Milena Marković: A i dalje nismo ljudi, nego neka strašna deca

Piše: Snežana Miletić

“Jure dani kao ludi,

jure dani strašni…”

Presan život diše oko nas. Utrkuje se s pozorištem i sve ga češće matira – na eks, ali “Deca” NP Beograd – kao sveobuhvatni brevijar bola, grlati su krik i podsetnik na već ranije izdato – oglušili smo se – upozorenje, ono koje je iz svog stomaka izgrebala Milena Marković. Po njenim preciznim znacima za uzbunu nastala je predstava koju smo gledali na otvaranju 68. Pozorja. Milenina “Deca” – raskošna su i moćna knjiga, prelepa i prestrašna, raskalašna do dopadljivosti i same tuge, u srži – duboko borbena, drčna – pršti na sve strane.

Istoimena predstava, nažalost, nije dobila nijednu nagradu. Potpuno je izignorisana, nagradu nije dobila čak ni Irena Popović Dragović – kao kompozitorka, koja je inače i rediteljka predstave, za – uistinu – impresivnu muziku. Istina je pak da su “Deca” jedna od retkih relevantnih predstava u poslednje vreme kod nas, iz prostog razloga jer je istinita do srži, jer je potpuno apartna u odnosu na sve drugo izvedeno ovde, jer je uzbudljiva u toj meri da čovekov centralni registar izmešta u prostore u kojima mu inače nije prijatno da bude. Kao takva, ona je zaista retka zverka u moru lažnih, lažljivih, pogrešnih, nategnutih, loših, neutemeljenih, sklepanih, nezavršenih, besmislenih, tendencioznih, projektnih i nadasve uvredljivih pozorišnih predstava, kojih smo se nagledali u poslednje vreme. Ona je vulkanski drska, uznemirujuća, naprijatna na momente, nadasve politična – neugodno politična zapravo, i kao takva vrlo opasna za sve one koji bi da sve usrednje i uproseče.

A sad govori Milena Marković, žena gospođa, čije se tekstonsko pevanje može i homerskim današnjice nazvati. Razgovor počinje pričom o tome kako je nastao njen potresni ep o mladosti koja na žaru okreće samu sebe, a koji je u danima nakon trećemajske tragedije u Beogradu dobio dodatno potresne tonove…

Kako se zaspe posle pisanja stihova koji su stali u “Decu”. Čitalac zamišlja svog pisca u dubokoj noći kako piše, a onda mora i da zaspe…

Ne pišem noću, već godinama, pošto nemam snage za to. Nemam određeno vreme za pisanje, nego pišem kad mogu. Kad sam bila mlađa, pisala sam noću, a sada nemam koncentraciju, ne mogu ništa noću da radim. U nekim periodima, kad se dobro organizujem, najbolje mi je vreme baš rano, rano ujutro, dok se ništa ne dešava. Ali u principu, pišem kad stignem. Roman sam dugo pisala, ja to odvajam od života, jer inače ne bih mogla da radim. Svi profesionalci tako rade, to je između ostalog razlika između profesionalaca i onih koji su ljubitelji i amateri, poluprofesionalci, ti si u svakom trenutku sposoban da se potpuno odvojiš od nečega što radiš, bez obzira kakva je tema, koliko je potresno, duboko, teško…

Za pretpostaviti je da čovek u nekom trenutku, kad ti stihovi o majčinstvu, kćerinstvu, sinovstvu, ženskosti uopšte, izađu iz njega, ostane prazan i da tad mora nečim da ispuni čoveka u sebi. Čime tada proveravate sebe i svoje pisanje. Čijim pisanjem, čijom muzikom?

Čitam stalno, to nema veze s tim da li sam se ispraznila tokom rada. Čitam stalno, to mi je navika od kako sam bila malo dete. U međuvremenu mi je postalo bekstvo, a sada kada sam sredovečna, postalo mi je vid zabave…

Sredovečna, kako sad to, šta to znači?

Pa sredovečna sam, to znači da sam sredovečna. To nije nikakva mana, nego je tako. Ne smeta mi. Čitanje mi je sad postalo jedan vid zabave i uzbuđenja. U suštini, čitam non stop. Nemam ja tu vrstu života, nisu mi takvi prioriteti u toj mojoj čitavoj organizaciji života, tako sam odlučila i to mi je sasvim u redu – ne biram kako ću da pomognem sebi kad mi treba neki oporavak, nego hvatam šta naiđem. Može to biti i muzika, čitanje, nažalost nisu putovanja, mada, možda se to promeni u nekoj perspektivi, pa budem putovala. Ali ja sam sve luđa i luđa, tako da ne volim mnogo ni da putujem. Pisala sam nešto o tome u romanu “Deca”. Čitam uglavnom pisce koji me bace na kolena, nauče skromnosti i skrušenosti, ili me potresu, uzbude, ili mi prosto pevaju, pa se radujem s njima. Čitam pisce koji me uzbuđuju i u principu im se stalno vraćam.

Koji pisac uči skrušenosti, može li se njoj naučiti današnji čovek?

Može, kako da ne. Postoje pisci kao Tolstoj, Dostojevski, Dante, veličanstveni pesnici koji su imali dar pevanja potpuno onostrano, kao što je Blejk, Kits, Bajron, od ovih kasnijih, naših – Njegoš… Pesnici su za to dobri. Ja to zovem pevanjem, a to je neko progovaranje koje nije iz čoveka, nego je veće od samog čoveka. Potresaju me i uzbuđuju moji stari učitelji, ovi teški tipovi: Vijon, Rembo, Kasadi, Keruak, da ne nabrajam dalje… Od tih velikih pisaca, Dante mi je isto uvek bio značajan, a od savremenika koji su uticali na mene, koji su maltene moji ispisnici, to su uvek Prilepin i Knausgor.

