Fleka među zvezdama

Piše: Dragan Ambrozić

Miomir Grujić Fleka, jedinstvena je ličnost na ovim prostorima, po mnogim kriterijumima, a posebno kad je u pitanju muzička scena. Teško je naći osobu koja je imala tako jedinstvenu, holističku viziju svog delovanja u ovdašnjoj kulturi. Počivajući na vizuelnom izrazu, to delovanje se nastavilo kao svojevrstan kreativan koncept življenja, iz koga je proizašao čitav niz uredničkih radnji, i konačno menadžerskih poteza u Klubu FLU, a potom i emisiji ‘Radio Šišmiš’ na Radiju B92, te izdavačkoj kući Trotorock. Svi oni zajedno čine Flekin ‘rad’, to su neodvojivi delovi koji se prepliću, međusobno komentarišu i dopunjavaju. Zato je skoro nemoguće izdvojiti njegovu aktivnost na planu muzike od napora u drugim oblastima.

Uzmimo, na primer, ono po čemu je postao poznat – kao urednik programa na Akademiji, on je praktično odlučivao ko će i zašto svirati u klubu, i tu je bio prilično restriktivan, birajući pažljivo sve ono što je po njemu bilo pravi rock’n’roll, definisan kao pogled na svet. Zaradu niko nije ni pominjao. Po tada ustoličenom principu: ukoliko je grupa imala šta da kaže, ako je imala jasnu ideju i jaku potrebu da se izrazi-nastup je dolazio u obzir. To nije morao da bude poznat bend – sasvim je dovoljno bilo da sastav zastupa iste vrednosti kao i sama uprava kluba, te samim tim doprinosi njegovom profilu.

Osnovna Flekina aktivnost sve vreme i jeste bila ustoličavanje autentičnog rock’n’roll pogleda na svet u našim krajevima.

UREDNIK

Rock’n’roll ovde nikad nikom nije bio ni potreban.

Zato je Flekina svojeručna akcija, pre svega u klubu Akademija, na kraju bila od dalekosežne važnosti. U vremenima posle Novog talasa, naime, postojala je realna opasnost da se tek tada osvojena autentičnost našeg rock’n’roll-a uguši u tišini. Posle perioda od 1980. do 1982. godine, nekako se sve ono što je bilo originalno u ovdašnjoj muzici, a što je izbilo kao pobunjenički duh new wave-a opet šticovalo i kratilo u izdavačkim kućama, tako da odgovara očekivanjima tržišta i ne uznemirava Partiju. I da se diplomirani slikar M. Grujić nije angažovao negde od 1983. godine, pa sve do 1990. godine, pokušavajući i uspevajući da sačuva originalnu vatru moguće promene kroz muzičku delatnost – ko zna šta bi se desilo sa rock’n’roll-om, pre svega u Beogradu.

U praksi, to je značilo da se baš na Akademiji nastavila potraga za pravim jezikom i načinima opisivanja doživljaja tadašnje jugoslovenske socijalne stvarnosti. Tako se pod Flekinom palicom u Klubu FLU odvijao socijalni eksperiment, sastavljen od ekstravagantnih umetničkih žurki, večeri posvećenih avangardnim žanrovima rock muzike, off-izložbi, koncerata underground sastava. Obično druženje tokom izlaska na Akademiju – ili, često, ispred ulaza u Klub – takođe je donosilo dragocenu mogućnost da se čuju informacije koje drugačije nisu bile dostupne. Sličnosti sa umetničkim- klubovima pre svega Njujorka i Zapadnog Berlina, bile su tokom osamdesetih očigledne. Ukratko: ukoliko ste ušli na Akademiju, ulazili ste na tajna vrata koja su vodila ka svetu. Ovo nezaboravno iskustvo ostalo je temelj samostalnog izražavanja beogradskih sastava sve do danas.

Fleka je na taj način kreirao novi socijalni milje u kome ne samo da je promena društva bila moguća – ona se već živela. Kao svojevrsna teritorija slobode i produžetak nekadašnjih proto-novotalasanih žurki, Klub FLU je bio bastion alternativne kulture i glavno gradsko mesto međusobnog susretanja svih drugačijih. Ne samo da ste se u mraku njegovog podzemlja sudarali i gurali sa značajnim imenima muzičke i likovne scene, već ste susretali razne osobe sa još luđim idejama od onih koje su se već probile u javnost. Akademija u interpretaciji Fleke, bila je najbliže fiksaciji jednog dugotrajnog kolektivnog sna o životu po merilu čoveka do koje je Beograd ikada došao.

