Operacija ¨Kamičak¨ – 2000. Maj-Oktobar – 21. poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

¨Ako te neko zaustavi kaži:¨Idem kod tetke¨¨  Tomislav Damnjanović

¨Mama¨ Bera je spremila lepo posluženje u velikoj sobi na 17.spratu ¨Beograđanke¨. Samo je supica falila. Duvalo je sa svih strana, što i nije bilo čudno za kraj januara. Kao ni za ¨Beograđanku¨. Dobio sam lepu olovku i naliv pero, svi smo se skupili i popričali, nije bilo srceparajućih govora. I to je bilo to. Posle 10 godina i 9 meseci napuštao sam B92. To što se to tada zvalo B292 nije bilo važno. Rešio sam da predjem na drugu stranu. Ne kod socijalista, već kod donatora. Dobio sam posao u USAID-u, u kancelariji za Srbiju koja se nalazila u Podgorici. Julija je već čvrsto rešila da joj nema života u Srbiji i da treba da krenemo ka Londonu. Čudno, ali Pogorica mu je došla kao prva stanica na tom putu. Ja sam sebe tešio da na ovaj način mogu da budem još korisniji ANEM-u i B92 jer ću kod onih koji kreiraju strategiju pomoći za medije moći da kažem nešto što će njima ići u prilog. Baš tako, tešio. Izdržao sam dva meseca da radim za dečka iz Teksasa koga su više zanimali crnogorski konobari nego mediji u Srbiji. A onda se pojavio Rich Mc Clear, moj ¨veliki¨ mentor, i ponudio mi da predjem u IREX. Istina, malo smo se svi trudili da Richu pomognemo da mi ponudi posao, ali uspeo sam da se izvučem iz Podgorice i što je još važnije radio sam sa ljudima koji su verovali u ono u šta sam i ja verovao. Julija baš nije bila najsrećnija što sam se brže bolje vratio u Beograd, ali i dalje sam bio van B92, radio za stranu firmu i to je za nju bilo dovoljno. I njoj je bilo drago što radim sa Richom i Suzi. Oni su morali da sede u Podgorici, jer Amerikancima tog tipa nije dozvoljavan ulazak u Srbiju, a ja sam bio i tamo i ovamo. Više ovamo. Krenuli smo da pravimo ANEM trening centar, gledali planove za izgradnju studija i redakcije na 17.spratu za B292 i tako dočekali 11. rođendan B92 koji smo slavili  na Kalemegdanu. Vreme je bilo lepo a ljudi raspoložen tog 16.maja 2000. Nije baš bilo mnogo razloga za optimizam, ali ovo je bilo mnogo bolje nego prethodne godine pod uzbunom. B292 je bio najslušaniji radio u gradu, ratovalo se sa radikalima, ali niko nije mogao da pretpostavi da će za par sati policija i specijalci upasti u ¨Beogradjanku¨ i zauzeti Studio B i B292. Da niko od nas koji smo tu slavili više nikada neće tamo ući.

¨To je bilo strašno¨ priča mi komšija sa 17.sprata Nenad Cekić.¨ Upali su  na sve spratove ¨Beograđanke¨  istovremeno i to baš specijalci, oni oklopnici. Došli tako i na 17.sprat. Imali su neki spisak, valjda šta pripada Studiju B. B292 je bio Treći program Studija B.  Međutim, oni su preventivno zatvorili i ¨Index¨. Upali su u prostorije ¨Indexa¨ i ljudi koji su tu radili probali su da im objasne. Kao, mi nemama veze sa Studiom B, ali policajci nisu baš bili najupućeniji, a nisu ni nešto mnogo želeli da slušaju. Radio ovamo, radio onamo, njima je to isto. Ali, nekako im je neko objasnio da to nije isto.¨

Upad u Studio B je delo radikala. Uz svesrdnu pomoć nekih socijalista.

¨Za to morate da pitate Milutinovića i njegovu koordinaciju.¨ kaže mi Goran Matić.¨Ja nisam učestvovao i nisam bio obavešten. Marjanović je obrazložio da je to stanica od republičkog interesa i da Republika to preuzima. To je Mirko obezbedio preko republičke vlade.¨

¨Ja o tome ništa nisam znao, a bio sam predsednik gradskog odbora SPS-a¨ priča mi Ivica Dačić. ¨Da li sam ja sada nekome bio nepouzdan da mi daje takve informacije, to je drugo pitanje, ali činjenica je da niko od nas u gradu gde se nalazi Studio B nije to znao. Lično mislim da je to preuzimanje bilo velika greška. Time smo ušli u poslednji stadijum vlasti.¨

Aleksandar Vučić, srpski ministar informisanja, ne krije da je znao da će Studio B biti preuzet. Kako i ne bi, kada je to bio predlog Vojislava Šešelja, potpredsednika vlade. Vučić je bio taj koji je spasao ¨Index¨.

¨Nekome je palo na pamet da se preuzme i Radio ¨Index¨, a ja sam rekao : Ljudi, to ne dolazi u obzir. Ništa više od toga. Nije tu bilo nikakve trgovine kako se kasnije pričalo. Sa B292 nisam imao nikakve veze. Sve je uradjeno zato što je program Studija B vodjen na apsolutno neprihvatljiv način. Državna imovina je zloupotrebljena na najstrašniji način, a vi ste bili deo toga.¨

Saša Mirković nije bio u Beogradu te noći. Učestvovao je na jednom skupu u Budimpešti koji su organizovali Britanci, a na kome se razgovaralo o Srbiji posle demokratskih promena.

¨Nisam mogao da spavam.Kao da sam nešto predosećao¨ seća se Mirković.¨ Pred jutro je zazvonio telefon. Bio je to Kojadinović koji mi je zabrinutim glasom rekao:¨Uletela je murija, preuzeli su Studio B, preuzeli su i vas.¨ Nije znao da nisam u zemlji. Odmah sam zvao Čaliju koji je potom seo u kola i otišao do ¨Beogradjanke¨ gde je još uvek bila interventna brigada. Znali smo da nemamo šanse da bilo šta iznesemo.Tog popodneva sam se video sa Julijom koja je bila u Budimpešti i krenuli smo zajedno u alarmiranje medjunarodne javnosti. Nisam imao nikakvu dilemu da je meta bio Studio B i da smo mi ¨pali¨ zajedno sa njim¨.

Advokati B292 probali su da udju u zgradu i vide da li može nešto da se uradi.

¨Kada je ušla policija da preuzme Studio B, onda su više greškom poduhvatili i prostorije ANEMa na 17. spratu.¨ kaže mi Nebojša Samardžić.¨ Onda, kada su shvatili šta su uradili, onda im nije palo na pamet da izadju. Ja sam došao do ulaza na 17 sprat i razgovarao sa policajcem. U samu zgradu nije bilo problem ući. Valjda nisam delovao kao izdajnik. Imao sam odelo, kravatu i torbu pa sam najnormalnije došao do 17 sprata. Tamo su sedela dva policajca koja su najnormalnije razgovarali sa mnom i uputili na direktora zgrade, koji me je uputio na komadira, pa ovaj na rešenje republike…u svakom slučaju nije bilo nikakve mogućnosti da se udje u kancelarije. Kasnije su nekima dopustili da uzmu neke lične stvari tako što ih je pratio policajac i gledao šta uzimaju. Zanimljivo je da smo sporove po tom pitanju sa državom i MUP-om vodili do skora¨.

