Kako je Argentina i u pravosudnom smislu postala prvak svijeta

Piše: Zorana Šuvaković

Kako se suočiti sa državnim terorom, masovnim zločinima, kako dokazati krivicu onih sa vrha vlasti, kako osloboditi ljude od amnezije? „Nunca mas“ ili „Nikad više“, usklik decenijama uzvikivan na različitim jezicima ni dan danas ne uspeva da dobije svoje suštinsko pravno i duhovno značenje: da se tamna strana istorija više ne ponovi, da se zlikovci pravedno procesuiraju, da se mučenja, logori, torture, da se masovna nestajanja zauvek ukinu?

Ostvarenju te (ne)moguće misije, približila se u jednom trenutku Argentina, daleka zemlja koju je fašizam često pohodio u istoriji. Poslednji put je nagrnuo svom snagom u vreme Prljavog rata (od 1976. do 1983. godine) kada je u ime „spasa od terorizma“ „nestalo“ 30.000 Argentinaca osumnjičenih za neistomišljeništvo.

Krajem marta ćemo saznati da li je Argentina, 1985 – film argentinskog reditelja Santiaga Mitrea koji je ušao najuži izbor – uspeo ove godine da dobije Oscara, kako mu kad je reč o ostvarenjima na stranom jeziku, predviđa filmska kritika.

Kako god da odluči Američka filmska akademija, ovaj film žanrovski pripada sudskim dramama, inspirisan istinitim tokom i ishodom procesa glavešinama vojne hunte (1985), okićen je već mnogim međunarodnim nagradama. U proleće prošle godine na početku ruskog ratnog pohoda na Ukrajinu, film Argentina, 1985 je u Veneciji osvojio Zlatnog lava, pre neki dan u Španiji mu je pripala Goya za najbolje latinoameričko ostvarenje, dok je londonski The Guardian pod utiskom globalnog odjeka filma, podsetio svoju publiku na Luisa Morena Ocampa, zamenika glavnog tužioca u argentinskom procesu, koga u filmu igra Peter Lanzani.

Tužilac postao profesor za film

Intervju sa Ocampom list je napravio preko Zooma, jer nekadašnji prvi glavni tužilac Stalnog međunarodnog krivičnog suda u Haagu sada predaje na jednom kalifornijskom univerzitetu nešto što ima veze sa postizanjem pravde kada su u pitanju ratni zločini. Njegov profesorski predmet su filmovi i serije o suđenjima zločincima. I uskoro počinje kurs koji će obraditi filmovane sudske drame od Nirnberga (1961) do Argentine, 1985 koji je svoju premijeru imao početkom prošle godine.

The Guardian podseća da je Ocampo pomogao da se iza rešetaka nađu generali krvavih ruku u njegovoj rodnoj Argentini i da je time zaslužio istorijski portret u nagrađivanom filmu Argentina, 1985. Potom je kao glavni tužilac u Haagu, na Međunarodnom krivičnom sudu podigao optužnicu za genocid protiv predsednika Sudana Omara al-Bashira i kongoanskog ratnog lidera koji je sprovodio vojnu mobilizaciju dece.

Ali suđenje, kakvo je pred civilnim sudom i publikom, uspela da sprovede Argentina može se danas videti samo na filmu, te je stoga Luis Moreno Ocampo, ta zvezda nekadašnjeg Stalnog krivičnog suda osnovanog u trenutku kad je Tribunal za Jugoslaviju već bio na izdisaju, ali sa verom da će moći univerzalno da sudi zlikovcima, postao profesor za – film.

Svjedočenja iz pakla

Scene u filmu Argentina, 1985 mešaju se sa dokumentarnim slikama optuženih generala koji uspravnih leđa bez ikakve mimike sede za optuženičkom klupom. Jorge Videla i Emilio Massera branili su se nakaznim izjavama slušajući svedočenja iz pakla koja su u filmu doslovce preuzeta iz transkripta sa suđenja, poput trudnice čija je beba ispala na prljavo dno patrolnog automobila dok su joj ruke vezane lisicama. Videla tvrdi da su devojke namerno ostajale u drugom stanju, jer su mislile da zbog trudnoće neće biti mučene ni zatvarane. Massera se ne brani već ističe svoje zasluge u spasu nacije.