Tako osvojena sloboda izražavanja, sačuvana kao osnovni nauk bivstovanja na Akademiji, postala je norma za rock’n’roll generaciju koja je na njoj odrasla. Osim starijih grupa čiji su članovi tu inače obitavali (Disciplina kičme, Partibrejkersi, Ekaterina Velika, Električni Orgazam), negde do kraja osamdesetih iznikao je naraštaj koji se tu muzički i životno obrazovao (Klajberi, Kazna za uši, Presing, Darkwood Dub, Euforija – kasnije svi zajednopredstavljeni na kompilaciji ‘Želim jahati do esktaze’, Nova Aleksandrija, 1991). Ovaj mini-pokret doneo je novu estetiku na beogradsku rock scenu i, uz malo kasniji dodatak Kande, Kodže i Nebojše, ostao je ključna kopča sa novotalasnim kreativnim i društveno upitnim načinom rada. Svi oni su i bukvalno shvatili do koje mere rock’n’roll može biti slobodarski, družeći se u lagumima Kluba FLU, u vreme kad je Fleka tamo zakazivao koncerte, određivao šta je poželjan DJ program i održavao ovdašnju rockersku autentičnost – samo to da je uradio, on bi zadužio ovdašnju kulturu. Ali bio je to samo početak.

Moram priznati da sam u to vreme, kao novinar ‘Studenta’, godine 1987. pokušao da ga intervjuišem – Fleka je bio vrlo suzdržan, nije hteo da razgovara, pošto me nije poznavao, i saopštio mi je jedino da on nije urednik programa Akademije – ponašajući se kao da sam u neku ruku provokator čim ga tako nešto pitam. Dodao je da svi studenti prave program, a on samo pomaže, te da sam i ja dobrodošao ako imam neku dobru ideju, posebno ako hoću neki bend da dovedem. To je bio ceo prvi kontakt među nama. Godine 1990, upravo na Akademiji sam izveo prvi strani koncert u čiju sam organizaciju bio uključen (Nova Mob, predvođeni legendarnim Grantom Hartom (Grant Hart). I mada se Fleka više nije bavio programom, znao sam ko me je izazvao da tako nešto jednog dana pokušam da uradim.

VODITELJ

Kad je 1989. godine pokrenut Radio B92, doneo je potpuno nepoznat radio format u naše krajeve. Zapravo, ceo koncept je počivao na autorstvu, te se u ranim danima svaki njegov sat razlikovao, ponekad i drastično, u zavisnosti od toga ko je doneo svoju kolekciju ploča. No, apsolutan vrhunac ovog autorskog principa u uređivanju medijskog sadržaja dostupnog svima, bila je emisija po imenu ‘Radio Šišmiš’, koju je, sasvim nenadano, pokrenuo Fleka. Ponedeljkom uveče od ponoći do 3 sati ujutro, između opasnih garažnih numera, javno je izmišljan rock’n’roll Beograd, zezana je malograđanština na svaki način, i ubacivani redovi konstatacija o Kenjigradu u kome živi Zombi što ništa ne shvata, a koga niko ne uspeva da probudi, pa ni ova prljava kabaretska emisija. Često su gosti bili jednako izazovni kao Fleka, pa su se sasvim u tonu sa modelom undeground radio programa, tu najčešće odvijala razna razobličavanja zavera i lažnih pravila po kojima navodno treba da živimo. Činjenica da je i Veran Matić bio iz Šapca, kao i Miomir Grujić, možda je odigrala neku ulogu u tome da je tokom deset godina radijskog trajanja svako ludilo uživo prošlo, čak i kad je B92 počeo da menja dnevni koncept, ali te detalje nikad nećemo saznati do kraja.

Ubitačnu kreativnu postavu činio je, osim Fleke kao kreatora i voditelja, i DJ Yu-nindža (Srđan Jerotijević), čija je fantastična rock’n’roll erudicija sklapala divlju audio sliku, zasnovanu na istoriji glem, punk i garažnog rocka – zvuka koji do tad nije javno puštan kod nas na radiju, ali je idealno podcrtavao svaki iskaz čoveka za mikrofonom. Neki put je glavni sastojak emisije bila reč, nekad je to bilo neopisivo preplitanje reči i muzike, a nekad je muzika vodila (DJ je u takvim slučajevima često bio koautor emisije kao jedinstvenog događaja). Uz sve to treba pomenuti i High Spirit-a, poznatijeg u gradu pod i supkulturnim imenom Đole Trip, redovnog gosta emisije, čije su verbalne seanse dodavale nadrealne ulične mudrosti na inače radikalan sadržaj. Ali, glavni heroj svakako je bio Flekin glas (nalik na izvor rock’n’roll mudrosti, neuhvatljiv, nestašan i zabrinut) koji je odlučujuće doprineo tome da ova živa audio kreacija bude nešto najbliže muzičkom nastupu na sceni, pred širokom publikom.

Potpisnik ovih redova bio je, nekim slučajem, prvi gost ‘Šišmiš Radia’. Prilog smo snimili kasno uveče negde na autobuskoj stanici Beograd, na mom povratku sa sastanka u Novom Sadu, a tema priče vođene na sred Karađorđeve ulice bila je preporuka za predstojeće koncerte u sledećih nedelju dana. Međutim, kad je snimak pušten na samom otvaranju prve emisije, išao je samo donekle, a posle su ga namerno ubrzali, do ivice razumljivosti, čisto da brže završe, usput demonstrirajući da ih ni rock’n’roll ne interesuje previše. Umro sam od smeha kad sam čuo kako su se poigrali sa tim materijalom, a kasnije se sve odvijalo u istom maniru – ništa nije sveto.