Vojkan Radoš je bio čvrsto rešen da se popne u B292. On je sve to i sklapao i nije mu bilo svejedno da mu neko tek tako kaže ¨Ćao, nema više¨.

¨Ja sa uspostavio prijateljske veze sa rukovodstvom ¨Beogradjanke¨ i majstorima koji su tu radili na održavanju zgrade¨ seća se Vojkan.¨ Kada je ušla policija, mene je električar uveo kao svog pripravnika da bih ja otišao gore i čuo šta se dešava. Na ulazu su bili neki inspektori, a po kancelarijama su sedeli policajci dovedeni ko zna odakle da čuvaju tu opremu. Ne znam šta su mislili da će tu naći. Zlato?Pare? Sve su pretresli, sve su bili pobacali na pod . Već sujtradan niko više nije mogao da udje. Sva naša oprema je ostala gore, a onda kako već ide u našoj zemlji, jedne noći je sve nestalo. Nešto je odneto u Studio B, ali se većem delu izgubio svaki trag. Ja sam seo i napisao šta se tačno nalazilo  u svakoj kancelariji . Od ventilatora do telefona, svega sam se setio jer sam praktično sve to sam i uneo tu. Posle smo tri godine vodili spor sa Studijom B i dokazivali da je to naša oprema. Taj spisak koji sam napravio pomogao nam je na sudu da povratimo neke stvari i dobijemo neku sitnu odštetu.¨

¨Nama su prvo dozvolili da u ¨Index¨-u bude samo jedan čovek. Da pušta muziku i ¨drži¨ talas¨ priča mi Nenad Cekić. ¨Pao mi je mrak na oči. Kažem:”Idem ja tamo!”, Odgovaraju me:”Nemoj da si lud, uhapsiće te”. ”Uuu”, reko’, ”Da hoće već bi me uhapsili”. Dođem tamo – dobar dan, dobar dan – predstavim se šta sam ko sam, i nađem ja komandanta specijalaca. Ostali smo do jedno 4 ujutru. Čovek je pričao kako je on bio na Kosovu, kako mu ovo uopšte nije prijatno.Tu sam postigao dogovor da od sledećeg dana trojica mogu da dodju u radio, što je već neki minimum, da se bar čuje glas. I ništa. Oni su tu sedeli 15 do 20 dana, onda su  specijalce zamenili ovi obični policajci.. i na kraju se niko više nije pojavljivao. Te prostorije su ispražnjene i posle su se uselili neki drugi. Mislim da je policija sve odnela. Nešto je popisivano po nekim kutijama, a onda je jedne noći sve odneto.Ni ovi naši nisu imali predstavu šta se tu dogadja jer oni nisu davali  nos da se promoli u te kancelarije. Iz lifta u studio, i to je to. Nismo mogli mešto da se šetamo po hodnicima i gledamo ko šta radi. Samo jednog dana više nije bilo policajaca i više nije bilo ničega u tim prostorijama. I tako se to završilo.¨

Veran Matić nije bio na ¨ratnoj¨ proslavio B92 i zato mu je ova na Kalemegdanu bia posebno draga. Ni on nije očekivao da bi neko mogao da upadne u ¨Beogradjanku¨ i otme B292.

¨Mi smo tu bili kolaterarna šteta.¨ kaže Veran.¨ I mi i ¨Index¨ koji je tada zabranjen. Čalija me zove ujutru i saopštava da je upala policija. Dogovorili smo se bukvalno u roku od 2 minuta šta raditi. Prešli smo na rezervnu lokaciju u ulici Svetozara Markovića i u roku od sat vremena počeli da emitujemo preko satelita za stanice u unutrašnjosti. I tada počinje taj paradoks da Beograd od najinformisanijeg grada postaje najneinformisaniji grad u Srbiji. Onda ljudi iz Beograda zovu Čačak da čuju šta je javio B292 ili šta se uopšte događa. Tih narednih nekoliko dana imamo i demonstracije ispred Skupštine grada. One su takođe nasilne ali se mnogo više percipiraju kao jednopartijske, kao demonstracije SPO-a i Studija B i ja se nisam na njima pojavljivao. Nisam mnogo u tome učestvovao jer sam imao mnogo više posla vezanog za konsolidovanje samog B92 i  razmišljanja o tome šta dalje i razvijanju projekata emitovanja van zemlje. Ali, nekako to je u isto vreme bio i efekat politike koju je SPO do tada vodio, a koja nije baš bila podržana od strane opozicije na pravi način. Zato su i demonstracije nekako prestale same od sebe, iako je tu bilo ozbiljnog nasilja i užasnih slika koje su se mogle videti.¨

B92 je uvek kuburio sa prostorom. Tačnije, uvek se brže širio i umnožavao svoje aktivnosti nego što je bilo to moguće pratiti dodatnim kvadratima poslovnog prostora. Iako je Beograd bio ¨opozicioni¨ grad, B92 je teško nailazio na razumevanje nadležnih. Ili su želeli da nas oderu ili da nas nateraju da im služimo. Na prvo nismo mogli, a na drugo nismo želeli da pristanemo. Prostor u ulici Svetozara Markovića dobijen je zaslugom oca Danijela Bukumirovića, koji je bio predsednik vlade na Savskom Vencu. On je kopao i rukama i nogama da mi dobijemo u zakup taj bivši bioskop gde je neka propala firma već počela da gradi neke kancelarije, stala na pola i ostala opštini dužna. Preuzeli smo taj dug, sa idejom da se tu smeste ANEM, TV produkcija i preteće aktivnosti poput izdavaštva koje je bilo u povoju. Radijski studio koji je tu pravljen bio je predvidjen za ANEM Trening centar i potrebe same asocijacije. Tomislav Damnjanović je bio čovek zadužen za tehniku u ANEM-u i njegov studio je bio tek do pola gotov. Tu je vraćena ona oprema iz garaža i stanova koja je izneta iz Kolarčeve ulice kada je preuzet B92 u Domu omladine. Sada je bilo potrebno tu smestiti B292. Ulogu urednika informativne redakcije preuzela je Sanda Savić, a njen zamenik bio je Timofejev. Njih dvoje morali su, kako su znali i umeli, da naprave ¨Jutarnji dnevnik¨ tog 17.maja.

