5. Oktobar 2000 – 22. poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

¨Znao sam da će se dogoditi nešto veliko. A veliko je i da te ubiju.¨
Aleksandar Timofejev

Toliko puta smo vežbali to glasanje i nikako da naučimo. Pobednik je onaj koji dobije najviše glasova. To je u redu ako je taj neko Milošević ili njegova stranka, ali ako nije onda nastaje problem. Tu igru smo igrali 1996. na lokalnom nivou i znamo kako se završilo. Još me noge bole od pešačenja i nikako da se ugrejem.Četiri godine kasnije ulog je bio mnogo veći. Slobodan Milošević trebalo je da ustupi svoje mesto Vojislavu Koštunici. Mnogo je što šta u tih deset godina trebalo, rećićete, pa se nije dogodilo. Čuj, Vojislav Koštunica predsednik SRJ. Narod ga izabrao. Ajde, beži.

Tog jutra 24.septembra 2000. doputovao sam iz Crne Gore. Mrtav bolestan. Sa aerodroma, pravo na biračko mesto. Tražim usput po skali radio ¨Drinu¨, signal sa Bajgore u Rumuniji, ne znam više ni sam koje su frekvencije važeće i odakle šta dolazi. Do ulaska na Novi Beograd se još i čuje, a onda kreće da šušti. Tu i tamo probije neki poznati glas sa B292. Proklinjem i Milošević i Matića, sikćem na Vučića i Ivana Markovića. Četiri meseca obigravam po kojekavim čukama i šušti kada je najpotrebniji. Dokopao sam se nekako kreveta, uvio u ćebe, nakljukao tabletama svih boja i oblika, sve u pokušaju da ozdravim do uveče. Mislim se, treba slaviti. U ¨Medija centru¨ to veče nikada veća gužva. Kako počeše da stižu rezultati krenuše da padaju jedni drugima u zagrljaj i znani i neznani. Poooooooooooobeeeeeeeeeeedaaa!!!!!!  Socijalisti, Julovci i radikali zatvoriše brže bolje svoje štabove. E, tada smo već znali da nešto nije kako treba. I kako se povećava zabrinutost ljudi u ¨Media centru¨ tako se rasplamsavalo slavlje  DOS-a na Trgu republike. Slave, a ne znaju šta će jutro doneti.

Naredni dan vratio nas je četiri godine unazad. Socijalisti kažu ¨Vidimo se u drugom krugu¨. Opozicija, ošamućena od slavlja, ne zna da li da prihvati drugi krug izbora ili da insistira na rezultatima po kojima je Koštunica osvojio dovoljan broj glasova za pobedu u prvom krugu. Dok su se oni tako premišljali rudari u Lazarevcu kretoše u protest. ¨Koga ste bre vi to rešili da pokradete¨, poručuju. U B292 borbena gotovost podignuta na najviši nivo. Redakcija živi i dan i noć. Kao u ona ¨stara¨ vremena. Dobra sigurno nisu bila.

¨Podelili smo redakciju na dnevnu i noćnu¨ priča mi Danica Vučenić.¨ Ti protesti su trajali danima. Polu-vanredno stanje. Ja sam radila samo noću. Danju spavam, noću radim  i moram priznati to mi je bio jedan od najlepših perioda. Sami smo se prijavljivali u koji ćemo tim da se uključimo i sticajem okolnosti u ovu noćnu ekipu ušli su ljudi sa kojima sam se ja družila i izvan radija. Po celu noć smo pripremali materijale za dnevni program, dežurali, javljali se kao reporteri sa ulice i kada je bilo potrebno radili taj vanredni noćni program.Nas su tada uglavnom slušali preko ANEM-ovih stanica i interneta. Osećali smo  se kao partizani. Ovima iz dnevne smene ostavljali smo poruke kako su kukavice jer nemaju hrabrosti da rade kada se dešavaju ¨najstrašnije¨ stvari, već samo danju kada se sve vidi.A da je policija htela da upadne sigurno bi došla kod nas, a ne kod njih.¨

Sanda Savić, urednik informativne redakcije, vodila je dnevni tim. Njen zamenik , Aleksandar Timofejev, predvodio je ¨noćobdije¨. Ni danju ni noću nije postojala dilema na kojoj strani je B292.

¨Mi smo bili deo revolucije¨ kaže mi Sanda Savić.¨ Nismo mi bili samo mediji koji je tu  objektivno iformisao. Stalno smo prijateljima iz opozicije govorili: ¨Jedva čekamo da dođete na vlast da konačno kažemo šta mislimo o vama.¨ Ali, čak i tada smo ih kritikovali pa su nam zamerali da ih ne podržavano dovoljno. Mi smo shvatili da bezuslovno podržavanje neće pomoći ni njima ni nama. Kao i u svakoj vanrednoj situaciji funkcionisali smo sjajno. Padalo se na nos od posla. Znali smo da se nešto priprema, ali nismo znali detalje. I dobro je što nismo znali jer smo bolje odradili svoj posao. A zadatak je bio da mobilišemo ljude. Ono što su nam govorili ljudi iz Srbije bilo je da smo  uradili mnogo da njih pokrenemo. Mi smo bili pozivari.Rekli smo im: ¨Dođite 5. Oktobra svi u Beograd.¨

Danijel Bukukirović je stalno gundjao što ne može više ljudi da sluša program u Beogradu. Za dečka sa Senjaka, Beograd je bio početak i kraj svega.