Svakako najveličanstvenija akcija u istoriji ovog programa bilo je uspostavljanje mosta sa K Fondacijom – nekadašnjom hiper popularnom grupom KLF, koja se pretvorila u najveći konceptualni poduhvat u istoriji pop muzike. Bil Dramond (Bill Drummond) i Džimi Koti (Jimmy Cauty) su već uspostavili kontakt sa Flekom, snimivši njegov vokal za kompoziciju ‘Magnificent Seven’ koja se našla na kompilaciji War Child. Već tad su bili fascinirani legendom o ‘slepom slikaru’ i njegovim glasom, koga su kasnije opisali kao ‘najbolji bluz glas kog su čuli van Amerike’. U to doba oni su snimili svoj čuveni dokumentarac o spaljivanju milion funti, celokupne zarade grupe KLF, pa su ga u produžetku svoje neverovatne umetničke akcije prikazali u zatvoru i penzionerskom domu. Ponudili su Fleki da film emituju negde u Beogradu, zbog čega me je on pozvao u jesen 1995. da pomognem u organizaciji. Imao tu čast da pomognem gostovanje ovih čuvenih engleskih umetnika, prevodim tokom njihovog urnebesnog tročasovnog gostovanja u ‘Radio Šišmišu’, kao i organizujem projekciju ‘K Foundation Burn A Million Quid’ na Trgu Republike, pored spomenika Knezu Mihailu. Bio je to momenat kad smo bili prepoznati kao glavni grad jednog potpuno alternativnog svemira u kome je sve moguće, svakako ostvarujući jedan od Flekinih snova.

Kolika je Flekina uverljivost kao glasa nad gradom bila, rečito pokazuje sledeća anegdota: jedne letnje noći su ih pozvale neke devojke u sred emisije i rekle im da su one naše cure, ali da žive u Švedskoj, i da tamo nikad nisu čule nešto tako kao što je ‘Radio Šišmiš’. Potpuno oduševljene što takva slobodoumnost postoji u starom kraju, pozvale su ih na žurku, čim završe emisiju, i rekle da će doći po njih kolima. Momci u studiju su bili zauzeti svojim akcijama do 3, pa im je Fleka rekao da dođu posle, sasvim siguran da ih više nikad neće čuti. Međutim, po rečima svedoka, kad su naša tri heroja izašla iz Doma omladine Beograda (gde je B92 tada bio), ispred službenog izlaza iz Makedonske, stvarno je stajao besni kabriolet sa dve prelepe plavuše u vrlo slobodnoj garderobi. Yu – nindža je morao da pridržava Fleku, koji više nije dobro video, dok je Đole Trip zviždukao i šutirao zid (kao i uvek) sledeći svoju ideju šta mu smeta na ulici. Devojke nisu reagovale na ovu trojicu, mimoišli su se, te nije došlo do međusobnog upoznavanja.

IZDAVAČ

Paralelno sa emisijom, ali kao deo istog pogleda na svet, Fleka je od sredine devedesetih vodio multimedijalni projekat URBAZONA, čiji je integralni deo bila kasetna izdavačka kuća TROTOROCK. Velika zasluga TROTOROCKA je u tome što je na desetak izdanja sačuvala sećanje na istinski undeground zvuk te epohe, od Crnog Lilihipa i Supernauta preko Džambasova do Wilds, Pigs and Horses ili Physical Grafitti, nudeći svoju korozivnu viziju ovdašnjeg rock’n’roll-a, alternativniju od važeće alternative. To je bilo mesta za drugačije čitanje domaćih i stranih rock klasika, ritam mašine, psihodeličnog bluza, kao i poštenog hardcore punk zvuka.

Audio izdanjima Fleka je ostavio trajni trag daleko veći no što je jednokratni umetnički čin organizacije koncerata ili iskazi na radiju. Bile su to crno – belo – crvene kasete sa dobrim omotima, koje su dokumentovale svet koji se iz ‘Radio Šišmiša’ prelio na ulice i u podrume. Edicija je sama po sebi svedočila o širini njegove uređivačke vizije – bendovi nisu bili nipošto isti, ali su imali sličan nagon da ruše pravila i očekivanja. Prvi put kad sam bio kod Fleke kući i poslednji put kad sam ga video, posle 5. oktobra 2000. godine, imao je velike planove sa tom etiketom. Navodno je bilo još snimaka za čije izdavanje se spremao, hteo je da ih sve digitalizuje i nastavi da radi sa novim bendovima, za koje tada još nismo čuli.

Poželeo sam mu svaku sreću i rekao da zove, ako treba pomoć. Nažalost, nije bila potrebna.

ANĐEO

Što se mene tiče, ukoliko je ova sredina ikad imala rock‘n‘roll figuru posebne moralne težine to je bio Miomir Grujić Fleka, originalni anđeo podzemlja.

Tekst je preuzet iz monografija „Miomir Grujić Fleka 1954 – 2003 JAVNI ILEGALAC“ u izdanju galerije Remont.