¨Probudio me je Veran rečima: ¨Mi moramo da imamo ¨Jutarnji dnevnik¨¨priča mi Sanda Savić.¨  Pitala sam ga ¨A, odakle ćemo da ga imamo¨. Nije znao da mi kaže. Mi smo znali da je naša TV produkcija u Svetozara Markovića, ali smo iz nekog psihološkog razloga odibjali da odemo tamo i vidimo kako to izgleda.  Govorili su nam:¨Idite, pogledajte, moguće je da ćete vi jednog dana tamo da se prebacite.¨ Mi smo govorili:¨Ne možemo stalno da se selimo¨. Sada više nije bilo izbora.¨

¨Bilo je oko 6 ujutru kada me je probudio telefon¨ seća se Saša Timofejev.¨ Sanda mi kaže da je  policija ušla u Studio B,  a ja sa samo rekao:¨Pa, dokle više¨.Dogovorili smo se da se što pre nadje mo ispred ¨Beograđanke¨, pokupimo Brankicu Stanković koja je trebalo da radi to jutro i vidimo šta ćemo dalje. I znam da mi ulazimo u Svetozara Markovića, a televizija izlazi odatle. Iznose svoju opremu za slučaj da policija i tu dođe. Za razliku od naše njihova oprema je bila skupa. Jedan stativ za kameru ko 10 mini-disk rekordera. Trudili su se to da sačuvaju.¨

¨Vesti smo pokupili u ¨Beti¨¨nastavlja Sanda.¨Sačekala nas je Ljubica Marković rečima:¨Deco, oni će vama sigurno sada da isključe i telefone¨. Objasnili smo joj da svi imamo privatne mobilne telefone. Baš je bila zabrinuta. Više od nas.Otišli smo u Svetozara Markovića i zatekli Tomu kako povezuje jedan jedini kompjuter koji je tu bio i mikrofon.¨

¨Taj  ¨Jutarnji dnevnik¨ smo odradili u maniru elektro-pionira¨ kaže Timofejev.¨One zujalice sa kojima se deca igraju. Tu ničega nije bilo. Mikrofon i produkciona mikseta. Toma Damjanović, spektatkularan tonac, sedeo je sa druge strane stakla i ¨vukao¨ reglere. Štap i kanap. Snimio sam Kojadinovića tako što sam mikrofon stavio ispred spikersfona. Kada je trebalo da pustim snimak Verana to sam uradio tako što sam slušalicu sa mini-diska prislonio na mikrofon. Toma se smeje i klima glavom. U redu je. Tako smo odradili Jutarnji dnevnik i nekoliko izdanja vesti dok nisu stigli prvi kompjuteri i dok nismo krenuli dalje.¨

¨Sa tim jednim jedinim telefonom koji smo tu imali radili smo sve¨ kaže Sanda.¨I Djindjića i Draškovića i dopisnike. ¨Jutarnji dnevnik¨ je emitovan preko ANEM-ovih stanica i nije mogao da se čuje u Beogradu. Ali, bili smo zadovoljni. Stvarno nam ne mogu ništa.  Redakcija je počela polako da se okuplja, a onda je počela da stiže i oprema. Niko nije kukao.Ako je trebalo da radimo samo za Internet-radićemo.¨

Najtužniji su bili oni koji su svoje kasetofone ostavili na B292 jer im je bilo ¨glupo¨ da ih nose na žurku. Sada su ostali bez njih. Od tada svako je uvek nosio opremu sa sobom i nikad ništa nije ostavljano u radiju. Za svaki slučaj.

¨Ovo zatvaranje mi je palo manje teško od onog tokom bombardovanja.¨ priča mi Danica Ilić.¨Ipak, jako sam teško sve to podnosila. Nisam mogla da verujem da se sve to ponovo dešava. Dokle? Sa druge strane to u ¨Beogradjanki¨ ipak nije bio naš prostor, nije to 5.sprat DOBa, vec Studio B.  Ovoga puta nisam bila besna, već sam pala u strašnu depresiju. Razmišljala sam da odem iz zemlje, da pobegnem, da je to bitka koju ne mogu da dobijem. Sećam se da mi je bilo strašno žao kompjutera koji su ostali tamo, kaseta,  arhive i nekih stvari koje smo čak uspeli da izvučemo iz DOBa, koje smo preselili tu i eto sada ih ponovo neko otima. Nisam imala snage da se borim , da smišljam šta da radimo kako bi opstali. Čekala sam da to uradi neko drugi. Kada smo počinjali da radimo iz ANEM-a koristili smo interni naziv ¨SM¨. Posle toliko proganjanja, više se nismo usudjivali da kažemo da idemo u prostorije ANEM-a u ulici Svetozara Markovića, vec samo kratko -SM. ¨Naći ćemo se u SM¨. Kada smo tamo došli znali smo da oni koji nas slušaju nisu u Beogradu i da nas čuju samo preko lokalnih stanica. Na početku je bilo teško. Za koga ja ovo radim? Ko li me uopšte sluša? Što se toliko cimamo, dovlačimo ljude na intervju svaki dan po sat vremena, kada se to ne čuje? Medjutim, onda sam otišla u Kraljevo, gde žive moji roditelji. Tamo sam razgovarala sa nekim prijateljima iz škole i shvatila da oni slušaju. Sve znaju. Za njih praktično nije bilo razlike u odnosu na B292. I onda mi je bilo lakše. Slušaju ljudi u Srbiji. Sluša nas Srbija. Tako sam tu krizu prebrodila. A i šta bi drugo mogla da radim osim da idem u SM i pravim program makar za jednog jedinog slušaoca koji će me čuti preko interneta ili ANEM-a. Jedino da sam otišla iz zemlje. Ovako, ostala sam u oazi istomišljenika, koji su se vidjali svaki dan, razgovarali i radili.¨

Zauzimanjem B292 promenio se i sadržaj redakcijskih sastanaka. Moralo se bar dva koraka biti ispred ¨neprijatelja¨.

¨Brzo smo razvili varijante  A, B i C. ¨ kaže mi Sanda. ¨Na redakcijskim sastancima smo pričali : ¨Ako sutra ne budete mogli ovde da dođete onda Miloš, Daša i Tamara idu na mesto A, a nekih drugih troje na B. Znali smo da postoji stan u Majke Jevrosime odakle bi mogli da emitujemo, zatim u Zmaj Jovinoj…. Uglavnom smo se time bavili. Konspiracija.Ne znam koliko su ljudi uopšte bili svesni ozbiljnosti cele te situacije. Da su bili nešto preterano ozbiljni i svesni uplašili bi se. Ovako je to nama svima bilo normalno. Jeste blesavo, ali je to nama bilo normalno. Dolazili su razni sa strane da nas pitaju kako vi ovo, kako ono i oni su ti u stvari davali naznaku da, u stvari, sa tobom baš nešto i nije u najboljem redu. A tebi sve to normalno.Uostalom, nemaš drugog izbora. Mi smo u tom malom morali da pronalazimo neku satisfakciju, neku potvrdu sopstvenog uspeha i toga da mi trajemo. U početku je bilo problema jer nije bilo reakcija iz Beograda. Ja sam nasotjala da  ih motivišem objašnjavajući da je Beograd već ispričana priča i da Beograd zna šta treba da zna.Srbija ne zna i dok Srbija ne sazna nema ništa od promena. Na kraju  tako je i bilo. Mi smo znali da je sada naša misija Srbija i da mi njima moramo da objasnimo šta se dešava  u zemlji. Ljudi u redakciji su to prihvatili.¨

¨Nekada ti sve to deluje besmisleno¨ priča mi Svetlana Lukić.¨ Ali, jedini način da preživiš je da se praviš da je kao sve u redu. Jer ako shvatiš šta je, ti  onda možeš da odeš kući i da se poliješ benzinom. Ovako, praviš se da je sve uredu ili da će biti u redu i radiš neki posao. Pa sad čulo dvoje ili troje ljudi ili petoro. Pošto smo mi znali da je to manjina onda je  petoro ljudi u Priotu odlično. To su važnih petoro ljudi.Tako smo mi zapravo odbijali da prihvatimo stvarnost, jer da smo prihvatili onda bi otišli kući, zaključali se i čekali neko bolje vreme.  B 92 nikada nije čekao bolje vreme nego ga je stvarao.¨

Na Veranu Matiću se nije moglo videti da ga je uzimanje B292 nešto mnogo potreslo.

