Ogled – Dragan Babić

Izvor: Novi magazin

U vreme skoro potpune otvorenosti za sve vrste žanrova, formi i oblika, čini se da piscima nikada nije bilo lakše da svoje rukopise publikuju i plasiraju publici. Međutim, toliki stepen slobode i otvorenosti ima i svoje mane, naročito na planu vidljivosti konkretnog dela unutar mnoštva drugih, zbog čega se manje popularne forme i dalje bore za položaj. Među njima je i mikro priča, jedna od najkraćih proznih oblika, koju su stvarali značajni domaći i strani autori XX i XXI veka, ali ona, uprkos tome, ne uspeva da ostvari svoj puni potencijal. Ipak, raduje činjenica da se svake godine pojavi nekolicina zbirki upravo ovakvih priča, a zbirka D Studžis i pohovane tikvice Stevice Šepre Mihajlova primer je baš takvog pisanja.

Ovo je prvi naslov do sada skoro potpuno nepoznatog autora srednje generacije koji je, nakon što je za deo ovih priča dobio drugu nagradu na prošlogodišnjem konkursu „Stevan Sremac – Bal u Elemiru“, dodao nove kratke tekstove i stigao do zbirke od osamdesetak priča različitog obima – od dve rečenice („Spavati u pidžami il’ u džemperu za vinograd? Večita dilema banatski’ kicoša.“) od nekoliko pasusa – koje ne prelaze jednu stranicu teksta. Iako među njima na prvi pogled nema nikakve hijerarhije, koncepta i organizacije, jasno je da se radi o svakodnevnim zapisima istog pripovednog glasa koji opisuje život protagoniste, njegove porodice, prijatelja i okoline. Čitaoci saznaju da je junak koji progovara u prvom licu sredovečni Banaćanin koji se nekada bavio muzikom i bio pristalica pank pokreta, dok danas proživljava svoju mladost u sećanjima na davno prošle događaje. Vraćajući se nekoliko decenija unazad, pripovedač ističe detalje koji su činili njegovo „zlatno doba“ i poredi ih sa isečcima iz sadašnjeg života, neretko se melanholično, ali i humorno, određujući ka svom trenutnom stanju. Za njega, ono nije niti naročito tragično niti neočekivano prijatno, već kao da se obreo u tom okruženju nesvestan prilika koje su ga dotle dovele, a u mešavini vesele i tužne stvarnosti Mihajlov uspeva da pronađe tračak nade i utehe. Pošto je izgubio mladost, muzički polet i pankerski pogled na svet, njegov junak može samo da životari u banatskoj ravnici i dijagnostikuje promene koje uviđa u okolini. Od novih generacija i društvenih mreža do svojih vršnjaka i kolektivne propasti društva, autor u tek nekoliko ključnih slika dočarava najdublje ponore junakovog života, ali i života svih onih koji dele njegove svetonazore i sudbinu. 

Uprkos efikasnosti i upečatljivosti koja se postiže mikro pričama poput ovih, zbirka D Studžis i pohovane tikvice pokazuje i nedostatak ove forme: kako sve priče dele istog junaka, pripovedača, okruženje i izraz, svakoj od njih nedostaje određen element zaokruženosti da bi funkcionisale kao samostalni tekstovi. Van konteksta zbirke, oni menjaju svoju ulogu i pretvaraju se u individualizovane opise svakodnevice protagoniste koji se ponavljaju iznova i iznova, ne rastući u višu i koherentniju celinu, već neprestano insistirajući na jednokratnoj čitalačkoj katarzi koja ne nadrasta okvire svake zasebne priče. Drugim rečima, desetine pojedinačnih tekstova ne razlikuju se ni po čemu drugom do razrešenju i sumirajućem stavu autora koji ide od rezignacije do ekstaze. Da je Mihajlov pristupio pričama na drugačiji i celovitiji način, menjajući pristup, junake ili situacije u kojima se nalaze, bio bi u prilici da napiše zbirku koja bi bila na tragu nekim od najboljih primera mikro proze kod nas i u svetu, od Davida Albaharija do Danila Harmsa. Pošto je njegov pristup ograničen na razmišljanja pripovedača i odnose koje formira sa ljudima oko sebe, zbirka koju piše ne može da postigne širinu i sveobuhvatnost koju nudi mogućnost ovakvog pisanja i stoga ona, umesto da predstavi dijapazon različitih situacija, postaje literarizovana povest svakodnevice junaka koji je negde na pola puta između Foresta Gampa iz istoimenog filma, sa jedne strane, te protagoniste filma Trumanov šou, sa druge. 

