na Keju, nastale upravo za vreme obeležavanja Novosadske racije prošle godine. Važno je, izuzetno, što smo fotografije radili baš tada, 23. januara.

Takođe, izuzetno je uređena knjiga. Sećanja na Novosadsku raciju su zaista nestvarna u kombinaciji savremene fotografije Miletićeve ulice na koju je montirana fotografija iz 1942. godine na kojoj se vide ubijeni ljudi izvedeni iz svojih kuća i likvidirani na licu mesta.

Mnogo smo na svemu tome radili. Jedno su podaci, da je Jevreja u Novom Sadu bilo 4350 pred Drugi svetski rat, a da je njih 3020 stradalo tokom rata, u Raciji, ili su 1944. godine odvedeni u logore. Samo u Raciji je stradalo, pored Roma i Srba, čak 870 Jevreja, naših sugrađana. Iza svih tih imena stoje priče. Priče koje su velika svedočenja o tome šta se desilo u ta, samo tri dana u našem gradu. Kako sam se ja u životu bavio i kamerom koja je uvek bila „tvrda“, trudio sam se da samo pokažem čist dokument, bez ulepšavanja, i čini mi se da sam i u knjizi sproveo isti metod. Trudio sam se da pokažem kako je bilo. Ni više ni manje od toga. Insistirao sam radeći sa Dejanom da radimo fotografiju na ivici oštrine. Mislim da je to dalo efekat istorijskim činjenicama. Kao da smo samo spustili snop svetla i na trenutak osvetlili nešto što se zbilo. U knjizi ima 730 što arhivskih što savremenih fotografija.

Da li vas je neki podatak koji ste saznali, otkrili tek istražujući za ovu knjigu, iznenadio, bio otkrivalački?

Fascinantno mi je bilo sve više i više ulaziti u istoriju Jevreja koji su, inače, u Novom Sadu bili već od kraja 17. veka, saznavati njihove običaje i pojedinosti iz njihove religije. Ali, kao i u svemu što istražujem, volim da istražujem kopče suživota. Bilo mi je najzanimljivije da otkrivam kako su se oni snalazili ovde. Ne treba zaboraviti da su oni došli u Novi Sad koji je tada bio na ivici Habzburške monarhije. Uvek su birali pogranična mesta ne želeći da se istaknu bilo čime osim svojom vrednoćom i izuzetnim zalaganjem za napretkom. To je ono što ih odlikuje i dan danas. I nakon Racije 1942. godine, nakon stravičnih stradanja oni su se podigli i nastavili dalje. Onda je došla i 1944. godina, gotovo svi su odvedeni u Aušvic pa su nakon rata, malobrojni koji su se vratili ponovo počeli dalje da stvaraju… pa je došla 1948. godina kada su mnogi otišli u Izrael. Ali, uvek su oni koji su ostajali u Novom Sadu išli dalje, težili napretku. To je zaista fascinantno. Danas ih u Novom Sadu ima 642 člana, dakle to su samo oni koji su se prijavili u Jevrejsku opštinu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.