¨Meni je uvek najvažnije bilo šta čuje Beograd¨ iskren je Danijel.¨ Beograd je ipak bio pokretačka snaga svega što se dešavalo u ovoj zemlji. Mesecima sam pokušavao ljude da navedem na naše razne frekvencije koje su se stalno menjale. Kako se približavao peti oktobar svima je postajalo sve jasnije da će se nešto veliko desiti. Za mene je posle telefonskog poziva koji sam dobio četvrtog uveče postao  još značajniji. Naime, oko 11 uveče 4. oktobra, pozvao me je Srdja Popović koji je radio sa ¨Otporom¨ i zamolio me da se za 15 minuta nadjemo negde na Vračaru. Radio sam 15 sati i tek sam bio ušao u kuću. Pokušao sam da izbegnem taj razgovor, ali me je ubedio da moram da dođem. Sišao sam na ćošak i prvo što mi je rekao bilo je: ¨Slušaj, mi sutra zauzimamo B92. Meni trebaš ti koji ćeš da staneš pred mikrofon i treba mi jedan tonac koji će da uključi program¨. Bio sam šokiran. Verovali ili ne rekao sam mu:¨Ne možeš to da radiš dok ne pitamo Verana Matića¨ . I tu smo se potpuno besmisleno raspravljali gde sam ja njemu objašnjavao kako  ne može tek tako da se pušta program,  da ne može hiljadu Otporaša da pusti program dok ne odobri Veran Matić i kako je nisam siguran da će to Veran Matić da odobri. Na kraju mi je samo rekao: ¨Mene baš briga. Ako ti i Veran Matić nećete to da radite mi ćemo sami da pustimo program¨. E, onda sam ja pozvao Verana Matića. Bila je već skoro ponoć i spremao se da legne. Naterao sam ga da se obuče, da ne ponese mobilni telefon i da dođe u Tašmajdanski park. Našli smo se i onda sam mu  ispričao sve što sam saznao u razgovoru sa Popovićem. Da postoje scenariji za zauzimanje raznih objekata, a da je ¨Otpor¨ dobio zadatak da u 11 ujutru uleti na 5 sprat Doma omladine. Rečeno mi je i da ¨Otpor¨ ima sto ljudi koji će, ako treba, da poginu za B92. Da će trčati na puške. To mi je stvarno imponovalo. Onda smo zvali  Božu Podunavca, koji je bio šef tonaca. Već je bilo oko 1 ujutru. I njega sam podigao iz kreveta i naterao da dodje u park. Ajde ti  objasni čoveku zašto bi došao u jedan ujutru u Tašmajdanski park, a da ne smeš da mu kažeš o čemu se radi. Strašno. Od cele te konspiracije ja sam bio toliko uzbudjen da sam faktički ostao budan celu noć. Kada sam došao kući rekao sam Tanji, mojoj sadašnjoj ženi, da će danas pasti Sloba. Nikome nisam smeo da kažem da će biti upad u B92. Bilo mi je strašno što to ja jedini znam, a ne smem da podelim sa drugima.¨

Sa sličnom rečenicom o padu Miloševića u krevet je te noći, ili tačnije jutra, otišao i Dragoljub Mićunolić.

¨Bilo je  malo onih koji su verovali da se može Milošević pobediti.¨ kaže mi profesor Mićunović. ¨Nije  nam  verovala Madlen Olbrajt i međunarodna zajednica koji su rekli: Ma koješta, to ste pokušavali toliko puta, niste uspeli.¨ Nije nam verovao da ćemo se udružiti ni Milo Djukanović.Rekao je:¨ To u Srbiji neće uspeti¨. Ali Djindjić i ja smo stalno pravili neke male ankete i sabirali te cifre i znali da možemo da pobedimo Miloševića. Jedino što nisam verovao da će Koštunica pobediti u prvom krugu. To je za nas bilo prijatno iznenađenje.Glavni problem je bio da li će Milošević mirno predati vlast. Tu smo se razlikovali u procenama. Većina je mislila da neće i da nam zato treba jedna mobilizacija masa. Jedan veliki udar. Puno hrabrosti i drskosti. To je značilo da moramo da dovedemo najmanje pola miliona ljudi u Beograd, što nije izgledalo tako lako i da onda ako nam pruže otpor zauzmemo određene institucije, Skupštinu, televiziju i druge i proglasimo jednu vrstu  narodne pobune pa sad šta ispadne iz svega toga. Računali smo da ako izađe mnogo ljudi da će onda vojska ostati po strani, da se neće usuditi da ide protiv tolike mase. Ali, probelm je bila policija. Tu je Djindjić odradio veliku stvar na sastanku sa Legijom. Ovaj mu je rekao: ¨Ako vas bude iznad 100 hiljada mi ne ulećemo u to da ne  gubimo glavu. Ako vas bude manje ima da vas razjurimo ko kokoške.¨ Ovi što su izdali Miloševića izdali su ga jer im se nije ginulo. Ja sam bio prethodni dan na kopovima u Vreocima kada su vojska i policija blokirali rudare. Vraćao sam se noću i video da niko ne spava u celom tom kraju. Svi su bili na nogama. Kilometgarske kolone automobila. Stigao sam pred zou kući i rekao ženi: ¨ Gotovo je. Danas će priča biti gotova¨

Ne računajući uzbudjenog Danijela, u samom B292 nije bilo baš mnogo onih koji su bili spremni da tog jutra viknu ¨Gotov je¨. Svetlana Lukić je bila spakovana da tog dana ode u Bjeljinu. U izgnanstvo.

¨Ja sam tog jutra odnela jedan koverat kod svojih roditelja jer sam umislila da ćemo mi, ako Milošević pobedi 5. Oktobra, morati da se ponašamo kao radio stanica koja će raditi iz emigracije. Već sam sebe zamišljala kako prelazim u Bosnu da radim i bilo mi je važno da nekoliko papira i fotografije koje su mi bitni, oni koji će doći ne zateknu u stanu. Smatrala sam da , pošto nemam porodicu, ja treba tamo da idem. Ja sam bila spremna, ali nikakva odluka nije bila doneta. U stvari, nismo uopšte znali šta ćemo da radimo. Naši urednici su računali da će se ljudi sami snaći. Da su dovoljno iskusni.  Onda sam došla u radio i videla da neki ljudi neće da izađu napolje. Ne zato što se plaše nego zato što si ti napolju potpuno izgubljen. Nemaš pojma šta se dešava. Deo naših novinara je prešao u slušaoce. To znači da smo dobro radili. Imali smo napolju dovoljno reportera i ti si na radiju mnogo bolje znao šta se dešava nego da si na ulici.¨