Sličnosti sa semantikom iz Kremlja su frapantne. Scenaristi argentinskog državnog terora nazvali su svoju tiraniju „procesom nacionalne reorganizacije“. U Moskvi ide u zatvor onaj ko izgovori „rat“, a odlikuju se „junaci“ koji podržavaju „specijalnu vojnu operaciju“. Milošević i njegovi sledbenici takođe su proklamovali da „Srbija nije u ratu“, dok su u u sitne sate upadali u stanove i odvodili tuđu decu na front.

Ako proverite udžbenike istorije ili guglujete Videlu ili Masseru, za njih kao glavešine vojne hunte će stajati crno na belo da su genocidni. Počinili su genocid, tako im je presuđeno. Iako se niko od njih nije pokajao za Prljavi rat kojim su komandovali, premda nisu nikad ni priznali instituciju koja im je sudila (po nalogu predsednika Raula Alfonsina procesuirani su na civilnom sudu), svoj život završili su u zatvoru, iza rešetaka. Za razliku od Pinocheta, na primer, koji je u susednom Čileu umro slobodan.

Moto tog procesa, kojim je glavni tužilac Julio Strassera (njega u filmu igra Ricardo Darin) završio svoj govor pred civilnim sudom, pripada svim građanima civilizovanog društva: „Nunca mas“. Ni na jednom drugom jeziku ta krilatica ne zvuči tako ubedljivo, kao kad je uzvikuju mase po prostranim trgovima Buenos Airesa.

Sistematski teror države

Nunca mas, to je ujedno i kraći naslov knjige koja se sastoji iz zaključnog izveštaja Nacionalne komisije o nestalima, poznatoj zvanično po skraćenici na španskom jeziku CONADEP. Po nalogu demokratski izabranog predsednika Raula Alfonsina, komisija na čije čelo je postavljen znameniti pisac Ernesto Sabato, prikupila je ogromnu dokumentaciju, o torturama, ilegalnim logorima i „nestalima“ u prethodnim godinama vojne hunte.

Izveštaj je potkrepljen svedočenjima o nestanku i insajderskim dokazima za svaki pojedinačni od 9.000 navedenih slučajeva nestalih lica (desaparacidos). Njime se odbacuje mogućnost da su počinjeni zločini samo ekscesi pojedinih otpadnika iz vojske ili policije. Naprotiv. Visoka komanda oružanih snaga naložila je tu sistematsku državnu represiju. Metodologija terora je pažljivo isplanirana i sprovedena u vrhu vlasti.

Kao što je to rekao Ernesto Sabato, predajući gotov izveštaj Raulu Alfonsinu u septembru 1983: „Hiljade građana je oteto i prebacivano u sablasnu kategoriju ’nestalih’. U ime nacionalne bezbednosti žrtva je od trenutka otmice lišena svih prava, svake komunikacije sa spoljnim svetom, podvrgnuta paklenim torturama“.

Suđenje glavešinama diktature trajalo je od 22. aprila do 9. decembra 1985. Glavni tužilac Julio Strassera i njegov mlađani zamenik gorepomenuti Luis Moreno Ocampo izneli su preko 700 dokaza za krivična dela koje je počinio režim. Kroz iskaze iz prve ruke, više od 800 svedoka iznelo je potresne detalje o brutalnim mučenjima, ubistvima i otimanju novorođenčadi od zarobljenih žena koje su potom ubijane. Suđenje je emitovano preko radija i televizije.

Film pogodio atmosferu u sudnici i Buenos Airesu

U Argentini je ovaj film napunio bioskopske sale i zakrčio televizijske emisije u kojima se analiziraju mnogi aspekti iz bliske istorije i sadašnjosti. Filmu Argentina, 1985 ne osporava se da je verno prenela najvažnije aspekte istorijskog procesa, kao i da je film, uz to, pogodio atmosferu u sudnici i Buenos Airesu, te da posebno mlađim generacijama pruža uvid u tragične događaje iz bliske prošlosti.

Pojedini kritičari zameraju što se u filmu ne spominje ključna uloga istrage koju je vodila Komisija o nestalim licima, kao i što je zanemaren sistematski i junački posao mnogobrojnih građanskih organizacija i pokreta. Najveći broj zamerki odnosi se na jednu epizodu u kome mimo sudnice razgovaraju dvojica tužilaca.

