Čedanka Andrić: Desnica nikada nije bila prijatelj radnika

Razgovarao: Svetozar Raković. Izvor: Novi magazin

Čedanka Andrić, predsednica Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ izabrana je za potpredsednicu Evropske konfederacije sindikata (EKS) na njenom 15. Kongresu održanom u Berlinu od 23. do 26. maja. Njen izbor nesumnjivo znači veliko priznanje „Nezavisnosti“ i celom sindikalni pokretu Srbije i Balkana. Tim pre što je funkcija potpredsednice evropske sindikalne asocijacije Čedanki Andrić poverena na kongresu kojim je obeleženo 50 godina EKS-a. Prvi put je sindikalni predstavnik iz regiona Balkana izabran na tako važnu funkciju u najvećoj evropskoj sindikalnoj porodici, koja okuplja 45 miliona članova organizovanih u 93 sindikata iz 41 zemlje.

Kongres u Berlinu okupio je ukupno hiljadu učesnika – delegata i drugih sindikalnih predstavnika i gostiju – iz Evrope, ali i drugih delova sveta. U razgovoru za Novi magazin, prvom za medije u svojstvu potpredsednice Evropske konfederacije sindikata, Čedanku Andrić pitamo o značenju slogana berlinskog skupa „Pravedan dogovor za radnike“.

„Slogan u suštini šalje poruku da nema razvoja u Evropi sklapanjem dogovora koji nisu pravedni za radnike. Koji ne sadrže ciljeve kao šta su dostojanstvena zarada, dostojanstveni i bezbedni uslovi rada, zaštita prava radnika i prava na njihovo organizovanje, dostupne javne službe, razvijeni socijalni dijalog i kolektivnih ugovori“, kaže nova potpredsednika EKS za Novi magazin.

A šta vama znači visoka pozicija u rukovodstvu Evropske konfederacije sindikata? Očekivanja su da kao njena potpredsednica doprinesete jačanju pozicije „sveta rada“ na ovim prostorima.

Znači izazov i priznanje, ali i sindikatu „Nezavisnost“ jer se ona dobija i kao priznanje sindikatu koji vodite. Znači, takođe, i u kontekstu procesa evropskih integracija gde Evropska konfederacija sindikata pruža podršku sindikatima iz zemalja kandidata za članstvo, naročito u procesu harmonizacije zakonodavstva sa evropskim pravom. Mi smo u sindikatu opredeljeni za evropske vrednosti i put Srbije ka EU. Ne manja važna su i solidarnost sindikata na evropskom nivou i zajedničke kampanje, te činjenica da ste za stolom kada se diskutuje o najvažnijim operativnim i strateškim pitanjima EKS-a i da možete da doprinesete da se ta pitanja što preciznije definišu i pretoče u efikasne aktivnosti.

Kongres u Berlinu izabrao je najmlađe rukovodstvo Evropske konfederacije sindikata u njenoj poluvekovnoj istoriji i odredio mu zadatke za naredne četiri godine. Koji su prioriteti?

Nekoliko je prioriteta. Pre svih to je jačanje sistema kolektivnog pregovaranja i socijalnog dijaloga. Takođe je to i podrška kampanjama sindikata za rast zarada u njihovim zemljama sa posebnim akcentom na aktivnosti koje treba da dovedu do približavanja zarada u manje razvijenim zemljama Evrope sa onim razvijenijima. Izuzetno važan prioritet je i borba protiv svih formi prekarnog, nesigurnog rada koja uključuje i borbu protiv neplaćenih pripravništava. Prioritet za EKS će biti ugovori sa punim radnim vremenom, kao i borba protiv dampinga i pronevera.

Nastavlja se i borba protiv jaza u iznosima zarada žena i muškaraca koji još postoji širom Evrope. Izuzetno važan zadatak je borba protiv ponovnog uvođenja mera državne štednje koje su prethodno nanele veliku štetu radnicima u Evropi, naročito javnom sektoru. Ne treba zaboraviti ni rešenost da se očuva, odnosno unapredi vrednost penzija. Stav EKS-a je da se sve mere koje vlade preduzimaju da bi se obezbedili novi poslovi moraju posmatrati kroz njihovu socijalnu dimenziju.

Kada sagledate sve ove prioritete oni su bez izuzetka prioriteti i za nas na nacionalnom nivou.

Ako je rodna nejednakost plata problem i u zemljama EU, šta tek reći za Srbiju?