¨To su stresovi koji traju tri dana, a onda ideš dalje¨ kaže mi Lola Matić.¨ To sam naučila od njega. On ni od čega ne pravi paniku. Bar ne u kući. On je taj koji smiruje ljude. U stilu:¨OK sada ćemo da se organizujemo na drugi način¨. Ti više nećeš da sediš u ovoj stolici nego ćeš u onoj, ali ćeš i dalje raditi isti taj posao. Prvih tri dana je neprijatno, a onda to prihvatiš i kažeš: ¨ Ko zna zašto je to dobro. Sad možda bude i bolje¨.

Iako nije očekivao akciju radikala, Veran je već postavio temelje za buduće delovanje B92, B292, B392 ili kako god je već moglo da se zove. Tačno je znao šta mu je činiti.

¨Taj slučaj oko Studija B i demonstracije ispred gradske skupštine jasno su pokazali stepen razjedinjenosti opozicije.¨kaže Matić.¨To se moglo osetiti u vazduhu. To je ono što je ostalo posle svega. U svim mogućim prilikama i na najrazličitijim mestima počeli smo da pričamo da je ključ da sve snage moraju da se ujedine. Krajem maja i početkom juna 2000. to je neki osećaj koji ja nastojim svugde da promovišem kao ključ. I mislim da smo i mi u ANEMu i u B92 nastojali da to emitujemo kao poruku. Kao nešto što je jako bitno. Ali, to nije bilo dovoljno. Bilo je važno da i mi napravimo neke praktične iskorake i tada počinjemo sa pravljenjem tog prstena oko Srbije. Operacija¨Kamičak¨. Jasno smo medjutim rekli da ne želimo da budemo tu u kombinaciji sa VOA i drugim stranim servisima. Da želimo da zadržimo našu autentičnost, da želimo da emitujemo iz Beograda i da će poslednja stvar koju ćemo učiniti biti napuštanje zemlje. Imali smo nekoliko varijanti tada kako ostati u zemlji i emtivoati program sa odstupnicama u Kragujevcu i nekim drugim gradovima. To je bio jedan veoma ozbiljan plan koji je zadržavao sve elemente efikasnosti koje smo do tada imali. Bili smo spremni da radimo iz Beograda bez obzira na opasnost. I onda, kada je sve to krenulo, bilo je tu jako puno energije, jako puno  nadmudrivanja sa vlastima koje su stalno ometale taj program. Imali smo 7 ili 8 frekevencija u nekim trenutcima. Ljudi su znali da mi emitujemo. E, sada što to stigne do Surčina pa ne može dalje jer neko uključio drugi predajnik, to jeste pomalo blesavo ali ljudi su osećali da učestvuju u mnogo većem projektu, mnogo većoj misiji nego što je to samo emitovanje programa B292. U junu, kada smo mi kreirali tu strategiju, situacija je bila toliko apatična da je izgledalo kao da Milošević nikada neće biti srušen. Ali, mi nikada nismo razmišljali u kategorijama: ¨E sada ćemo da napravimo plan za naredna 3 meseca pa ćemo da ga srušimo¨. Meni je jako važno bilo da pravim strukturu koja će se stalno razvijati, povećavati i širiti uticaj. Korak po korak. Sve što smo radili u naredna tri meseca i probleme koji smo imali nisu nam ni za trenutak dozvolili da   upadnemo u apatiju ili da razmišljamo u kategorijama tipa:¨Ko će čekati još naredne tri godine.¨ Mi smo stalno vršili presiju ne samo na vlasti već i na opoziciju. Da objedini svoje snage, da joj pokažemo da je to preduslov svega. To je uspelo. Pojavljuje se čitav niz nekih gradjanskih inicijativa koje iz unutrašnjosti pokreću ceo proces. Prvi put mi imamo dominantnu inicijativu iz unutrašnjosti a ne iz samog centra. Na primer, neki  momak u Majdanpeku napravio je sistem da prima naš satelitski TV signal, snimi na kasetu, a onda to pušta celoj zgradi. Kada se tako nešto desi,  kada se pojavi ta neka strašna želja za promenom i za nekim pomakom, onda je to moguće i ostvariti¨

U opoziciji su stalno govorili da žele da se ujedine, ali im to 10 godina nije polazilo za rukom. Stalno je neko pravio dil sa Miloševićem, ili nalazio izgovor da do toga ne dodje. Zapad je uložio veliki trud u ¨zavrtanje ruke¨ srpskoj opoziciji ne bi li jedinstveno nastupili protiv Miloševića. Ovi su ih dovodili do ludila. Te zašto prvo razgovarate sa ovim, a ne sa onim. Zašto ovi sede ovde, a mi onde. Sa druge strane, taj isti Zapad, želeo je da sedi na dve stolice. Taman Amerikanci zaoštre svoj stav, tek eto Evropljana kod Miloševića. Ili, obrnuto. Ukratko, i tog leta 2000 postojala je veća verovatnoća da će opozicija ostati razjedinjena nego obratno. Možda je zato Milošević i rešio da izadje na izbore. Po zakonu nije morao. Neko ga je savetovao i to loše. Ali, vlast je poverovala u sopstvene laže. Opozicija nije bila sjajna, ali ovi tek nisu valjali. A gledajući državne medije nije bilo tog oca koji svoju ćerku jedinicu ne bi dao nekom socijalisti, radikalu ili julovcu. Ne zna se ko je od koga bolji. Sobzirom da strancima nije bilo dozvoljeno da dolaze ovde naši su morali da krstare svetom ne bi li postigli neki dogovor. I Crna Gora je tada dobila priliku da kaže da je deo sveta.