¨Ja sam mislio da će to duže trajati¨ kaže mi Veran Matić. ¨Mi smo se pripremali za dugotrajni ilegalni rad. Da ostanemo u Srbiji što je duže moguće. Računali smo da je moguće da dodje do jednog velikog talasa represije,  da će biti puno hapšenja. Neki ljudi su u naše ime zakupili nekoliko stanova i niko nije znao za koga je to. Tražili smo stanove čije gazde nisu u zemlji, da nema mnogo stanara u zgradi, da su na neki način izolovani.Tu smo planirali, u slučaju represije, da smestimo što više najbitnijih ljudi. Nikoga o tome nismo ni obaveštavali upravo zbog toga da se ne bi razotkrivale te lokacije.Nabavili smo puno mobilnih telefona, puno različitih kartica i često ih menjali kako bismo izbegli prisluškivanje. Nabavili smo satelitske telefone. Imali smo lap top kompjutere spremne za novinare koji bi trebalo da se povuku u ilegalu. Ono što je za nas bilo porazno je da se 3.oktobra javio Čeda Jovanović da pita da li imamo višak satelitskih telefona. Jer, njima nedostaje. Nismo imali višak, ali me zabrinulo to što o takvim stvarima nisu na vreme mislili.  Mi nismo bili direktno uključeni u sve što se dešavalo. Bili smo tu sa strane, ali su oni znali na šta mogu da računaju. Imali smo razgovore i sa Điniđićem i sa ljudima koji su operativno radili.Oni su nas često zvali i interesovali su se dokle smo stigli, ali mnogo toga su i sami znali  u razgovorima sa svojim medjunarodnim kontaktima.To je bilo dosta  dobro za nas, jer nam je pomoglo da se usredsredimo na ono što smo mi isplanirali. Radili smo paralelno praktično sa opozicijom, jako se nadopunjavali , jako vezivali i jako pomagali ono što su oni radili. Ono što smo uradili u pripremi  i što je dogovoreno sa  Đinđićem je postavljanje televizijskog predajnika na zgradu opštine Vračar. To je jedino mesto gde smo mogli da postavimo predajnik a da budemo sigurni da će uslediti jedna ozbiljna odbrana. Ja sam tog dana bio u svojoj kancelariji u Narodnog fronta i znam da mi je došao Miša Gleni. Ušao je sav onako veseo. Obišao je sve punktove opozicije, razgovarao sa liderima i onda smo izašli na terasu da razgovaramo. Kaže: ¨Stvar je gotova. Danas će sve biti završeno.¨Dva dana pre toga šetali smo Knez Mihajlovom gde mi je rekao kako je dobio informacije da je puno mafijaša napustilo Miloševića.To je uvek znak da je diktatoru došao kraj. Sada se mnogi ovde busaju da je to sve njihova zasluga .Mi smo svedoci toga da bez sveta to baš i ne bi moglo tako. Naravno da je najbitnije ono šta je ovde urađeno. Ono što su uradili građani. Da smo mi 9. Marta ‘91.godine imali toliko ljudi  na ulicama Beograda bilo bi sasvim drugačije.Znači, ta kritična masa se pojavila i tada više nije bilo moguće da se nešto vrati unazad. Mislim da je cela operacija uspela zahvaljujući prvenstveno tom velikom pritisku na opoziciju da svoje snage objednini.Pomoć sveta  bila je bezrezervna. Postojala je ozbiljna rešenost, a mislim čak i određena doza inata kod Madlen Olbrajt i još nekih ljudi  da se Milošević najzad sruši. Tu su se mnoge stvari poklopile.¨

Došao sam tog jutra u veranovu kancelariju u Narodnog fronta sa ne baš dobrim vestima. Izašli smo na terasu da porazgovarama. Uobičajena ¨borba¨ protiv prisluškivanja. U poslednjih 48 sati naša frekvencija sa Busije je ponovo bila blokirana. Tražili smo od radiodifuzne agencije u Sarajevu da nam odobre promenu . Rekli su nam da se iz sarajevske kontrole leta bune oko te nove koju smo im predložili. Nije im ništa smetala, ali nisu navikli da se svakih par dana nešto menja u frekvencijama. Rich je bio u Budimpešti i pokušavao da to, uz pomoć Amerikanaca,dogovori. Rekao sam Veranu da radimo sve što možemo, ali da postoje i limiti. Pričali smo i o par ručno napravljenih predajnika koji su stajali na par lokacija u Beogradu spremni da se uključe ¨u slučaju potrebe¨. Da li je došli vreme da se B292 vrati u Beograd na taj način? Složili smo se da sačekamo do popodneva i vidimo kako će se situacija razvijati. Delovao je mirno. Malo zabrinuto, ali ko zna o koliko je različitih stvari razmišljao u tom trenutku.

¨Tog jutra Veran je bio užasno nervozan¨ priča mi Lola Matić.¨ Nervozan do čupanja kose i dranja ne znam sve na koga uključujući i mene. Trebalo je da mu donesem neki njegov tranzistor. Bilo je problema sa frekvencijama i on je tražio taj njegov radio na kome je najbolje mogao da uhvati signal. Ja sam rekla da ne mogu da dođem  i počeo je da se dere. Nikada u životu  nije toliko vikao. Onda sam izašla napolje. Deca su ostala sama i rekla sam im da nipošto ne izlaze. Pokušala sam da idem sa tim narodom koji dolazio sa svih strana. Kada su bacili suzavac četvoronoške sam se vratila kući. Pustila sam tada nekih dvadesetak ljudi u stan. U glavnom klinci, ali i moj doktor sa VMA. Ana je bila oduševljena. Mislila je da su to sve ¨Otporaši¨. Ja joj kažem da nemam pojma ko su, a ona će ¨Ma sigurno su ¨Otporaši¨. Ti si spasla 20 ¨Otporaša¨. Počela sam da se smejem. Ovi ljudi plaču, pokušavaju da isperu oči a ja se smejem¨

Aleksandar Timofejev je trebalo i tog petog oktobra da predvodi ¨noćobdije¨. Spavao je svega par sati, a o onda se obukao i rešio da se vrati u radio.

¨Svi smo znali da će se dogoditi nešto veliko a veliko je i da te ubiju¨ kaže mi Saša Timofejev. ¨Znam da kada saa kretao na posao da sam se osećao jako čudno. Bilo mi je glupo da se pozdravljam sa ženom  kao oni iz Čačka: ¨Vidimo se kad obavimo posao¨.

Ali, tada sam prvi put uhvatio sebe da razmišljam u stilu ¨Da li ću se vratiti kući?¨. Nisam imao takav osećaj ni za vreme bombardovanja, ni sve one godine. Nikada. Sve do tog jutra. Kad ideš iz Zemun Pojla moraš da prodješ pored baze SAJ i svih onih specijalaca.  Pretičem borna kola i razmišljam: ¨Eto, svako ide na svoj posao.¨Nisam izdržao da sedim u radiju do početka svoje smene. Dali su mi telefon i rekli da se javim ako mogu. Ni telefoni nisu bili normalni tog dana. Mobilni su ¨pali¨ nešto oko podneva. Ovo što sam ja imao u ruci bilo je neko Vojkanovo čudo. Prvo se javi njegova sestra pa te onda prebaco i radio. Ali, radilo je.¨

¨Telefoni su bili kineski. Senaio – to im je marka¨ objašnjava Vojkan Radoš.¨ Znali smo da mobilni telefoni neće raditi i razmišljali smo da iznajmimo ¨Motorole¨. Ali, šta ćeš kada te uhvati policija. Nemaš dozvolu nemaš ništa. I onda sam se setio da kupimo te kineske telefone. Imaju radijus od 5 kilometara i to su kupovali oni koji nisu imali telefon. Stave antenu kod rodjaka pa mogu i oni da telefoniraju. Ja sam živeo u Hilandarskoj i tu smo stavili jednu antenu. Druga je bila u ANEM Trening centru u Majke Jevrosime. Odlična lokacija za pokrivanje Skupštine. Znam da su me pratila dvojica u belom ¨stojadinu¨ i sve vreme gledala šta radim i šta to izvlačim iz kola. Ali da tih kineskih telefona nije bilo ne bi mi imali direktan prenos 5.oktobra. Jedino su oni funkcionisali.  Sada ih koristimo u zgradi B92 za internu komunikaciju.¨

Sa kineskim telefonom u ruci Timofejev je krenuo gde i svi. Pred Saveznu Skupštinu.

