Dimitrije Boarov: Predizborni štrajkovi

Autor: Dimitrije Boarov,  Izvor: Novi magazin

Ovoga puta na štrajk i ulične blokade uoči izbora odlučili su se poštari i paori, čini se bez aktivne podrške opozicionih stranaka. Poštari su se pobunili još 24. oktobra, skrećući pažnju javnosti na svoje niske plate koje se kreću oko 55.000 dinara. Sa tim platama doista je teško preživeti mesec dana, pogotovu u Novom Sadu i Beogradu (gde je štrajk izgleda i buknuo). Da li Javno preduzeće Pošta Srbije stvarno tako slabo posluje da ne može da za svojih oko 15.000 zaposlenih obezbedi pristojnije zarade? Pa otkud se ono, paralelno tome, pojavljuje kao sponzor svega i svačega, pa i nekih fudbalskih klubova (kako tvrde štrajkači). I zašto su plate u drugim javnim preduzećima mnogo veće nego u Pošti, kada ona u svim državama na svetu po pravilu profitno posluje i oličava samu državu, kao organizovanu instituciju koja posebno brine o toliko značajnoj „pismenoj komunikaciji“ građana i privrede? Istina, u Srbiji su najprofitniji delovi klasične pošte izdvojeni u posebna preduzeća, a JP Pošti je uglavnom ostavljena dostava pisama i paketa, te izdavanje maraka. Ovim poslednjim poslom (osim transfera sponzorskih donacija) čini se da se isključivo bavio v.d. direktora (i doskorašnji ministar) Zoran Đorđević (evo baš danas vidim da je izdata i marka u čast neke turske godišnjice). Taj štrajk poštara Vlada je pokušala da preseče starim trikom, obećavajući trenutnu keš pomoć, povišicu od 10 odsto i još jednu istu povišicu od 1. januara iduće godine. Ne zna se tačno da li će dogovor Vlade Srbije i poštanskih sindikata, sa spomenutim predlogom, zaustaviti štrajk i u velikim gradovima, ali se čuje da rukovodstvo pošte poziva „štrajkbrehere“ da ugovore rad „na određeno vreme“ i preti „štrajkačkom jezgru“ otpuštanjem i kaznama. Ta politika „gvožđa i pamuka“ deluje kao zaseban skandal. Vlada zapravo ne odgovara na glavno pitanje – može li se u gradu živeti od poštarske plate.

Kod paorskih blokada problem je naizged drugačiji. Oni zapravo traže prilično velike dotacije i izvesne privilegije. Ne ulazeći dublje u njihove zahteve – povlašćenu cenu dizela na svim pumpama, ozbiljniji angažman države na berzi žitarica, povećanje dotacija po hektaru (300 evra), odobravanje jeftinih kredita za refinansiranje starih skupljih, itd., neko mora da kaže da su poljoprivredni proizvođači već godinama Vladi Srbije „deveta rupa na svirali“, te da se ove i prošle godine računalo da sav trošak raznovrsnih zabrana izvoza „iz geopolitičkih razloga“, pa i ograničenja nekih cena, treba da snose sami seljaci. Otuda i najkrupniji agrarni proizvođači tvrde da su u finansijskim teškoćama. Blokade su, između ostalog, posledica i velikog nepoverenja seljaka prema agrarnoj politici, koja je uvek mnogo obećavala, a svoje finansijske i druge obaveze razvlačila do večnosti.

Mi sada ne znamo da li će vlast uspeti da uoči decembarskih izbora zaustavi štrajkački virus, pre svega u „svojim“ javnim preduzećima, ali se praksa ad hoc dotiranja izgleda mora napuštati. Naime, jedan poštar mi je rekao da kad država može da Er Srbiji da 800 miliona evra poklona da bi imala „nacionalnu avio-kompaniju“, tj. da bi bogati mogli da lete na Maldive, onda mora da vodi računa i o onima koji raznose pisma i pakete svakog dana za bednu crkavicu. 

Kad država može da Er Srbiji da 800 miliona evra poklona da bi imala „nacionalnu avio-kompaniju“, tj. da bi bogati mogli da lete na Maldive, onda mora da vodi računa i o onima koji raznose pisma i pakete svakog dana za bednu crkavicu

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.