U Srbiji volimo da kažemo kako nema diskriminacije u zakonodavstvu i kako naši zakoni omogućavaju jednaku platu za rad jednake vrednosti. Međutim, stvarni život je nešto drugačiji. Jednakost zarada za rad jednake vrednosti bi se najefikasnije obezbedila velikom pokrivenošću kolektivnim ugovorima gde bi se na uređen i transparentan način moglo videti kako se formira zarada, a ne da se samo kroz ugovore o radu sklapaju aranžmani koji omogućavaju izvrgavanje Zakona o radu kada je u pitanju način ugovaranja zarada.

Nova generalna sekretarka Evropske konfederacije sindikata Ester Linč poručila je da će se zalagati za progresivno zakonodavstvo EU koje bi omogućilo „rebalans između poslodavaca i radnika“. Da li je takav rebalans moguć i u „Srbiji na evropskom putu“?

Moguć jeste i treba da bude, ali trenutno stanje ne obećava. Preduslov je partnerski odnos i dobra volja. Mi ovde imamo najčešće stavljanje svih dosadašnjih vlada i poslodavaca na jednu stranu a sindikata na drugu. Sa takvim odnosom snaga teško je reformisati društvo tako da i radnici imaju koristi od tih reformi.

Linč je ocenila i da evropskim sindikatima predstoji „borba sa krajnjom desnicom koja nema šta da ponudi radnim ljudima“. Znači li to da se sindikati vraćaju u političku arenu?

Sindikati nikada nisu bili izvan političke arene, morali su se baviti javnim politikama i u Evropi i ovde. Druga je stvar distanca prema političkim partijama. Desnica u Evropi je veoma ojačala čak i u zemljama gde to nikada nije bila i to brine Evropsku konfederaciju sindikata. Zbog toga će se krenuti u kampanje koje razotkrivaju negativne politike desnice jer ona nikada nije bila prijatelj radničkog pokreta. To ne znači da su levica i centar bili bezgrešni ali se mora praviti razlika između onoga ko u dobrim namerama pogreši i onoga ko u startu ima negativan stav prema pravima radnika i sindikatima.

Imaju li sindikati u Srbiji makar potencijalne saveznike među političkim strankama?

Saveznika još nema, pre možemo govoriti o pomaku određenih partija u smislu otvorenosti za argumentaciju sindikata po pitanju pojedinih zakonskih rešenja ili spremnosti da se razmene informacije o važnim javnim politikama. Da li je to potencijal za savezništvo još je rano reći, ali je istina da smo kao sindikat veoma, veoma oprezni po tom pitanju. Oprez je zasnovan na iskustvu i zaletanja neće biti.

U Berlinu je zaključeno da je među prioritetima evropskih sindikata sprečavanje povratka na politiku štednje navodno izazvanu ekonomskom krizom, a koja ugrožava zaposlenost, radne uslove i plate radnika. Šta tu sindikati mogu da urade?

Mogu ono šta i planiraju, da izvrše pritisak na vlade i poslodavce, da razotkrivaju političke ponude koje prikrivaju alavost kapitala i pomažu radnicima da prepoznaju ko su istinski partneri u političkom i društvenom spektru. Sindikati mogu da jačaju svoje kapacitete kako bi imali što bolju argumentaciju za alternativna rešenja. A pre svega moraju da se što bolje i masovnije organizuju jer sa brojnim i aktivnim članstvom svaki argument sindikata postaje jači.

U Srbiji su nedavno započeli i odmah prekinuti pregovori Vlade, poslodavaca i sindikata o povećanju minimalne cene rada. Očekujete li da će sindikati ostati pri zahtevu da se „minimalac“ konačno makar izjednači sa cenom minimalne potrošačke korpe?

Da, naravno! To je naš i politički i stručni stav koji je 2018. godine dobio i formu zaključka Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije. Nažalost, Vlada i Unija poslodavaca Srbije svake godine ponavljaju kako to nije moguće realizovati. Mi smatramo da jeste i za to svaki put iznova dajemo valjane argumente.

Pokušali smo ove godine, iako je inicijativa još iz prošle, da iskoristimo mogućnost koju daje Zakon o radu i predložimo korekciju iznosa minimalne cene rada po radnom času i pre pregovora za narednu godinu. Jer, došlo je do ozbiljnog poremećaja parametara na osnovu kojih se utvrđuje minimalna cena rada. Opet smo naišli na otpor. A ima li išta logičnije nego da minimalna zarada ne bude manja od minimalne potrošačke korpe? Nećemo od toga odustati ni u pregovorima za narednu godinu.