¨Probijao sam se kroz masu dokle se moglo¨ priča Saša. ¨A onda je poleteo suzavac. Svi su se povukli. Na Terazijama sretnem neke moje prijatelje, muža i ženu.Kažu:¨ Majku mu, pa jel to to? Mi kao krenuli oni nas oterali i gotovo¨. Pitaju me za ¨scenario¨. Znam koliko i oni. U jednom trenutku stvarno je izgledalo da je gotovo i ja sam krenuo prema radiju. Dok sam stigao narod je već ušao u Skupštinu¨

Drugog ¨Kineza¨ čvrsto je stegao Danijel Bukumirović. Na pravom mestu, u pravom trenutku. Kada još i znaš šta traba da kažeš ne možeš a da se ne proslaviš. Šteta samo što ga je više ljudi slušalo u inostranstvu nego u Beogradu.

¨Od 10 ujutru bio sam na ulici¨ seća se Danijel Bukumirović.¨Pratio sam kolonoe ljudi koje su pristizale u grad. Kada je narod krenuo da ulazi u Skupštinu ja sam bio na ulazu. Tu sam i ostao. Smatrao sam da moram da budem ispred da bih mogao da kontrolišem sve što se vidi okolo. Želeo sam da udjem, ali ako uđem u Skupštinu neću znati šta se dešava napolju. A i više je ljudi napolju nego unutra. Ako dođe vojska i policija to će se desiti napolju. Ne znam ni sam koliko sam dugo bio u etru. Još dva naša reportera nalazila su se u okolini. Tatomir iz redakcije kulture i Ceca Lukić koja je bila nekoliko ulica dalje.Ja sam bio jedini na platou i znao sam da ne smem da mrdam odatle. Tu sam i plakao i povraćao posle suzavca, ali znao sam da tu moram da ostanem.¨

A šta se za to vreme dešavalo u B92? ¨Njihovom¨ B92? Da li su oni znali da će radio kroz nekoliko sati ponovo biti ¨naš¨?

¨Mi već četiri meseca imali televiziju i to je za nas bila glavna stvar¨ priča mi Aleksandar Nikačević. ¨Ekološka televizija, oslobodjena politike. Predivna jedna priča. Spoj urbanog, ekološkog i omladinskog. Uopšte nismo bili u toku. Mislim da smo u tom trenutku bili najneobavešteniji ljudi koji su bili bliski sa nekim ljudima iz vlasti. Imali smo prijatelje, niko ništa da nam kaže ili javi. Mi komotno sedimo u kancelariji, pijemo kafu. Gledamo kako prolaze ljudi. U jednom trenutku ugledah neke u šajkačama sa flašama u rukama. Kažem:¨ Ovo neće izaći na dobro¨. Znam koji su to ljudi. Idu i piju sredinom ulice. Te  sam video 1991 i znam koliko su odlučni. Oni se ne boje ničega. Ja sam tada jednom saradniku rekao da par umetničkih slika koje su bile tu, a koje sam preneo iz kluba kada je izgoreo, snese dole. Ako se desi da takvi upadnu. Ali, na kraj pameti mi nije bilo da će se paliti Skupština i rušiti država. Kada sam video da se ugasio RTS mislio sam da će početi gradjanski rat. Iskreno da ti kažem, napunio sam pištolj, jer mene prepoznaju i po ešarpi. Do kraja, 15 metaka. I  stavio sam deset rezervnih. Ako me negde u ćosak pribiju ja ću da se branim  do poslednjeg, a polednjim ću sebi da presudim. Bukvalno sam tako razmišljao. Samo da me neko ne mrcvari. Da me zarobe , tuku i maltretiraju, deru kožu sa ledja. To ne bih dozvolio.¨

¨Nismo imali nikakvih  najava šta će se desiti¨ kaže Vladimir Zagradjanin.¨Svi ljudi su  normalno radili. Ja sam bio ceo dan u kancelariji. Sedeli smo Aca i ja i on je hteo da šalje novinare da izveštavaju. Oko 14.30 smo otišli da ručamo. Nama su javili da se neki ljudi skupljaju ispred zgrade i mi smo zvali obezbedjenje. Policija je došla, a šta se kasnije dešavalo ne znam. Ja sam posle otišao u sedište SPS-a na Studenstskom Trgu. Sedeli smo i gledali kako gori Skupština. Osećao sam se poraženo. Ne zbog B92. Poražena je država. Napravljen je jedan klasičan puč. Ja sam bio izgubljen. Videli smo da gori televizija. Ne sećam se ni kada sam izašao odatle. Samo sam razmišljo da li će to rušenje i paljenje prestati.¨

¨Kada sam otišao tog 5.10 na račuk ja stvarno nisam mislio da se više nikada neću vratiti na 5. sprat DOB.¨ nasatvlja Nikačević.¨Mislio sam da se neće desiti ništa spektakularno. Možda par polupanih prozora. Drugo, bilo mi je smešno da smo mi tu nešto bitni. Što nas da napadaju? Informativni program je bio uravnotežen. Jeste da je postojao taj oreol da smo mi upali tu, ali ljudi su kasnije videli da mi nismo baš glasnogovornici SPS-a. Mislio sam da neće niko tu ući da osvaja.¨

¨Otporaši¨ nisu zauzeli B92 u 11h kao što je to Danijelu u gluvo doba noći pričao Srdja Popović. Ne kasne samo vozovi u Srbiji. Neki mladići stajali su tu ispred, ali su čekali nekoga da ih povede. Taj neko bio je bivši šef marketinga B92 Željko Drašković.