„Mi smo u ovome sami“, kažu jedan drugom Strassera i Ocampo.

Naprotiv, suđenje ne bi bilo izvodljivo da nije bilo široke građanske podrške da se zločini kazne, kažu branioci ljudskih prava. Drugi analitičari slažu se sa filmskim kritičarima, koji ističu da je tema ovog ostvarenja usredsređena na samo suđenje, jer je baš ta pravosnažna kazna odgovornima za masovne zločine, ono što ovom istorijskom filmu daje univerzalnu vrednost.

Majke bez bijelih marama

Hvali se i činjenica da proces nije bio navijački, već da je, u skladu sa poslovnikom i sudskom praksom, pravda odmeravana bez ikakvog ideološkog naboja, mirno baš kao na nekoj preciznoj vagi. Čak je i majkama sa Plaze de Mayo, koje su sedele u publici, naloženo da skinu bele marame, ambleme ove organizacije koja i danas traga za nestalom decom.

Među Argentincima ima i „nevernih Toma“, onih koji nisu poneseni ni ovim filmom, a ne veruju ni u njegove pouke. Tako na primer, jedan čitalac magazina Perfil komentariše izveštaje o uspehu filma kod publike i kritike u Veneciji i San Sebastijanu.

Taj skeptik piše u komentaru da do suđenja ne bi ni došlo da je hunta uspela da pobedi u ratu za Malvine, kao što je očekivala, nadajući se da Margaret Thatcher neće pokrenuti ratne brodove čak odande preko Atlantika da bi odbranila to stenovito ostrvlje. Da su tada diktatori uspeli da osvoje Malvine, nikada se članovi hunte ne bi osudili kao zločinci. Istoriju jednostavno i uvek pišu pobednici, dodaje čitalac.

U Španiji, tamo gde je diktator umro od starosti u svom krevetu, a ne u zatvoru, novinari su se pitali kako to da je Argentina uspela da presudi svojim tiranima, dok su frankisti nastavili da žive slobodno. Zvezda argentinskog glumišta, Ricardo Darin (u filmu igra Strasseru, glavnog tužioca) preneo je opažanje sa gostovanja u Španiji, posle premijerne projekcije filma Argentina, 1985. Kaže da su novinari čak izgovarali doslovce da „zavide Argentini što je uspela da sprovede ovaj proces i kazni zločine“.

Amnezija i nekažnjivost su neprijatelji mira

Trnovit je taj put do pravde. Argentinu su posle „procesa huntama“ potresale manje i veće vojne pobune. I danas vojska ima svoje saveznike među veleposednicima i oligarhijom. Od 500-ak beba rođenih u ilegalnim logorima, pronađeno je 140 odraslih osoba koji nisu imali pojma o svom pravom biološkom identitetu. Do sada je kažnjeno u naknadnim procesima hiljadu zločinaca koji su sprovodili sistemsku likvidaciju nad svojim državljanima.

Jedna od letelica iz koje su 1977. bačene u La Platu, tri majke i dve francuske časne sestre sa Majskog trga, ovih dana će o trošku države, iz Arizone biti prebačena u Muzej pamćenja ESMA. Tu, u jednom od štabova argentinske vojske, nalazio se najveće mučilište za likvidaciju neistomišljenika. Danas je to centar za debate o zaštiti ljudskih prava, za muziku, protestantske pesme, filmove, likovnu umetnost… I najviše se govori i piše o tome kako da se spreči zaborav.

Amnezija i nekažnjivost su neprijatelji mira. Svi Argentinci će zauvek zapamtiti dan kada je Lionel Messi krajem prošle godine podigao šampionski trofej, osvojen na Mundijalu u Kataru. I urnebesno veselje koje se razlilo po ulicama Buenos Airesa. Mnogi se i danas sećaju 1986. kada je ova latinoamerička zemlja u Meksiku takođe postala prvak sveta u fudbalu. Bilo je to nepunih godinu dana nakon završenog suđenja glavešinama vojnih hunti. U tom pravosudnom smislu Argentina je postala prvak sveta.

Red je, da se suočeni sa ratovima, podsetimo na dokazanu činjenicu: što je veća nekažnjivost to su zločini učestaliji i monstruozniji. A fudbal? On se pika tamo gde nema bodljikave žice.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.