Paralelno sa tim ostaje borba da minimalna zarada bude izuzetak i da se isplaćuje u ograničenom periodu kada firma ima problema u poslovanju a ne da bude pravilo. Imate kompanije koje se hvale poslovnim uspesima a isplaćuju minimalac – pa to bi trebalo kažnjavati. Međutim, odluke poslodavaca o uvođenju minimalne zarade Inspektorat za rad i ne kontroliše. Ili možda to čini tek incidentno.

Sindikatima u Srbiji zamera se zbog popustljivosti u dijalogu sa državom, odnosno vlastima. U tok kontekstu kritičari posebno pominju Socijalno-ekonomski savet koji, kažu, pretežno služi kao alibi za politiku Vlade.

Mislim da je to zameranje neosnovano. U čemu smo mi to popustili? Pogledajte samo pregovore o minimalnoj ceni rada: U poslednjih jedanaest godina samo je jednom Socijalno-ekonomski savet konsenzusom doneo odluku o iznosu minimalne cene radnog časa i to u 2018. godini za 2019-tu. Ostalih deset godina odluke je donosila Vlada, dakle sindikat nije popuštao i nije pristajao na ponude Vlade i poslodavaca.

Takođe, sprečili smo donošenje niza loših zakonskih rešenja (Zakon o radnoj praksi, Izmene i dopune zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju…) a tražimo i povlačenje Izmena i dopuna Zakona o zapošljavanju stranaca. Sve to zato jer se tim zakonima urušava Zakon o radu, izvlači se iz njega jedan po jedan institut i tako umanjuju prava radnika. Dali smo značajne sugestije na novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu i na njima ćemo i dalje insistirati kada se zakon bude menjao. Da ne idem još unazad i pomenem da smo sprečili loša rešenja i kada se razgovaralo o novom Zakonu o štrajku.

Vidite, Socijalno-ekonomski savet je savetodavno telo, ono nigde pa ni u Srbiji ne može da nametne odluke, a mi se trudimo da svaki put kažemo šta tražimo i da to argumentujemo. Za argumentaciju treba imati kapacitete, najlakše je populistički praviti spiskove želja znajući da od toga unapred nema ništa ali dobro zvuči – kao EPP. Nismo se plašili ni da u kriznim vremenima, kao šta je bila pandemija, kritikujemo mere koje su podrazumevale deljenje para svima jednako, popularnih „100 evra za sve“. Smatrali smo da je pomoć u većem iznosu trebalo dati onima koji su stvarno najviše ugroženi, i najranjivijim grupama. Usprotivili smo se javno i tražili ocenu ustavnosti i Zakona o umanjenju zarada u javnom sektoru i Zakona o umanjenju penzija. Mogla bih nabrajati još dosta toga.

“Nezavisnost“ je nedavno predstavila svoj predlog novog zakona o radu koji bi, kako je rečeno na promociji, trebalo da zaustavi urušavanje radnih prava u Srbiji. Da li ste predlog uputili zakonodavcu i kakve su reakcije?

Mi smo rešili da isključivo svojim kapacitetima, na osnovu iskustva i znanja, napravimo Predlog zakona o radu jer nam na tu potrebu ukazuju svakodnevni primeri u praksi. Stalno je sindikat kritikovan kako nije proaktivan nego reaktivan kada je zakonodavstvo u pitanju. I evo, ovog puta smo bili proaktivni.

Istini za volju, teško je zagovarati zakonska rešenja u zemlji gde su vanredni izbori više pravilo nego izuzetak i zakonodavna aktivnost bude zaustavljena svakih godinu i po ili dve. Dostavili smo naš Predlog zakona o radu ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i pozvali ga da zajedno sa svojim saradnicima razgovara s nama o tom dokumentu. Još nismo dobili bilo kakvu reakciju. Doduše ja ministra negde i razumem, jer je predsednik države u najavi formiranja sadašnje Vlade rekao da će njen mandat biti ograničen na godinu i po dana. Pa ko još u takvoj situaciji ima želju da započne tako važan posao.

Ostajemo otvoreni za diskusiju iako smo svesni da u vreme kada se svi više bave najavom novih vanrednih izbora ova priča gubi na značaju. Dokument koji smo napravili vidimo kao radni, usavršavaćemo ga, diskutovati sa relevantnim sagovornicima i bićemo spremni da ga ponudimo u svakom momentu.

Očekujete li da će vlast prilikom kreiranja i usvajanja novog zakona o radu imati više razumevanja za stavove i zahteve sindikata? I šta ako se urušavanje radničkih prava nastavi?