¨Ja se sećam da sam dva puta išao u Savet Evrope u Strazbur, zatim u Budimpeštu i Bratislavu.¨ kaže mi Dragiljub Mićunović.¨ Tu se svuda pričalo o nama, ali su i prikupljana sredstva za  propagandni rat. Da mogu  mnoge novine da se izdržavaju, da mnogi radiji mogu da rade. Te lokalne stanice su naročito bile značajne i to je ono što smo imali još od 96. Imali smo vlast u svim većim gradovima, ali sa medijima nije radjeno na pravi način. Sada je bila prilika da se oni razviju i da budu mnogo slobodniji. B 92 je to gurao. Ali, i kod nas u opoziciji se nešto dešavalo. Ovde u Demokratskom centru smo imali okrugli sto opozicije. Ja sam pozvao sve  predsednike stranaka da dođu i ono što je bilo neverovatno ,bar za mene, svi su se i odazvali. Nije došao Vuk Drašković ali je poslao nekog svog potpredsednika. Time je stvoren jedan vrlo jasan osećaj da ako se udružimo mi pobeđujemo Miloševića. Imali smo posle tu iskakanje SPO i Draškovića ali je uspostavljeno neko poverenje da se možemo ujediniti. Mislim da su nam tada  mediji jako mnogo pomogli.¨

Da bi sebi omogućili nastavak rada B92 i ANEM su se rasuli po gradu. U Svetozara Markovića bio je B292. U stanu u Narodnog Fronta bila je Veranova kancelarija. TV produkcija imala je dva stana: u Miročkoj i u Strahinjića Bana. ANEM je imao Trening centar u Majke Jevrosime i centralu u Zmaj Jovinoj. Sve su to bile lokacije na koje se mogao izmestiti  B292 i nastaviti svoj program. Advokati su bili ti koji su tražili stanove.

¨Različito su ljudi reagovali kada čuju ko tu treba da bude¨ kaže mi Nebojša Samardžić.¨ Za taj stan u Narodnog fronta smo rekli da ce tu biti ANEM. Bilo je onih koji su se plašili da će im tu ući policija, oduzeti stan. Posebno za vreme bombardovanja kada je Veran rekao:¨ Nadji jedan stan da ga imamo za ne daj bože¨. Ja sam čak neke svoje prijatelje zvao kojima sam rekao za šta je i oni su odbili. A bilo je i onih koji  kada čuju ANEM i B92 razmišljaju: ¨Aha, tu ima neka strana pomoć, oni su dobre platiše u kešu, što da ne.¨ Ali, bilo je onih koji su nas odbijali. Jedan što sam iznajmio na svoje ime dobio sam na priču da mi treba za klijenta koji dolazi iz inostranstva pa da tu prespava. Za taj stan u Dobračinoj znali smo samo Veran, Saša i ja Veran i služio je da se neko skloni ako je tgebalo bežati preko noći.¨

Nije Nebojša tu lagao. Da mu je B92 klijent-jeste, da se tu spavalo-spavalo se, a da se tu dolazilo i iz inostranstva- dolazilo se. Isto tako B92 je krenuo da živi van Srbije. Najpre u Madjarskoj, tačnije Budimpešti. Posle bombardovanja i obnavljanja saradnje sa donatorima zaključeno je da je neke stvari nemoguće raditi iz Srbije i da bi zbog što bolje komunikacije bilo potrebno imati ¨bazu¨ negde dovoljno blizu i dovoljno daleko. Budimpešta je bila idealna. Iznajmili smo stan od jedne prijateljice i tu je od oktobra 1999. radila kancelarija B92. Tu su donošena dokumenta za koje nije bilo zgodno da stoje u Beogradu, ali što je bilo još važnije tu su organizovani sastanci sa donatirima i tu su oni uvek mogli da dobiju sve informacije koje su im bile potrebne. Kancelariju je vodila Julija, a od januara 2000 joj se pridružila Marija Milosavljević. Ona će preuzeti taj posao od Julije u junu 2000 i faktički biti na relaciji Beograd-Budimpešta do zatvaranja tog ofisa početkom 2001.

¨Budimpešta je moj najdraži grad posle Beograda¨ kaže mi uz osmeh Saša Mirković. ¨Ali, Budimpešta je bilo mesto gde je meni bilo jako teško da se opustim pošto svaki put kada ja odem tamo imam strašno malo vremena, strašno veliku odgovrnost i sve treba da funkcioniše kao sat. Uz to treba da se vratim u Beograd i da završim posao, prelazim granicu dva puta. Ako sam išao tamo minimum jednom mesečno, a često i najmanje dva puta, nije teško izračunati koliko sam puta za tih deset godina išao tamo.Ona je baš bila  naš prozor u svet, ali ni sada ne mogu da gledam na nju kao običan turista. Stalno mi je na umu ono što se tu dešavalo. Osnovali smo jednu medjunarodnu firmu i taj stan je faktički bio njeno sedište. Tu smo se sretali sa ljudima, na miru planirali i dogovarali neke stvari.¨

¨Naši projekti su postali toliko veliki i toliko komplikovano da je raznim ljudima stalno trebalo dodatno objašnjavati stvari.¨ kaže mi Marija Milosavljević¨Nismo mogli to da radimo slobodno iz Beograda, a nismo mogli sebi da dozvolimo da gubimo vreme. Budimpešta je bila dovoljno blizu sa dovoljno doborom infrastrukturom. Ali nije bilo lako. Nikada nisam bila preterano srećana tamo, pogotovo imajući u vidu iskustvo od bombardovanja. Lakše je biti na licu mesta i sa ljudima koliko god veliki pritisak. Tada možeš da osetiš koliko je neko bezbedan a koliko ne. A tamo si uvek pod dodatnom presijom. Šta li je sa njima dešava? A čitav taj period od početka 2000. pa celo to leto do jeseni je zaista jedan od najgorih perioda što se tog pritiska tiče. Pogotovu iz Pešte je izgledalo užasno.U mojoj glavi sam donela odluku da ako sve ovo ne uspe da se iselim i  u Zimbabave ako treba. Da perem čanke tamo. Sve mi je izgledalo jako mračno.Srećom, postojali su ljudi koji su jako dobro razumeli šta mi radimo. Tu je bio ključ uspeha. Objasniti ljudima suštinu, tako da su glavni ljudi kako iz  B92 tako i oni koji su nas pomagali jako dobro osećali situaciju i jako dobro znali šta treba da rade i šta mogu da rade.¨

Pomagalo se na razne načine. Od finansiranja i lobiranja do recimo iznošenja dokumentacije.

¨ Rešili smo da čitavu dokumentaciju izmestimo u Budimpeštu¨ seća se Saša Mirković.¨ Vozio sam prema granici i judu su počeli da me zovu na mobilni jer je Šešelj pretio nešto novinarima B292. Tog popodneva posredstvom odredjenih diplomatskih kanala trebalo je da naša konpletna dokumentacija bude izneta. Prešao sam granicu bez problema. Policajac me pitao da li mi je fudbaler Bata Mirković neki rodjak. Došao sam na benzinsku pumpu gde smo se dogovorili da se nađemo, ali tih ljudi nije bilo.I nema ih, i nema ih, i nema ih. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Kasnili su pet sati. Imali su problema sa telefonom pa nisu mogli ni da se jave. Pretovarili smo sve to iz njihovih kola u moja, već je bilo gluvo doba noći, i oni su krenuli svojim putem, a ja svojim. Mogli su da voze brzo jer su imali diplomatske tablice. Bili su već na horizontu kada je ispred mene izašla mađarska pogranična policija. Tražili su da pretresu ceo auto. Videli su punu torbu papira i to im se nije učinilo sumnjivim. Ove diplomate su videle da se nešto dešava, stali, uključili četiri žmigavca i čekali da ja dodjem. Tek kada su videli da je sve u redu nastavili su svoj put. Za mene je sve bilo u redu tek kada sam uneo sve to u naš stan u Budimpešti.¨

Sva komunikacija tih meseci odvijala se kriptovanim emailovima. Prokleti PGP sa svim onim ključevima i lozinkama. Zaista smo se trudili da ne nastradamo zbog nečije gluposti. Veran je tu bio najslabija karika. Stalno je sve svoje vukao sa sobom. Advokata Baneta Živkovića i ove koji su radili u Budimpešti to je dovodilo do ludila.