¨Ceo dan sam jurcao sa demonstrantima po gradu, a onda sam oko pola pet došao u Media Centar gde je bila ¨rasporedjena¨ moja tadašnja devojka Brankica Stanković¨ priča mi Željko Drašković. ¨I njena drugarica i koleginica Jasmina Seferović bila je tu. Onako sav znojav i usplahiren rekao sam im: ¨Ja idem u B92. Idem u Makedonsku”. One će u glas: ”Jesi li normalan, gde ćeš  tamo?”. Okrenuo sam se i otišo. Ispred su stajali neki klinci. Viknuh: ”Ajmo gore, ajmo gore!!!”. To gore je bio 5.sprat. Tu smo zatekli petnaestak policajaca. Skupština i RTS su već ¨pali¨ i oni su to znali. Ja sam se nadao da ću tu naći Nikačevića ili Nemanju Djordjevića. Da im malo ¨vratim¨ za sve ono što su nam uradili. Nije ih bilo. Samo policajci. ¨Naše¨ žute rešetke bile su zaključane. Bilo nas je dvadesetak. Vikali smo:”Otvarajte! Otvarajate!”. Malo smo pregovarali. Nisu oni imali ni oružje. Ko zna gde su njih našli. Kada su izlazili iz Doma omladine poskidali su uniforme i tutanj prema Domu JNA. Video sam da je jedan ¨oslobodilac¨ spakovao SONY Pro kasetofon. Nisam hteo da pravim problem. Nema veze, pusti jedan kasetofan. Sve ostalo je bilo tu. Otišao sam u studio. Posle deset godina seo sam za miksetu. Moji počeci u B92. Išla je neka glupa muzika, ja sam uključio mikrofon i prvo su ti momci koji su ušli tu sa mnom pozdravili svoje prijatelje i roditelje. Rekli su: ¨Oslobodili smo B92¨. Onda sam zvao B292. Rekao sam im ¨Šaljite tehničara i neka neko dodje da pustimo preogram¨. Za 10 minuta došao je Srđan Anđelić, on se uključio u program, izgovorio jedno dve-tri rečenice i otišao. Tehničar je prebacio B292 na 92,5 MHz. Onda sam seo da sačekam i ostale.  Pola sata kasnije uleće neki stariji čovek. ¨Gde mi je sin?¨, pita. Nemam pojma koga traži. Ispostavilo se da je to otac jednog od momaka koji su “oslobodili” radio. Čuo ga je kada ga je pozdravio.¨

¨Kao što je i bilo dogovoreno ¨preuzeo¨ sam mikrofon posle ¨Dnevnika¨ seća se Saša Timofejev koji će ostati ¨u sedlu¨ do četiri ujutru.¨ Tada se već znalo da je na ulici sve gotovo. Počelo je i slavlje. Zvoni telefon, javlja se Željko Drašković. Priča kako je ušao u B92 i kako je program prespojen na 92,5. Mislim da mi je to jedan od najsrećnijih momenata u karijeri. Upalilo se crveno svetlo u studiju i ja sam rekao: ¨Dobar dan, nismo se čuli jedno vreme, ovo je B 92.¨

Kada je izvestio o svemu o čemu se moglo izvestiti iz savezne Skupštine, Danijel Bukumirović se prebacio u Gradsku. Bio je jedini novinar koji se dokopao balkona odakle je trebalo da se građanima obrati novi predsednik SRJ, Vojislav Koštunica.

¨U kabinetu Vojislava Mihajlovića, tadašnjeg predsednika gradske vlade, nalazili su se svi lideri DOS-a. Tu me je uvukao  Žika Anđelković, koji se tu brinuo o svemu.¨ kaže mi Danijel. ¨Bili su tu Đinđić, Koštunica i svi ostali, a ja sam bio jedini novinar. Posle dva sata sam fizički uvukao unutra i  ugurao novinara Radio ¨Indeks¨-a. Smatrao sam da nije fer da jedina stanica koja se čuje u Beogradu nema svog izveštača unutra. A posle se nisu setili ni hvala da kažu. Ja sam tu prvu rečenicu koju je Srđan Anđelić izgovorio na ¨slobodnom¨ B92 pustio liderima DOS-a. Javili su mi iz Svetozara Markovića da će za koji minut da se uključi predajnik na Domu omladine. Potpuno nenormalno sam se ponašao. Bio sam toliko uzbuđen  zato što počinje da radi B92 da sam želeo to sa njima da podelim.U jednom trenutku sam ih sve utišao i rekao: ¨Tišina, ljudi, oćete da čujete? Počinje da radi B92!!!’’. Pojačao sam do daske neki kasetofon koji je bio u kancelariji. Da svi čuju Anđelića. Znam da su onda krenuli da mi čestitaju i da su svi bili srećni.  Svilanović je prvi prišao da se rukuje. Đinđić je rekao:¨Bravo, majstori. Super¨! Nedugo zatim verovatno im više nisam bio tako drag. U toj prostoriji bio je samo jedan telefon. Stajao je na stolu i pored njega je sedeo Momčilo Perišić. Sve vreme je govorio: ¨Čekam poziv iz Generalštaba¨ .Medjutim, bližio se početak ¨Dnevnika¨ i Koštunica je trebalo da počne svoj čuveni govor. Rekao sam Perišiću: ¨Samo par minuta da ja mogu da imam fiksnu vezu da pustim Koštunicu u program¨. Pošto je Koštunica kasnio sat i po, ja sam sat i po držao jdini telefon u prostoriji u rukama, otimao se s liderima DOS-a. Vladeta Jankovič, Goran Svilanović su mi prilazili i govorili da moraju da imaju tu slobodnu vezu zbog komunikacije s Generalštabom. Ja sam izvukao aparat na prozor, iz zida sam izvukao gajtan, stavio ga ispod jakne i tu čekao Koštunicu. Sakrio ga od lidera DOS-a samo da bi mogli da imamo uživo Koštunicu. A on je, baksuz, kasnio i kasnio. Na kraju sam izašao sa tim telefonom na balkon i bio jedini na balkonu dok nije izašao Koštunica. Onda mi je bilo malo neprojatno da stojim baš sa Koštunicom na balkonu, pa sam ušao unutra. Preko tog telefona smo prenosili govor uživo. I tu sam napravio najveći lapsus u karijeri. Sat i po sam se spremao kako ću da najavim Koštunicu. Rešio sam da kažem predsednik , jer smo ga mi do tada, krajnje profesionalno, zvali predsednički kandidat.Rešio sam da kažem: ¨Predsednik Savezne Republike Jugoslavije¨. On je izašao na balkon i ja sam rekao:¨Sada ćemo čuti, predsednika Savezne republike Jugoslavije – Vojislava Mihajilovića¨. U njegovoj smo kancelariji bili i on se tu motao sve vreme. Niko u radiju to nije primetio. Verovatno su i oni bili uzbuđeni i čekali Koštunicu.Ali, ja sam bio očajan. Došao sam u SM uplakan. Kuku šta sam uradio. Usledile su čestitke za posao koji sam odradio. Bilo je već 9 uveče kada sam završio svoju reportersku ¨smenu¨. U radiju je bilo veselo. Došli su već neki prijatelji i kolege, bilo je i nešto malo za pojesti i više za popiti. Slavilo se i radilo.¨

Za mnoge u B92 peti oktobar je dan kada su uzeli ono što je njihovo. I glas i radio. Kako vreme prolaze sve više je onih koji se tog datuma sećati više po ponovnom ulasku u DOB i početku rada televizije nego po promenama u društvu. Ispostavilo se da odlazak Miloševića i promene nisu ista stvar.