Na nama je da argumentovano branimo svoje stavove i da mobilišemo članstvo da nam bude podrška u pregovorima kada budu započeli. Ne treba da se nadamo razumevanju vlasti već da jačamo našu pregovaračku poziciju. Ali isto tako ne treba ljudi da budu nezainteresovani kao šta su to bili 2014. pri izmenama i dopunama Zakona o radu. Tada su „Nezavisnost“ i Samostalni sindikat bili na ulici a oni koji nas sada prozivaju gledali su kroz prozore naše proteste. Iskreno, ako radnik nije zainteresovan za to kakav ćemo Zakon o radu imati teško da možete imati dobru pregovaračku poziciju.

Nažalost, u međuvremenu imate inicijative koje idu ka daljem urušavanju radničkih prava. U tom kontekstu vidim i poslednju preporuku NALED-a da se promeni odredba Zakona o radu o deset obaveznih dana u kontinuitetu prvog dela godišnjeg odmora. To predlažu je, kažu, veliki broj radnika u praksi koristi pet ili čak manje dana odmora pa treba biti fleksibilan i dati mogućnost da i taj prvi deo godišnjeg cepkaju na manji broj dana. I eto, poslodavci bi da im izađu u susret. Dakle, krajnje je licemerno želju poslodavaca da radnike šalju na odmor po dan, dva, pa ih vraćaju na posao, i tako ceo odmor, tumačiti kao želju radnika. Pa koji to radnici i u kojem broju ne mogu ni deset dana u kontinuitetu da se odmore, da provedu vreme sa porodicom i prijateljima ili, ne daj bože, negde otputuju.

Šta je sledeće? Da koristimo odmor po nekoliko sati pa nazad na posao!? Ili raditi dva dana pa na odmor od nekoliko sati, pa opet na posao!? A da u međuvremenu odmor od deset dana u kontinuitetu ostane samo kao privilegija poslodavaca. Zaista?! Ima li kraja takvim nepristojnim ponudama

Evropski mediji su izvestili da je na Kongresu EKS-a u Berlinu bio veoma zapažen nastup predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen.

Tako je. Fon der Lajen je naročitu pažnju posvetila potrebi da žene imaju jednake šanse sa muškarcima na tržištu rada jer ničim ne zaostaju sa kvalifikacijama a najčešće su diskriminisane kada pokušavaju da usklade porodični sa poslovnim životom. Naglasila je i da još ima značajan broj slučajeva gde majčinstvo diskvalifikuje ženu sa tržišta rada. Za borbu protiv takvih pojava predsednica Evropske komisije najavila je niz mera na nivou EU koje mogu i nama da posluže. Fon der Lajen je imala još jednu izuzetno važnu poruku a to je značaj kolektivnih ugovora, i prenela opredeljenje Evropske komisije da se postigne pokrivenost kolektivnim ugovorima od čak osamdeset odsto.

Dodatno, je nemački kancelar Olaf Šolc, pored stava da su slobodni sindikati stub slobodnog društva, naglasio da su kolektivni ugovori stub privrede jedne zemlje. Može li jača poruka od ove da potvrdi da smo u pravu kada se zalažemo za kolektivne ugovore. Ovo pitam one koji nam zbog neznanja, ali i one koji su samo maliciozni, spočitavaju da kada se zalažemo za kolektivne ugovore govorimo o, kako kažu, reliktu socijalizma. Vreme je da efektivan socijalni dijalog prihvatimo kao vrednost Evropske unije kojoj težimo, ako smo u toj nameri iskreni.

Masovni građanski protesti u Srbiji signaliziraju novu duboku političku krizu. Kako rastuća napetost u društvu utiče na sindikalni pokret?

Sindikati u Srbiji, dakle i „Nezavisnost“, bave se decenijama uzrocima i posledicama kriza. Mi smo osnovani 1991. godine u vreme najveće krize, rata i raspada države. Sledile su nove krize – ekonomske, političke, zdravstvene… Svaka kriza, pa i ova kroz koju prolazimo samo dodatno stvara pritisak na sindikate da pojačaju aktivnosti na zaštiti radnika. I da istovremeno jačaju svoj partnerski potencijal jer za progresivne promene u društvu uvek treba uključivati što širi krug društvenih aktera koji imaju kapacitete. Često koristimo rečenicu iz jednog našeg Prvomajskog proglasa – da ne postoji nijedan interes sindikata koji nije u interesu Srbije. Iskreno verujemo u to i ne plašimo se da „zasučemo rukave“.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.