Radivoje Andrić: Nadam se povratku generacije koja se iselila – da poprave zemlju
Autor: Zoran Strika, 021.rs
Ako sve bude u redu, a reditelj Radivoje Andrić kaže da bi trebalo, posle 22 godine u bioskopima ćemo ponovo gledati Mareta (Borisa Milivojevića) i Popa (Sergeja Trifunovića) u novoj akciji. Reč je, naravno, o nastavku kultnog film s početka veka – “Munjama”.
“Nije naše, našli smo”, “Kako ja nisam naš’o?”, “Dolče Gabana? Pa i njega ćemo da hapsimo”, “Miševi”, “Najebaćeš, i ti ćeš najebati. Najebaćete!”, samo su neke od kultnih replika “Munja” snimanih poslednjih meseci vladavine Slobodana Miloševića.
Bilo je to drugačije vreme a već kada je krenulo sa projekcijama filma, posle 5. oktobra, mnogi su mislili da je došlo novo vreme. Više od 20 godina kasnije, tu su “Munje: Opet”. O tome šta se dogodilo sa tim “novim vremenom”, kao i onima koji je trebalo da budu nosioci budućnosti, smeni generacija, novom filmu, “Letu kad sam naučila da letim”, te ličnim akcijama, buntu i smehu, razgovaramo sa rediteljem Radivojem Rašom Andrićem.
Red je, pre razgovora, da se napiše i nekoliko rečenica o biografiji sagovornika, ali dovoljno je navesti naslove: “Tri palme za dve bitange i ribicu”, “Munje!”, “Kad porastem biću kengur”, “Mile protiv Tranzicije”, “Leto kad sam naučila da letim”. Ukoliko ovaj intervju čitate sada, a “kad prođe trojka žešće vam opadne koncentracija”, onda ga, najbolje, ostavite za jutarnju kafu.
021: Posle 22 godine snima se nastavak filma i u takvim situacijama očekivana reakcija je i skepsa. Sergej Trifunović je rekao da se plašio da pročita scenario Srđana Anđelića. Kakva je vaša bila reakcija?
Andrić: Ja sam skeptičan već 20 i nešto godina. Ta ideja o nastavku se pojavila tri-četiri godine posle prvih “Munja” i ja sam se, naravno, plašio toga. Treba snimiti ponovo film koji je dvostruka odgovornost, prema onom starom filmu, kao i prema onom koji snimaš. U početku sam odbijao, dugo sam razmišljao, a pre šest-sedam godina smo počeli da razgovaramo Srđa i ja kako bi to moglo da izgleda, on je imao ideju.
Posle se to vuklo, pa su se dešavali drugi projekti, predavali smo ideju na konkurse Filmskog centra Srbije i nismo prolazili. Sada smo prošli i tako se desio ovaj film. Plašio sam se do samog početka snimanja, ali kada krene snimanje onda se ti strahovi izgube jer si ophrvan drugim problemima i nemaš mnogo vremena da razmišljaš o generalnim stvarima.
021: Dakle, na početku je postojala skepsa, a kako sada, po privođenju snimanja kraju, stoje stvari?
Andrić: Snimanje još nije završeno, ostalo nam je pet dana, ali sada smo uspeli da sakupimo novac i to ćemo uraditi. Čovek ne može da gleda mnogo unapred, barem sam ja takav tip, nego se bavimo konkretnim problemima. Kada je krenuo ozbiljan rad na scenariju zaboravio sam na sve te strahove i onda ostaje samo borba da nađeš što bolja, zanimljivija i brža rešenja. Dok smo snimali film videlo se da će to biti dobro.
Običaj je da ako mi snimamo nedelju dana, šaljemo materijal montažeru, pa dok mi snimamo sledeću nedelju, on montira tu prvu. Pogledali smo scene koje je on uradio i sve su bile dobre, ali tek kada vidiš čitavu priču, jer film nije niz scena, već pričanje priče, znaš na čemu si. Kada smo izmontirali prvu ruku rekli smo da je dobro i da će ovo biti dobar film. Sve to je potvrdila i montaža druge ruke, kada se čisti materijal, kada nastojiš da budeš što konkretniji.
Sada nema nikakvog straha, jedino da marketing uspe i da ljudi odu u bioskop. Prošlo je 20 godina, te bi sve to trebalo približiti mladima koji nisu ni rođeni kada su izašle prve “Munje”.