¨Ja sam bio Veranov čovek za kompjutere¨ kaže mi Vojkan Radoš. ¨Sve što ima ja sam mu nameštao. Učio sam ga od emaila pa nadalje. Svaku novu spravicu koju je donosio prvo sam ja morao da vidim. Bio sam jedini koji je imao sve njegove pasvorde ako se, ne daj Bože, njemu nešto desi da mogu da pristupim njegovim fajlovima. Njegova bezbednosna kultura bila je ravna nuli sve dok nisu ubili Ćuruviju. Tada je počeo da zaključava vrata od stana. Tada smo mu napravili i prvi bekap svega što je imao. Posle svega što se desilo sa B292 rešili smo da taj hard disk sklonimo u Madjarsku. Pozvao sam svog prijatelja Šileta, koji je održavao Web da mi pravi društvo na putu. Zapakovao sam disk i stavio ga ispod zadnjeg sedišta. Prošli smo granicu bez problema. Tek tada sam rekao Šiletu šta nosimo. Goran Matić bi se sigurno obradovao da je to našao. Međutim, na povratku, skinuli su nas do gole kože i pretresli ceo auto. Dal’ je dojava kasnila ili šta, ne znam. Pitaju gde ste bili i šta ste radili, otvaraju svaku kutiju, vide CD za instalaciju računara. Kažem išao sam kod prijatelja, oni ćute i samo traže dalje. Na kraju su nas pustili, ali od tada sam uvek pazio šta pričam jer sam bio ubedjen da su nas prisluškivali i motrili na nas.¨

Dodatni razlog za postojanje kancelarije u Budimpešti bio je što ni sami donatori nisu odmah znali šta da rade kade je zauzet B292.

¨Mi donatori smo se tada strašno svadjali.¨ seća se Gordana Janković.¨ Tu su postajali razni planovi. Da lete avioni koji emituju program. Glupost. Ali, trebalo je nekome objasniti da je to glupo. Zavladala je panika. Znalo se da je užasan problem emitovati program iz inostranstva. Bilo je nekoliko slučajeva pre toga i uvek je to bio ogroman rizik za ljude koji ostaju unutra. Mi smo razmišljali da se svi izmeste negde drugde. Bilo je raznih ideja , planova, pričali smo o tome da pokrenemo novine sa ljudima iz B92. Teško je bilo obezbediti sredstva za stanicu koja faktički ne postoji. Koja je zvanično zatvorena. Veliki broj donatora je imao taj problem, ali mi u Sorosu nismo. Mislim da sam tada bila najviše zabrinuta za budućnost B92 kao institucije. Znalo se da će neki projekti proći, ali niko pouzdano nije mogao da kaže da će radio opstati.¨

Takozvani ¨mali¨ donatori poput Press Now, NPA ili SCH bili su ti koji su pomogli da se tih par meseci premosti dok nisu ubedjeni ¨veliki¨ da podrže ono što je B92 zamislio. Amerikanci i USAID su tu bili glavni. Njihov novčanik je bio najveći, ali nisu odmah bili spremni da ga daju u ruke Veranu Matiću. Za te američke donatore radio sam i ja.

Kada je zatvoren B292 otišao sam kod Verana i rekao: ¨Reci kako misliš da bih mogao da ti najviše pomognem¨. Zatražio je od mene da odem u Bosnu i vodim taj deo projekta emitovanja van Srbije. Rekao sam to šefovima u IREX-u, oni su se složili i istoga dana seo sam u kola i krenuo u Bjeljinu. Advokati B92 već su ranije krenuli da pregovaraju sa vlastima RS i BN televizijom oko moguće saradnje. Išlo je to sve nekako kilavo, ali sada se u čitavu priču uključuju i Amerikanci.

¨Ja sam tu imao samo dva službena puta.¨ seća se advokat Miloš Živković.¨ Jedan u Banja Luku u RTV RS, a drugi u Bljeljinu kod Vlade Trišića, vlasnika BN televizije. Tu je najvažnije bilo da budeš hrabar. Znaš da te verovatno neko prati. Zato je važnije bilo da imas petlju nego da si pravnik. To nisam video kao profesionalni izazov, već više kao ljudski. Idemo tamo i pokušavamo nešto da radimo. Nikada nisam razmišljao da mogu da me uhapse. Prvo bih verovatno sve negirao, a onda bih verovatno pokušao da se vadim kako ja samo radim svoj posao i to volonterski jer su to moji prijatelji koje volim. Pa ako apse, apse. Sada to izgleda kao preterana hrabrost, ali tada o tome zaista nisam razmišljao. Jednostavno, ideš sa tim da te neće uhvatiti. I drugo, čim si deo tima B92 ti si nešto posebno. Posebno za vreme Miloševića. Demarkaciona linija bila je veoma jasna i ja to nisam mogao da sakrijem. Naravno, da sam imao problema zbog toga. Bio sam zaposlen na državnom fakultetu gde je dekan bio čovek koji je mnoge otpustio, pa je mogao da otpusti i mene pa da izgubim deo karijere. Plata mi je bila umanjena za 70%, ali i drugima je bila. Nije mi bilo sve jedno zbog toga, ali kada je došlo stani-pani ja sam išao sa  tim rizikom.¨

¨Nikada  neću zaboraviti svoje prvo putovanje u Bosnu¨ kaže mi Nebojša Samardžić. ¨ Ja nisam od završetka rata išao tamo i  bio sam šokiran ruševinama u Brčkom, spaljenim selima na putu ka Banja Luci, Modriče sa probušenim soliterom na sredini. To je za mene bio šok. Ovo ostalo je bilo OK. Vlada Trišić  iz  BN televizije i ostali. Svi su oni tamo bili vrlo spremni da saradjuju. Oni su tu videli vrlo jasan interes, a meni je sve to u Bjeljini izgledalo kao Segedin ranih devedesetih. Put gde svuda visi Ariel i Fax.¨