Pomno iščitavajući autorove zapise i dajući im sopstvenu interpretativnu nadogradnju koju omogućava ovakva forma, čitaoci dobijaju mogućnost da prate doživljaje i utiske pripovedača, ali on kao da stoji u mestu, ne idući ni napred ni nazad, nego proživljavajući istovetno iskustvo srednjeg doba. Ovakav pristup konceptualnom uređenju zbirke svakako nije potpuno loš, niti se može smatrati inherentno neuspelim, naročito za stvaraoca-početnika, ali ostaje žal za mogućnostima koje je on mogao da ostvari da je osnovnu tačku iz koje je krenuo – a to je mešavina efektnog pripovednog glasa koji se obraća u banatskom žargonu, jedinstvenog protagoniste sa bogatim životnim iskustvom, društvene pozicije koja se razvija na margini bez ikakvih pretenzija ka pomeranju prema centru, itd. – razvijao na što više raznovrsnih načina umesto što se zadržao samo na jednom.

No, ti neiskorišćeni potencijali nisu najupečatljiviji utisak zbirke D Studžis i pohovane tikvice, već upravo pomenuta pozicija koja kreće sa margine i završava se na njoj. Ne samo da autor nastupa iz te pozicije, već je i proza koju stvara lišena težnje da figurira u domenu „visoke“ literature. Sasvim suprotno, on se zadržava u okvirima navodne „niske“ književnosti i posvećuje se svakodnevnim temama, običnim ljudima, srednjim ili nižim društvenim slojevima, i junacima koji su usmereni na danas umesto na sutra. Nasuprot tome se, međutim, javljaju sećanja na prošlost i dane posvećene pank muzici i subkulturi koja daje potpunu slobodu mišljenja i delanja, a u susretu ova dva sveta prepoznaje se naslov zbirke, ali i njena simbolična, idejna i tematsko-motivska ravan koja je i zabeležena u jednoj humornoj epizodi: „Kaži ,dragička’, zažmuri, zini, strpaće ti vruću pohovanu tikvicu u usta. / Duvaćeš, huktaćeš i zaboravićeš da si pre minut gledao D Studžis na TV-u, mašto da si opet panker“. Uz neospornu umešnost da primeti i zabeleži neobično, neočekivano i marginalno, Stevica Šepra Mihajlov bi, uz detaljniji rad na konceptu i izvedbi narednih dela, mogao da doprinese rastućem korpusu novih autora različitih generacija koji polaze iz perspektive takozvanih gubitnika, bilo na idejnom, poetičkom ili tematskom planu, i hrle ka kvalitetnim književnim tekstovima koji predstavljaju odličnu i preko potrebnu alternativu akademskoj ili „visokoj“ prozi.

Čitaoci saznaju da je junak koji progovara u prvom licu sredovečni Banaćanin koji se nekada bavio muzikom i bio pristalica pank pokreta, dok danas proživljava svoju mladost u sećanjima na davno prošle događaje

Biografija

Dragan Babić (Karlovac, 1987), osnovne, master i doktorske studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se esejistikom i književnom kritikom, glavni je urednik časopisa Dometi i programski urednik Somborskog književnog festivala. Objavio je dve zbirke „Tviter priča“ (2014. i 2017) i studiju Imperativ novuma: Prvi svetski rat u srpskoj i angloameričkoj međuratnoj prozi (2021).

Članak je prenet sa portala Novi magazin.