¨Petog oktobra sam radila ¨Kažiprst¨ i posle ostala u redakciji.¨ seća se Danica Ilić.¨ Izašla sam na kratko, napravila jedno uključenje ispred RTS-a, rekla da ima puno policije, a onda me je Dušan Radulović pozvao da se vratim u redakciju. Posto sam em bila mlada em žensko, odlučeno je da pomažem Sandi koja je vodila program, a moje mesto je zauzeo neko od muškaraca. Uveče, kada se već sve završilo i  kada je došla ekipa koja će raditi ¨Noćnik¨ , ja sam ugrabila priliku da izadjem na ulicu. Nisam imala dilemu gde ću da odem. Peti sprat DOB-a. I tu za mene počinje pravi Peti oktobar. Sećam se da smo se grlili na ulazu, pipali zidove, nismo mogli da verujemo da su tu. Pojavio se i Veran sa flašom šampanjca. I on je bio jako uzbudjen. Seo je u hodnik gde je sedela sekretarica  i gledao nas. Zvone telefoni. Zovu “stari” slusaoci i kolege. ¨Šta, vi ste još u SM, mi smo vec odaaaaaaaavno na 5.spratu.¨. Baš je bilo euforično.¨

¨Ulazak u prostorije u Domu omladini bio je pun emocija¨ kaže mi Milivoje Čalija.¨Bio sam zaprepašćen činjenicom da je sve bilo na svom mestu. Na neki besmisleni način osećao sam neku vrstu zahvalnosti prema tim ljudima koji su bili zlikovci ali ne toliki da unište čitav prostor. Bio sam imresioniran njihovom disciplinom i činjenicom da su došli i otišli. Nas je tamo sačekalo sve što smo ostavili. Jedino je prošlo godinu i po dana.¨

Ni Boris Husović nije mogao da izdrži to veče a da ne dodje na peti sprat.

¨Završio sam svoju smenu i vratio se kući.¨ kaže Boris. ¨ Slušamo program i večeramo. U jednom trenutku sam samo ustao i rekao:¨Ja ne mogu da čekam do sutra¨. ¨Ideš u Dom omladine?¨, pita me Tanja. Rekao sam joj da moram da odem. Još su kružile svakojake vesti. Sprema se avion u Batajnici za Miloševićevo bekstvo. Mene to više nije zanimalo. Trčao sam do Doma omladine. Ušao sam unutra i osetio sam neko ushićenje.¨To je to. Vraćam se tamo gde se dešavalo sve najlepše.¨ Prvo što sam primetio bila je užasna prljavština. Gde su nam fotografije? Gde je onaj fenomenalni pano na kome su slike svih nas na krovu Doma omladine kada smo puštali predajnik u rad? Svuda opušci, nepopijene kafe, neka bezvezna saopštenja politički nerelevantna. Sto gde je sedeo Nemanja Đorđević. Na njemu saopštenj jedinstvane sindikalne organizacije RTS koja protestuje protiv nasilja na ulicama Beograda. Pamtim raznorazne gluposti u životu. Jedna od takvij je i taj sto na petom spratu petog oktobra 2000.¨

Veran Matić se vratio na peti sprat sa pomešanim osećanjima. Držao je šampanjac u ruci, ali je, kao i uvek, sve svoje dileme skrivao je u sebi.

¨Sećam se da  kada su mi javili da je zauzet B 92  i da su tu ponovo naši ljudi da sam se pomalo plašio da uđem tamo.¨ priča mi Veran Matić.¨Išao sam preko Terazija, ljudi su se već razišli. Još su trajali govori ispred Skupštine grada. U tih petnestak minuta koliko mi je trebalo da dodjem peške do zgrade, imao sam osećaj da se danas nešto završilo, da danas nešto počinje i da smo zapravo svi mi više nostalgično vezani za tu prošlost i da razmišljamo o tome da li je sve to vredelo, nego da li će ono što sledi biti zaista toliko dobro kao što smo sanjali da bi moralo da bude. Ušao sam i osetio neku vrstu  gadjenja prema onome svemu što sam tu zatekao. Imao sam utisak da je sve to jako prljavo i da nikada nećemo moći da ga očistimo od njihovog prisustva. Zadovoljstvo je tek potom usledilo.¨

¨Za mene je čitavog tog popodneva bilo samo važno da mi se javlja na svakih pola sata ili sat.¨ priča mi Lola Matić. ¨Ne volim da čujem da je nedostupan. To mi je već znak da se nešto dešava. I on se stvarno javljao svakih sat vremena. Bila je već prošla ponoć kada me je pozvao i rekao: ¨Ja sam u Domu omladine na petom spratu. Ajde svrati.¨Bila sam neopisivo srećna. Nisam razmišljala ni trenutak da li ću da odem ili ne. Oni su ponovoi tu. Kakve god dasu te prostorije sada. Nema veze.Bitno je da zlikovci više nisu tu. U stvari oni su mi bili toliko odvratni da nisu ni sposobni da budu zlikovci. Otišla sam i šestitala svima koji su bili tu. Zadržala sam se jedno možda pola sata i vratila se kući. Po Veranovom glasu sam zaključila da on baš nije odahnuo. Verovatno je bio svestan da sada počinje ludnica drugog tipa.¨

Opoziciji je bilo drago što se B92 vratio u etar, ali njima su te večeri neki drugi mediji bili mnogo interesantniji.

¨Te večeri svi su se žurili od ovih zvaničnih, poluzvaničnih, privatnih stanica da pokažu da su napustili Miloševića.¨ priča mi Dragoljub Mićunović.¨ I onda su me slali u Košutnjak na RTS  da saopštim da smo pobedili, da je priča  gotova. Pa u BK pa na  Studio B. Na karju sam završio na Palmi. Tu me je dočekao onaj Miki Vujović. I on je bio za nas. Mi smo išli po svim tim Miloševićevim medijima u želji da ih zatvorimo. Da ne dozvolimo da sada neko izadje tu i pozove vojsku ili policiju na pobunu.Da svi gledaoci vide da su oni poraženi. A onda je svako krenuo da uzima ¨svoj¨ deo u tim medijima. Više nije bilo tolikog gadjenja prema ¨Pinku¨ ili BK. Ti mediji su se prilagođavali, a vlast se ponašala oporunistički.Po sistemu bolje da su za nas nego da su za nekoga drugoga . Tako su mnogima oprošteni ti prethodni gresi.¨

Čudo jedno kako smo odjednom svi bili na istoj strani. A možda se nisu ovi Miloševićevi promenili, već su ovi ¨naši¨ pokazali svoje pravo lice.