Arielu i Faxu obavezno se moraju dodati ¨Jelen¨ pivo i benzinske pumpe. Bilo ih je svuda, po tri jedna do druge. Na najbesmislenijim mestima. Moja ¨kuća¨ u narednih par meseci postaće Motel ¨Neno¨ na ulazu u Bjeljinu. Odmah pored auto-otpada. Vlasnik motela se naime obogatio od auto-otpada pa je rešio da otvori i motel. Tu, pored. Sve u mermeru i mesingu. Gde nema mermera tu su italijanske pločice. Svi fini, na note, ali piče narodnjaci iz zvučnika pa ubijaju. Svakog vikenda-svadba. Ponekad i dve. U Bjeljini boljeg hotela nema, kao što nema bolje televizije od BN. Vlasnik Vlado Trišić sagradio ju je u svom dvorištu odmah do porodične kuće. Na tri sprata, sa lepim studiom, solidno opremljenim. Kada prvi put dodješ samo da skineš kapu i kažeš ¨Svaka čast¨. Vlada je gledao kako da proširi svoju gledanost. Imao je dobru lokaciju gde bi mogao da postavi predajnik, ali su mu trebale pare kako za izgradnju objekata na koti koja se zvala Busija na Majevici, tako i za predajnik. Uz to nije nešto naročito voleo Miloševića, ali čini mi se više zbog toga što nije dobio rat nego zato što ga je započinjao. Tu smo se mi spojili. B92 ili ko kod od njegovih donartora da pomogne Vladi da dobije predajnik i izgradi toranj na Busiji, a B292 dobije mesto odakle može da se ¨gadja¨ sve do Beograda. Sledeći korak je bio dobiti dozvole u Sarajevu. Naravno, B292 kao medij iz Beograda nije mogao da dobije dozvolu i tada je u pomoć priskočio Boban Tomić, vlasnik RTV Bajina Bašta i jedan od osnivača ANEM-a. Boban je bio vlasnik jedne od prvih privatnih stanica van Beograda i uporni borac za ¨našu¨ stvar. On je imao i stanicu u Skelanima, preko puta Bajine Bašte i čitava igra je bila da ta stanica dobije proširenje pokrivanja sa Busije. Stanica se zvala  Radio ¨Drina¨. Onda bi ta Radio ¨Drina¨trebalo da emituje program koji bi producirao B292. Vrlo jednostavno, zar ne. Uz to ne odgovara nam bilo koja frekvencija već samo ona koja može da prođe do Beograda. I sve te dozvole nam naravno trebaju za juče. Uz to tražimo i otvaranje televizije u saradnji sa lokalnoim studijom RTRS u Bjeljini. Svi predajnici biće na Busiji, a zakupiće se deo studijskih kapaciteta RTRS koji su i onako vazda stajali neiskorišćeni. Setli su se da im trebaju tek kada smo ih mi tražili, a onda kada smo ponudili dovoljno para setili su se da im baš i ne trebaju toliko. Svo nagovaranje i pregovaranje, moljakanje i zahtevanje trajalo je oko tri meseca. Idi ovamo, trči onamo. Penji se na Busiju idi u Sarajevo. Jednom sam u istom danu imao sastanak u Sarajevu sa američkim ambasadorom, zatim išao sa delegacijom USAID-a u Bjeljinu, peli se na Busiju, onda išao u Banja Luku na razgovor sa RTRS i na kraju u Beograd da se vidim sa Veranom Matićem i Sašom Mirkovićem. Bilo je oko 3 ujutru kada sam stigao i znam samo da sam se pitao na kojim drogama je bio onaj Holbruk kada je leteo tamo-vamo.

Moj prvi saradnik u svemu ovome bio je Toma Damnjanović iz ANEM-a. On je svoj studio u SM predao ljudima iz B292 i sada je mogao sa mnom da se pentra po Majevici po vas celi dan. Uz to trebalo je da u potkrovlju BN televizije napravi studio za radio ¨Drinu¨. Trebalo je uvesti telefonske linije, postaviti uredjaje, obezbediti dobru internet komunikaciju i satelitski prijem. I on je dobio svoju sobu kod ¨Nene¨ , a na kraju smo pozvali i Roberta Klajna, šefa produkcije u B92 da vidi da li im se sve to odgovara.

¨To je bio potpuni horor¨ kaže mi Robert Klajn.¨ Tu sam baš prvi put shvatio da se ja u stvari mnogo zezam i da  u stvari ovo uopšte nije šala. Jer, kako izađeš iz Beograda tehničke stvari, telefoni, struja i internet  odjednom postaju nepristupačni. Osnovni problem je bio kako doturiti signal iz Beograda. Rešili smo da to radimo preko interneta. Informativne emisije su išle preko satelita i telefonom, a čitav studio bio je kontrolisan preko interneta. U Bjeljini je stajao računar koji je bio povezna uredno kao i svaka druga radio režija, ali studio je bio potpuno bez posade. Znači on je imao svoju muziku koja je bila na lokalnom disku sve zajedno sa džinglovima, sa kojima si mogao da upravljaš preko neta. Bukvalno niko tu u Bjeljini nije morao da sedi. I onda mi je bilo zanimljivo da odem na primer kod Timofejeva  u Zemun Polje gde se čuo taj Radio ¨Drina¨ i da ja preko računara menjam stvari na tom radiju. A onda sam otišao prvi put tamo. To je ličilo na auto-servis. Privatna kuća u kojoj je bila smeštena televizija. Narodnjaci iz Bosne su dolazili tu da snimaju. Kao ibarska magistrala. Mi  dodjemo, a tamo madjioničari, proročice, neka čuda. Ja se popnem na vrh, gde se nalazio naš studio i tada shvatim da to sve nije šala. Kažu, evo ovde će biti redakcija, ovde će biti menza, ovde ćete primati goste.  Tu vidiš da se tu pravi neki ozbiljni radio. Udjem u režiju, a u njoj sve polu kućni uredjaji. Sam studio je izgledao OK. Itisoni i tepisi na zidu. Ali,  kada dodjes iz Beograda, Bljeljina je ipak selo. I sada urbani, gradski B92 treba da emituje iz sela. Kroz prozor vidiš svinje, kokoške pa smo zbog mirisa morali da ga zatvorimo. Drugi pogled je bio na ¨gluvu sobu¨. Jedini spas koji sam video je što je internet bio dobar. Tako smo tu mogli nešto da kombinujemo. Sam odlazak tamo je priča za sebe. Toma mi je bio ¨vodič¨.

Na granici mi kaže ¨Samo cool¨. Ako te pitaju reci da imaš tetku u Bljeljini. Izmisli da ima rodjendan. A to što nosimo diskove i računare? Pa, pravimo žurku. Ja nisam bio ni u vojsci i tada sam prvi put video šta znači vojska i policija. Nisam bio ni na ratištu. Meni je sve to jako teško palo. Neki most.Uopšte ne liči na granicu. Ne smeš da izadjes iz kola. Prolazili smo sa ličnom kartom. Ja sa svojim imenom i prezimenom začudo im nisam bio sumnjiv. Valjda je Žak Klajn nešto tu doprineo. Razmišljao sam šta ako me pitaju za ovo ili ono. Mogu da lažem. Ali, šta ako me odvedu ko ¨Prleta i Tihog¨ u podrum i teraju me da priznam? Šta da priznam? Nadao sam se, ipak,  da se to neće desit. Kako je vreme prolazilo zaključili smo da moraju i oni da počnu nešto da kapiraju tako da smo se trudili da najbitniji ljudi što manje idu tamo.¨

Kada god B92 radi nešto gde su potrebni računari i internet, onda to ne može da prodje bez Vojkana Radoša. Tako je bilo i u Bjeljini.