021: Pomenuli ste to da je prošlo 20 godina, stasala je nova generacija. Koliko se vreme u kom su snimane prve “Munje” razlikuje od ovog u kom nastaju “Munje: Opet”?
Andrić: Razlikuje se znatno. Ono vreme je bilo gadno za Srbiju i okolinu, a ovo vreme je gadno za čitav svet. Mislim da se svet pokvario u ovih 20 godina. U tom smislu je i sam kontekst prilično drugačiji.
021: U prvom delu filma, u jednoj sceni čujemo kako moramo “da pronađemo svoje mesto u koordinantnom sistemu konfuzije”. Posmatrajući vremenski trenutak u kom je izrečena ta rečenica u odnosu na ovaj sadašnji momenat, deluje li vam da je današnjica konfuznija u odnosu na 2000. godinu?
Andrić: Jeste konfuznije i ta rečenica u potpunosti važi i u ovom vremenu i u ovim “Munjama”. Morali bismo sada da analiziramo svetsku situaciju da bismo dalje pričali, ali mislim da je pametnije da prihvatimo zdravo za gotovo da je svet u hard core haosu i da se treba izboriti sa time nekako, na ličnom planu prvenstveno, da ostaneš zdrav u glavi.
To je bio plan i pre 20 godina, ne mislim samo na snimanje filma. Kako preživeti Miloševićeve ratove, sankcije, prekid veza sa prijateljima, rođacima iz susednih republika? I tada je bila ideja da ne može ništa da se uradi, suviše su jaki, daj da sačuvamo glave, da ostanemo normalni, pa kada oni malo oslabe, pokušaćemo da ih pobedimo. To i sada važi otprilike.
021: U jednom intervjuu ste rekli da je jedan od ličnih razloga za snimanje prvih “Munja” ta da film ima sličnu ulogu kao tada Radio B92 i bioskop Rex, odnosno da ulije nadu. Postoji li ta vrsta (s)ličnih razloga i sada, kada govorimo o “Munjama: Opet”?
Andrić: Drugačiji su razlozi jer je prošlo 20 godina i svi mi smo 20 godina matoriji, ne samo likovi iz filma, već i mi koji smo ga pravili. Taj bunt je, ipak, vezan za mlađe godine. Tada imaš snage, vremena i mesta u glavi za sve to. Sada, kako prolaze godine, to mesto u glavi za bunt se smanjuje i postaje skučenije.
Ovaj film jeste buntovnički, ali sigurno ne kao one prve “Munje”, jer tada smo imali konkretnog neprijatelja, sada je taj neprijatelj efermeran, svuda je oko nas.
021: Kada je u pitanju vaša generacija, “Munje” se završavaju scenom Nebojše Glogovca i Zorana Cvijanovića u automobilu, probijaju ogradu parkinga i klate se, ne znamo da li će pasti sa visine ili će ostati na parkingu. Deluje mi to kao jedna dobra metafora za generaciju koja je svoje dvadesete proživela tokom devedesetih, a trebalo je da imaju planove za život, posao, porodicu. Ipak, posle promena ste verovali da upravo ta vaša generacija treba da radi na budućnosti, da oni koji su hibernirali podignu roletne, a da se deo ljudi vrati. Dvadeset godina kasnije, da li je vaša generacija to uradila ili vas je izneverila na neki način?
Andrić: Nije uradila, nije uradila dovoljno ili nije uradila sve što je mogla. To je sasvim sigurno. Što se tiče konteksta i vremena, i sadašnja situacija, koliko je različita toliko je i slična u odnosu na period o kom pričamo. I danas mladi odlaze iz zemlje zato što se sudaraju sa bezizlaznim situacijama u ovoj državi. Nema posla ili ima posla, ali samo za poslušnike, odnosno članove partije. Nekada je to bila druga partija, ali svejedno, partija je partija. I oni se iseljavaju.
Sada, opet, moja nadanja su u toj generaciji koja se iselila, da izuče škole i da se vrate da poprave zemlju. Omašio sam za jednu generaciju, a biće dobro ako sam omašio samo za jednu generaciju, a ne više.
021: Ono što je zajedničko za vaše junake, od “Tri palme”, preko “Munja!” i “Kengura”, do “Mileta protiv tranzicije”, jeste snalaženje. Otkud ta konstanta u snalaženju, muvanju?
Andrić: Snalaženje ili štap i kanap je imanentna stvar za ovo podneblje. Na svim planovima se svi snalaze. Otpadnu vrata od frižidera pa ti staviš ekser i neku kajlu ispod, pa kao mogu vrata da stoje još jedno pet meseci pre nego što skupiš lovu za novi frižider. To i dalje traje.