¨Ubrzo su neki od mladih ambicioznih ¨demokratskih¨ funkcionera uleteli u Omladinski savet¨ kaže Saša Mirković.¨Setili se da da bi oni mogli sada da uzmu B 92. Da bude njihov.E, onda smo krenuli mi u razne razgovore sa političarima uključujući i Čedu Jovanovića . Tražili smo da nam se vrati ono što je naše To preganjanje je trajalo čitavih 15 dana. Na kraju sam ponovo imenovan za direktora  i sve je vraćeno u prvobitno stanje. Ali ,s obzirom  šta se posle događalo u društvu, nisam baš siguran šta bi bilo sa B92 da to tada nismo uspeli da uradimo na mišiće. Sigurno bi bilo velikih problema.¨

I ja sam te noći bio na 5.spratu. Tu me je zatekao Richov poziv iz Budimpešte. Kaže:¨Dogovorili smo se sa kontrolom leta u Sarajevu¨. Baš lepo, ali ne treba više. B92 je ponovo bio na svojoj staroj frekvenciji. Više nam nisu trebale Bajgore i Busije, Erić odvrnuo predajnik u Domu omladine ¨do daske¨. Rich i Suzi su bili srećni koliko i ja.Zvala je i Julija iz Londona da čestita. I tamo su pratili šta se dešava u Beogradu. Dogovorili smo se da B92 sutra u 6.45 prenosi emisiju BBC-ja na srpskom. Prvi put, posle Zakona o informisanju, jedna domaća stanica emitovaće neki strani servis.  BBC je tog 6.10. bio prvi i jedini koji se čuo. Mnogo ljudi van ove zemlje bili su  deo naše pobede. Mnogo više nego neki ¨naši¨.

¨Ceo taj 5.oktobar je bio užasno uzbudljiv.¨ kaže Gordana Janković.¨ Kod mene u stanu u Budimpešti bio je ¨štab¨. Dolazili su novinari iz celog sveta kojima nisu date vize. Budimpešta je ponovo bila centar okupljanja različitog sveta koji je bio vezan za Srbiju. U press centru koji smo napravili stalno smo imali ¨mostove¨ sa različitim medijima i novinarima. Posredstvom satelita i interneta slušao se B292. Kada smo čuli na vestima da je sve gotovo otišli smo ispred naše ambasade.Bilo je mnogo ljudi i razni su se razno ponašali. Neki su urlali, drugi izvikivali parole.A onda sam videla Aleksandra Tijanića kako stoji tamo i  osetila sam se jako loše. Povukla sam se sa nekim ljudima koji su radili u tom ¨štabu¨  i otišla na piće.¨

Advokati B92 odmah su krenuli u lov na papire. Znali su da što pre moraju sve da vrate na staro.  Dok ovi novi ne krenu da se ponašaju kao oni stari.

¨Krenuo sam u obilazak svih naših prostora i stanova¨ kaže Nebojša Samardžić.¨Svuda je bilo veselo. Na kraju sam otišao u Dom omladine gde mi je Lola rekla da mogu da pocepam punomoćje za razvod braka. To je stajalo kod mene još od Zakona o informisanju. Onda smo krenuli da tražimo papire. Nešto je bilo razbacano po kancelarijama, nešto smo našli u djubretu. Počeli smo da dobijamo dojave gde se nalazi deo opreme koji je iznet. Kontaktirali smo Nikačevića i on je bio veoma kooperativan.¨

¨Advokati ne pričaju svoju priču već onih koji su ih angazovali¨, kaže mi Nikašević.¨Bili su jako korektni.¨ Gospodine Nikacevicu da li bi ste vi ovo¨.Nije bilo nikakvog naredjivanja i pretnji. Normalni ljudi. Dakle  i ti koji stoje iza njih su normalni ljudi. Nikada se nismo upoznali sa Mirkovićem i Matićem. Da sednemo i razgovaramo.Verovatno bi napravili bolju priču. Ali, i logično je što nismo seli. Za nas je važilo da smo jurišnici, za njih da su izdajnici. Ovako, ja sam na taj B92 bar 20.000 DEM uštedjevine potrošio.Platu nisam imao i trebalo je još sada da strahujem kada će me neko štanglom lupiti po glavi. Neki ludaci u euforiji. I još sada moram da  tragam za opremom  i za papirima, a istovremeno egzistencija nikakva. Ni plate, ni posla, klub mi zapaljen. Za čije babe zdravlje. Najgore je bilo kada sam ja posle tog petog oktobra  saznao koliko su se neki naši ¨drugovi¨ napunili. Koliko imaju stanova, firmi , na ženu, na taštu….Pitam se : ¨Pa gde smo mi bili svih ovih godina?¨ Da li sam živeo na drugoj planeti? Ja u džepu imam 300 maraka. Razočaran u sve živo. I u Miloševica i u SPS, za  JUL sam uvek znao da je zlo.Ali dobro, razumem, revolucija je takva.¨

¨Od preuzimanja tokom bombardovanja do 5.10.2000 desilo se nekoliko stvari.¨ nastavlja Samardžić.¨ Nikačević je potpisao otkaze svim ljudima. B92 je dobio dozvolu da emituje TV program. Formirano je zajedničko preduzeće sa ¨Srbijašumama¨ koje je bilo pod kontrolom JULa. Tako je nastala televizija ¨Tera¨ koja je koristila B92 frekvenciju. Krenuli  su da formiraju i jedno preduzeće za Internet. Uzeli su ¨Opennet¨ i nekoliko dana pre 5.10 izneli su opremu sa drugog sprata. Čak je bio tu jedan momak koji je ušao sa nekom svojom privatnom opremom u to novoformirano preduzece za Internet , pa je izneo to, a posle nam vrlo kooperativno rekao gde se u hotelu ¨Jugoslavija¨ nalaze one stvari koje su inače pripadale B92. Išli smo na sastanak u ¨Srbijašume¨. Tu je bilo svega i svačega. JUL-ova ekipa je i dalje bila tu. Nisam hteo da pokazujem nikakve ¨pobedničke¨ aspiracije, nego sam hteo da izadjemo iz jedne pravne situacije na pravni način. Da se utvrdi šta je ko uneo u to preduzeće, da se to likvidira i da završimo celu stvar. Slično je bilo i sa Nikačevicem. Njemu nije bilo sve jedno. Plašio se da ne bude nekih krivičnih prijava. Želeo je da izvrši primopredaju i formalno, kako nikokasnije ne bi mogao da kaže da je on nešto uzeo za sebe. ¨