Razni ljudi pisali su kritike, osvrte, utiske o “Deci”, ali ono što je napisao Miljenko Jergović suština je vašeg pisanja. Kaže Jergović da je ono što pišete “iznad političke korektnosti, iznad ljudskog jada i bede književnih i ideoloških antitalenata, koji bi da represijom nad jezikom popravljaju svet i sakrivaju sve ono s čime nisu u stanju da se nose u svetu”. Hoćemo li preživeti lažnu političku korektnost, tu hrpu laži koja dubinski površno prožima svet?

Hoćemo sigurno, sad pitanje je šta će se desiti, jer se u principu ništa ne zna kako će da bude. U istoriji čovečanstva uvek je bila neka akcija, pa reakcija, akcija, pa reakcija… Pitanje je da li će da se desi neka promena za vreme našeg života. Ali ima tu jedna druga stvar, a to je da umetnost uopšte više nije mnogo bitna i to je ono što se, mislim nepovratno, promenilo. Ne mogu baš da sagledam čovečanstvo – neće ono ići unazad u tom smislu, ali to ima, naravno, veze s tom ideologijom koja je bliska zapadnom svetu, ali je mnogo više u vezi s internetom.

Čovečanstvo je otišlo u tom pravcu, nema nazad, ali sigurno je da i dalje opstaje čista umetnost. Ljudi nikad neće da prestanu da žele da se izražavaju na taj način. E sad, koliko će to da bude važno, jer već nekoliko decenija nije toliko bitno… Setite se kako je bilo šezdesetih, sedamdesetih godina, ko su bili bitni ljudi u našem društvu, a gledajte ko je sada. To je duh vremena, i to nije samo kod nas, nego u čitavoj takozvanoj zapadnoj civilizaciji. To je prosto tako, ključ mudrosti je internet, u tom smislu ne znam šta će biti, ne mogu da sagledam, ali ne verujem da će moći da se vrati unazad. Nikad se stvari ne vrate nazad, uvek se nešto modifikuje. Ja, npr, volim muziku, ona mi je bila bitna čitav život, a ta muzika koja je meni bila bitna, više ne postoji. To što se pod širim imenom zove rokenrol, dakle – ne žanrovski, već nigde ne postoji, nije bitno. Sada se to preselilo u blugras i folk muziku. Tu neki ljudi izvode fantastične stvari, nevezano da li su samouki, ili neki vrlo muzički obrazovani, omladina ili neki stariji koji su završili škole. To su pesme o životu, to je dokumentarno, ispovedno, to je lirsko, ili je, ima tu čak varijanti songa, komentar. Ta blugras i folk muzika u određenom smislu ima ono što su nekada imali ti razni muzički pokreti koji su mojim ispisnicima bili bitni. Ali kada oni prave koncerte, oni ih prave za 200 ljudi, bez obzira da li je u pitanju Beograd, Taj art, što bi rekli osamdesetih, će da se preseli i postane konceptual. Sve se u suštini svelo na koncept, a mesta gde se odvijaju neke veće priče su uglavnom podložna ideologiji i politici. I tu je zanimljivo što to više ne diktira supkultura, nego je određena vrsta nametnutog slobodoumlja koje zapravo utiče na porobljavanje  ljudi, a nametnule su ga buržoaske strukture, strukture moći. Sve je to mutiralo i sve se jako zakomplikovalo, a ljudi će i dalje nastaviti da stvaraju. Videćemo šta će biti. Nas neće biti tu, ali biće nešto…

Koliko ste se kao pisac promenili od vašeg prvog Pozorja. Sunce topi mozak na terasi “Treme”, red za intervjue s vama, a vi, kratke crne kose, kao da ste se sami šišali, samo što nas ne progutate, sve nas novinare, ujedate pogledom, malo smo i cvikali, sad izgleda smešno, a vi ranjivi, preranjivi, predivno drčni, mladalački tada, a i danas, evo u “Deci”..

Nisam se ja ništa promenila u suštini, osim što sam sada izuzetno uspešna. U tom poslu sam se ostvarila u potpunosti, što se tiče zemlje i regiona i malo nešto preko. Idem dalje, neću prestati da radim sigurno, a tada sam bila na početku, pa sam verovatno bila malo gladnija, ljuća i opasnija u tom smislu kako da se prikažem. Ali ista sam, nisam čak ni nešto naročito mirnija nego ranije. Ja i dalje imam tu drčnost, ali kad ste mlad čovek, a bila sam neka vrsta marginalca i alernative, onda je to stav. Međutim, to nije primereno, nepristojno je da imate taj stav posle 40. godine ako ste profesor na Univerzitetu, imate fino plaćen državni posao i jako ste poštovani. Ljudi koji nastave tako da se ponašaju, to je malo manir, a ja nisam pristalica manirizma i onda sam obrnula, pa se ponašam primereno toj nekoj situaciji. To ranije, bio si mlad, pa si počeo, pa si gladan, osećaš se frustrirano zbog raznih stvari, marginalno, pa si alternativa, živiš neki život od danas do sutra u svakom smislu, i onda toga više nema. Sad sam neka, što bi rekli moji drugovi, žena gospođa. i onda nema potrebe da imam tu vrstu stava, osim kad mi se desi da me neko nagazi, što se retko dešava, a onda, što bi rekao jedan moj blizak čovek, možeš devojku da izvadiš iz Bloka (novobeogradski kvart), ali Blok iz devojke nikad. Tad dođe do toga i mene posle uvek bude malo sramota, a na moje, dakle, izrazito mirnije ponašanje danas uticala činjenica što sam pedagog. Nisam takva kad čitam poeziju. Na tim mestima, koja su kafanskog tipa, tu se vrati moje staro “ja”.