Mislim da je izvor svega toga neimaština. Da si ti bogat i da možeš da kupiš novi frižider odmah, ne bi ti bilo potrebno snalaženje. To snalaženje je dobro zato što razvija maštu, moraš da iskoristiš svoje prethodno iskustvo da bi rešio novi problem, što je definicija inteligencije. Mislim da je to dobro, i to specijalno važi za snimanje filmova, pošto pretpostavljam da ne može da se improvizuje baš kad se gradi termo-elektrana, to mora da ide sve kako treba, inače će se raspasti. Film može da se radi i pomoću štapa i kanapa a da se ne raspadne.
Ovaj film smo radili mnogo manje uz pomoć štapa i kanapa nego prve “Munje”, tada smo imali besmisleno malo novca da sve snimimo, a sada smo ipak imali nekog novca. Dobili smo nešto, prilično skromno, od države. Imali smo podršku i Televizije Prva, koja nam je dala novac za seriju, te ćemo imati mini seriju od pet epizoda. Bilo je mnogo sponzora, koji su, što vi kažete, jedva čekali novi nastavak, pa su pohrlili da daju novac za film, što je dobro, jer ne zavisiš od fondova, ali sa druge strane moraš da ih prikažeš u filmu, te je to dodatni zadatak za reditelja i njegove saradnike, da se ti proizvodi provuku kroz film a da ne bude prst u oko.
021: Ostvarenje koje se razlikuje u odnosu na vaša prethodna jeste “Leto kad sam naučila da letim”, koje odiše toplinom, a opet govori o važnoj temi prevazilaženja jedne ratne traume, ali ne iz “stradalne” pozicije, pozicije žrtve, ne osuđujući, nego ukazujući na ono dobro i na jednu generaciju mladih koja ne mora da nosi taj teret prošlosti. Nedostaje li nam u domaćoj kinematografiji filmova koji se na taj način bave i teškim temama?
Andrić: Nisam siguran da je sasvim tačno ono što ću reći, ali da bi se pregurala neka trauma potrebna je katarza, pročišćenje. Način na koji se čovek ili zajednica dovode do pročišćenja može da bude različit. Ovaj način na koji sam ja izabrao mi se čini lagodnijim i mekšim od onih tvrđih načina, kao kad gledaš dokumentarni film o “Jasenovcu”, pa te tamo odvedu u sedmom razredu osnovne i posle toga tri godine ne možeš da spavaš. I to je katarza, ali sa novim posledicama za ljudsku dušu. Ovaj način koji sam izabrao, koji naravno nisam izmislio, već ga prigrlio, deluje mi lagodnijim, prolazi se kroz katarzu a nema novih posledica, trauma.
“Leto” se razlikuje od ostalih filmova koje sam radio, koji bi mogli da se smeste pod zajedničko ime “omladinski film”, a ovo je ipak neki “dečiji/porodični film”. Razlikuje se, ali ta je toplina postojala i u prethodnim filmovima, samo je bila skrivena ironijom, sarkazmom i autoironijom, pa nije izbijala u prvi plan. Kada radiš dečiji film ne možeš da budeš toliko ironičan, moraš da budeš iskreniji i odatle ta osetna toplina.
Toplina potiče od toga da onaj ko radi film, piše knjigu, dramu, mora da oseća ljubav prema ljudima, prema svojim likovima, pa čak i prema negativcima. Ti negativca, kao i glumac koji ga tumači, moraš da braniš. Ne možeš da igraš negativca tako što ideš naokolo stisnutih očiju i izgledaš kao da mrziš ceo svet, jer takvi ne postoje, nego i oni imaju razlog zašto mrze. I Hitler je imao razloge, samo što su ti razlozi bili totalno užasni i pogrešni.
Dakle, kada voliš svojih likove, onda ta toplina je imanentna njima. “Leto” je film u kojem sam, zato što je bio takav književni predložak, roman Jasminke Petrović, ubio jedan lik. To do sada nisam uradio ni u jednom filmu, u mojim filmovima nije bilo nikakve smrti, nasilne ni nenasilne, a u “Letu”, koji je dečiji film, to postoji. Mislim da je to dobro, jer deca treba da se spreme unapred da se život sastoji i od dobrih i od loših stvari, bilo bi lažno da im u filmovima prikazuješ samo dobre stvari.