¨Našli smo se, seli i dogovorili¨ kaže mi Vlada Zagradjanin.¨Oni su tražili papire bez kojih B92 i dalje nije mogao . Morali su da dobiju odluke od Omladinskog saveta da bi se vratilo sve u prvobitno stanje. Sve smo to obavili u korektnoj atmosferi. Dogovorili smo se samo da nema napada u medijima. Da nema proganjanja, hajki i medijskog linča. Posle mesec dana bila je neka emisija na B92 gde je bilo pogrdnih reči na moj i Acin račun. Pozvali smo advokate, oni su otišli kod Verana i Saše Mirkovića i od tada niko nije rekao nijednu uvredu na naš račun. Pričali su o preuzimanju, ali nije bilo uvreda. To smo tražili. Znate šta mogu mediji da urade. Dovoljno je da zavrte jednu laž i mogli su da nas linčuju na ulici. Bilo je takvo vreme.¨

¨Zagradjanin je i dalje smatrao da je to sve samo privremeno¨ reći će mi advokat Nebojša Samardžić.¨Da će se oni opet vratiti. Tako je i tumačio našu ljubaznost. Sa još nekim ljudima iz ¨Srbijašuma¨ krenuli smo u pravljenje spiskova opreme. Tražili smo potom u sudu način kako da ceo postupak upisa Nikačevica i Omladinskog saveta kao osnivača poništimo, pa smo i za to našli pravnu formu. To je sve trajalo 15 dana. Dvadesetog oktobra, dve godine posle donošenja Zakona o informisanju, Saša Mirković je ponovo ¨upiusan¨ kao direktor B92. Tokom cele 2001. trajali su postupci ¨čišćenja¨ svih tih preduzeća . I dalje za neke delove opreme nismo uspeli da utvrdimo gde je završila. Ali, od onog sto je bilo u DOB vratili smo mnogo, a od onoga što nam je uzeto u ¨Beogradjanki¨- gotovo ništa. Mi smo imali saznanja da se deo opreme nalazi u Studiju B. Nešto smo našli, nešto nismo, a onda smo čak imali zahtev Studija B da im platimo za korišćenje frekvencije za B292. To je ,pod jedan ,bilo bezobrazno, a pod dva, pravno neosnovano. Unutar Studija B bilo je malo neprijateljskog stava prema B92. Po principu ¨Što tražite kada ste tu opremu dobili na poklon?¨. Neki od tih sporova traju evo već četiri godine.¨

I ljudi koji su tada ¨predali¨ vlast traju evo već pet godina. Neki su se vratili u politiku, vedre i oblače po Skupštini. Bidža i Raka su predsednici svojih opština. Za Željka Mitrovića i Bogoljuba Karića se više niko i ne seća šta su radili pre 2000. Retko ko se poput Ivana Markovića ili Dragana Tomića, predsednika Skupštine, zavukao u mišiju rupu iz koje do danas nisu izašli. Ne, reći će vam da vi niste pobedili. Što je najgore, moguće je da su u pravu.

¨Mi nismo izgubili medijsku bitku ¨ priča mi Goran Matić. ¨Mi smo izgubili tako što je gomila ljudi u našem režimu, od ministara preko direktora, jednostavno stimulisana spolja da promeni mišljenje i da uradi ono što se od njih traži. Za njih je Milošević postao pretnja jer nisu više mogli da ostvaruju interese preko njega u okviru neke patriotske koncepcije. Desilo se da su svi ti Tomići i Marjanovići vodili poltiku koja nas je koštala izbora više nego sve te vaše stanice. Igre sa uljem i šećerom, sa standardom prosvetara i zdravstvenih radnika. To je nas koštalo izbora. Ja mislim da je uloga medija prenaglašena. Oni imaju značaj i uticaj, ali kada vlada tokom izbora vodi politiku da iritira narod ne možete ih dobiti. Stomak je bitniji od svega drugog, a mi smo ljude ugrožavali na taj način. Imali smo dobru obnovu, izgradili smo mnogo toga. Imali smo struje, radilo se kako tako. Da smo tada uspeli da normalizujemo odnose sa zapadom …bilo bi bolje. Ali, nismo uspeli. Šta je tu je.¨

Dragoljub Žarković nije od onih koji istoriju Srbije dele na onu pre i posle Petog oktobra.

Iako se uglavnom ne slaže sa onim šta radi Vojislav Koštunica, u uvodniku pred izbore nampisao je: ¨Svi glasamo za Koštunicu¨. Nije imao dilemu da je to bio trenutak koji se nije smeo ispustiti.

¨Svi oni koji su do tada osporavali ANEM i njegovu moć, tada su morali da zaćute¨ kaže mi Žarkovič.¨Emitovanje B292 po Srbiji bitno je uticalo na čvrstinu onog dela ljudi koji se opredelio da ovaj put tu pobedu zbilja odbrani. Da ne dozvoli da se ponovo nekim lex specialisima, nekim manguplucima, nekim političkim ujdurmama stvar prevede do drugog kruga. Da oni kupe još malo vremena.Stvorena je klima da je Milošević izgubio izbore. Bio je to jedan katarzičan momenat  kojim je završeno jedno herojsko doba. Ono će sada postati predmet knjiga, sećanja i različitih interpretacija. A mediji poput B92 ili ¨Vremena¨, siročići tog režima, trebalo je da urade nešto sa sobom u okruženju koji su mnogi pokušavali da nazovu normalnim. A ono je bilo sve samo to ne.¨

¨Kako posle svega možeš da kažeš da si pobedio?¨ pita me Svetlana Lukić i odmah ogovara.¨ Nisi. Gledam Velju Ilića u svilenoj trenerci ispred Skupštine. Stoji tamo gde sam ja stajala sa zvončićima. Mogli smo 300 godina da zvonimo. Došao je baja u svilenoj trenerci i oduvao nas.Ajde, Beograđani kuš tamo. Mi ćemo da obavimo posao. Kada su ti ¨svileni¨ krenuli u Skupštinu znala sam cenu toga. Ne zato što mi je žao što je bila zapaljena. Ja sma stalno govorila da RTS treba spaliti do temelja. Da se sve mora dekontaminirati.Kada sam videla ko zapravo ruši Miloševiča znala sam da će to kad tad doći na naplatu. Mi smo tu bili dekor. Pokušali smo kasnije da uzmemo pobedu i Velji Iliću i celoj ¨toj¨ Srbiji ali nismo uspeli.¨

Otvorile su se granice i stranci su pohrlili unutra. Da nas vide i dodirnu. Ko naučnici koji dignu stakleno zvono da vide šta je od njihovog eksperimenta ostalo. Upozoravaju nas da će sada da dodje tranzicija i da neče biti lako. U pravu je onaj što je rekao: ¨Kad god neko kaže tranzicija ja se uhvatim za pištolj¨. Naša nesreća bila je još veća. Čekala nas je ¨Srpska tranzicija¨. Najgora od svih.