Pet minuta sa Goranom Miletićem

Izvor: Novi magazin

Zašto je to učinio gospodin Vučić?

Dodvoravanje biračkom telu koje nije naklonjeno gej populaciji, uz jasno ignorisanje obaveza koje je Srbija preuzela na svom evropskom putu da pravno uredi pitanje istopolnih zajednica. I to ne na osnovu mišljenja struke već na osnovu ličnog ubeđenja.

Time je predsednik Srbije, iako bi trebalo da bude predsednik svih građana i građanki, pokazao da mu do jednog dela građana nije stalo. Što se tiče priče o tzv. trećem rodu, to ne vredi ni komentarisati jer je očigledno reč o izjavi namenjenoj konzervativnim glasačima koji ne razumeju probleme s kojima se suočavaju transrodne osobe.

Srbija se, kažu analitičari, sociolozi i politikolozi, kreće udesno, uz vlast imamo i desni opozicioni blok. I uvek im je na meti LBGT+ populacija. Raste li homofobija u Srbiji?

Pojačava se, naravno, jer je za taj konzervativni deo društva, koji nije veliki, ali jeste ekstreman toliko da čak i kad nije sam sklon nasilju, normalna mu je njegova upotreba u „određenim situacijama“. Oni osećaju da se u ovom društvu njihovi stavovi respektuju i potrebno je naći adekvatnog neprijatelja, a ni susedi više nisu atraktivni u tom smislu, pa se gej-populacija izvlači iz rukava, naročito u vreme uoči Prajda. Dakle, homofobija jeste u porastu i kao rezultat ima česte incidente, nasilje koje vlast po pravilu ne osuđuje niti čini bilo šta da počinioci ovakvih akata budu otkriveni i osuđeni. Možemo reći da je pravilo da LBGT+ ljudi u Srbiji nemaju pristup pravdi.

Odbili ste da komentarišete to što je gospodin Vučić rekao da se premijerka zalaže za istopolne brakove. Ona živi u istopolnoj zajednici, ima i dete, pa koliko su njen status i njegovo obraćanje zapravo podizanje šizofrenije?

Još kada je Ana Brnabić izabrana prvo za ministarku, pa premijerku bilo je jasno da to neće pomoći LBGT+ populaciji u Srbiji. To jeste bio iskorak s jedne strane, ali sa druge ništa suštinski nije donelo sem njenoj ličnoj vidljivosti. Ništa se nije desilo ni kad je premijerka dobila sina sa svojom partnerkom. Naravno, to jeste licemerno jer u Srbiji ima mnogo takvih zajednica koje predsednik neće podržati kao što je podržao nju. Poruka je vrlo loša, ali nas kao građane Srbije ne treba da zanima šta misle premijerka ili predsednik, nama je važan zakon i da bude usvojen. Skupštinska većina je jasna, nema problema da se zakon usvoji, tekst postoji, reč je o običnoj manipulaciji predsednika.

Njegova volja, iako i u ovome ključna, u osnovi nije bitna jer on može samo jednom da vrati zakon – dakle, tehničkih problema nema.

Nema tehničkih, a na koncu on može da uradi isto što je uradila Angela Merkel koja je izjavila da nije saglasna s takvim zakonom, ali da članovi njene partije mogu glasati po savesti. I neki su bili protiv, neki za, zakon je prošao zahvaljujući njima i opoziciji. Dakle, predsednik Srbije se može ugledati na Merkel i u tome, ali očigledno da Srbija ide u čudnom pravcu i podilazi očekivanjima zemalja kao što su Rusija, Turska i njihovim liderima. To smo shvatili i prošle godine kada je zabranjivan Europrajd.

Imamo i mnogo bliži primer društva slične mentalne strukture i nazora, Crne Gore, gde je pre nekoliko godina usvojen zakon o istopolnim zajednicama, uprkos protivljenju dobrog dela javnosti.

Crna Gora je odličan primer, mada imamo i Sloveniju i Hrvatsku. Sve se svodi na političku volju, a onog trenutka kad se zakon usvoji, prestaje da bude tema. Naša istraživanja pokazuju da je postojao otpor pre usvajanja zakona, ali posle se usvajanja sve sleglo, čak i kad se vlast promenila nikome nije palo na pamet da ga ukida. I još važnije, prema istraživanima koje imamo, posle usvajanja zakona Crna Gora je izbila na prvo mesto po procentu ljudi koji prihvataju LBGT+ zajednicu i shvataju da je potrebno da budu ravnopravni i imaju prava kao i drugi građani. Potrebno je, dakle, da najviši predstavnici vlasti ne manipulišu ovom temom i da joj pristupe kao rešavanju pitanja ljudskih prava, što i jeste.

Ovogodišnja Nedelja ponosa počinje 4. septembra, 9. je Prajd. Kako teku pripreme, ali još važnije, ponovili ste zahteve istaknute 2014. Šta je od tada ispunjeno?

Ništa sem što je ljudima koji prilagođavaju pol omogućeno da dobiju nova dokumenta, zahvaljujući presudi Ustavnog suda Srbije nakon koje je promenjen Zakon o matičnim knjigama. Nije ni to idealno, ali ima pomaka.

Ostalog što se tiče, sve je isto, čak i kada su u pitanju simbolični zahtevi poput izvinjenja osobama koje su pre izmene zakona krivično progonjene zbog svoje seksualne orijentacije ili donošenje zakona protiv homofobije. To su simbolični zahtevi koji treba da pokažu da su LBGT+ ljudi ravnopravni sa drugim građanima. Zato mi ove godine kažemo „Nismo ni blizu“, što je slogan Prajda koji pokazuje da zahtevi nisu ispunjeni.

Sa druge strane, prihvatili smo primedbu da smo možda i previše radikalni kao populacija, pa smo prihvatili saradnju s predstavnicima vlasti u svim segmentima, uključujući izradu zakona, ali naša pružena ruka i dobra volja nemaju odgovor u političkoj volji te strane.

Priprema što se tiče, sve je OK.

Očekujete li i ove godine probleme?

Ne, imali smo sastanke sa svim nadležnim predstavnicima vlasti i dobili uveravanja da neće biti problema. Prošle godine je, navodno, bio problem što je to bio Europrajd, mada još nema konkretnog obrazloženja zabrane.

Sve teče po planu, imaćemo više od 60 događaja tokom Nedelje ponosa, šetnja 9. septembra je istom rutom kao 2019. i 2021, iz parka Manjež idemo do Vlade Srbije i Skupštine, tražimo usvajanje zakona i ispunjenje zahteva.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.