¨Meni je bilo zanimljivi što su svi tada pričali o novinarima i šta oni rade¨ kaže mi Vojkan.¨Oni pišu vesti, intervjuišu ljude i uopšte ne znaju šta mi ¨ostali¨ radimo. A mi nismo ni smeli da pričamo šta radimo za radio, televiziju i ceo B92. Pitaju nas gde ćeš mi kažemo kod tetke u Bosnu ili da kupim sir u Madjarskoj. Uvek su nam pričali kako je lako nama komjuterašima i tehničarima i da se mi samo zezamo. A ti ne možeš ništa da im kažeš. Većina novinara uopšte nije imala pojma šta se dešava u Bjeljini, Madjarskoj ili Rumuniji.¨

Ono što se radilo u Bosni bio je samo jedan deo priče. Sličnu stvar trebalo je napraviti i u Rumuniji, a postojale su i opcije za Madjarsku i Kosovo. Ja sam samo jednom morao da idem u Temišvar i većinu poslova tu su završavali Saša Mirković i advokati.

¨Rumunska agencija za davanje dozvola za emitovanje bila je pod medjunarodnom kontrolom.¨kaže mi Nebojša Samardžić.¨ Najviše mi je u sećanju ostao put kada sam u svom jugu krenuo sam u Rumuniju sa nekim risiverom u gepeku. Trebalo je da ga dam nekome ako dodje do dogovora oko predajnika kako bi mogli da skidaju program sa satelita. Ne znam šta mi je bilo gore. Da li rumunska, ili naša carina. Ili taj Banat potpuno pust. Ja sam taj risiver izvadio iz gepeka pred granicu i stavio ga ispod sedišta. Čak su mi tražili da izadjem iz kola, otvarali su mi gepek i gledali su mi u kola, ali niko nije dizao sedišta. Nije to nešto što ne bih smeo da iznesem uz odredjene izjave, ali postojala je tenzija. Tada mi je bilo gore nego za vreme bombardovanja.U Temišvaru sam se susreo sa ljudima iz nekog udruženja koje se zvalo “Solidaritea”. To su ljudi koji su 89. godine digli pobunu protiv Čaušekua. Meni su delovali svi kao iz serije  ¨Alo,Alo¨. Doneli su odluku na tajnom glasanju da će oni prihvatiti da budu osnivači programa B92 u Temišvaru, jer je nama tada trebao lokalni osnivač. Mi smo i ranije išli i u Bukurešt i u Temišvar i pregovarali ,jer je tamo po zakonu za emitovanje bio potreban lokalni osnivač. Njima je bilo teško da nadju pravni okvir i da njihov minister da dozvolu za emitovanje nekog programa za koji je potpuno jasno bilo da ce kršiti neke medjunarodne norme. Na kraju smo dobili tu dozvolu, ali nam je trebalo pravno lice koje će biti osnivač, pokretač programa. Ovi  ¨Alo,Alo¨ ljudi bili su spremni da to prihvati a kontak sa njima bio nam je naš bivši konzul Mirko Atanacković.

¨Noć uoči jednog od mojih putovanja u Rumuniju došla je policija na moja vrata¨ priča Saša Mirkivić.¨ Nisam hteo dao otvorim, a oni su  uporno zvonili. Utišao sam se, čujem one njihove ¨Motorole¨. Kasnije su mi komšije priznale da su me nekoliko puta tražili, raspitivali se kod njih gde sam , šta radim. Medjutim, nikada u direktnom kontaktu nisam imao problema sa policijom. Skidali su me često do gole kože na granici, ali navikneš se na to. Valjda su samo hteli da mi stave do znanja da me drže na oku. Što se predajnika u Rumuniji tiče, tu su najveći problem bili njihovi izbori. Vlast se plašila da će je opozicija napasti što krši zakon i nama daje dozvolu. Na kraju su i bili napadnuti, opozicija je dobila izbore i sve ih posmenjivala. Mi smo pregovarali sa njima, to je sve išlo nekako kilavo, a onda su iz Vašingtona rešili da ubrzaju stvar. U Bukureštu su nas dočekala kola ministarstva inostranih poslova i odveli nas u neko pregrađe. Bio sam sa Banetom Živkovićem , našim advokatom. Došli smo u neki luksuzni klub zatvorenog tipa. Lepi travnjaci, sve čisto i uredno. Zatvorili smo se sa njima u jednu prostoriju i krenuli su da donose ogromne količine hrane. Kao da ćemo tu danima da sedimo. I onda redom. Prvo ovi iz ministarstva inostranih poslova koji pričaju zašto je problem staviti taj predajnik, onda neki iz radiodifuzne agencije…vidimo da će to teško ići. A onda su došli Amerikanci. Oni što na svojim vizit kartama imaju samo ime i prezime. Nema funkcije, adfrese i telefona. Čekali su da vide šta ćemo mi da uradimo, a onda su odlučili da ipak oni to završe. Rekli su nam da slobodno mi krenemo nazad kući i da će sve biti u redu. I bilo je. Što se tiče Mađarske tu smo imali fenomenalnu priču. Oni su hteli da pomognu i nudili su nam srednje talase. A onda se ispostavilo da se ta frekvencija može čutu u Finskoj i Danskoj, ali da ne može u Novom Sadu.Tako im je ceo sistem bio usmeren. Na kraju, uprkos njihovoj želji da se i oni uključe od toga nije bilo ništa.¨

Vlasti u Srbij trudile su se koliko su mogle da blokiraju te signale koji su dolazili iz inostranstva.

¨Ja sam vodio računa samo o državi i uopšte se nisam borio za stranku što se pokazalo na izborima¨ priča mi Aleksandar Vučić.¨ Hrvatski radio pojačao signal, ja to kažem, a onda me oni optuže da sam protiv Hrvata. Išao sam u Radio Šid, Bač, gledao kako mi možemo da pojačamo signale naših radio i televizijskih kuća. Ali, mi nismo imali kao država para, da se borimo protiv toga. Ja sam to otvoreno govorio. I ne samo para, već ni dovoljno volje, ni dovoljno snage. Sve je bilo trulo. Samo se očekivao raspad.¨

¨Mi smo probali da stimulišemo stanice u graničnom području da uzmu još koju frekvenciju  koju neće plaćati a da ta frekvencija zatvara te programe.¨ kaže Goran Matić. ¨Za klasično ometanje nismo imali resurse. Nama je u bombardovanju uništeno 300 predajnika i nismo ih imali dovoljno.Imali smo Radio M u Mitrovici, neke stanice u Šapcu i Somboru. U još nekim gradovima. Te stanice su imale zadatak da eliminišu stanice koje dolaze na odredjenoj frekvenciji i emituju propagandni program u interesu protivničke strane.B292 nismo tretirali na taj način.Mene su zanimale stanice udruženog NATO i druge stanice koje su radile specifične programe. Na tim stanicama je bilo jezivih stvari. Meni zameraju da sam imao oštar jezik prema političkim protivnicima. A kakvi su oni bili prema meni? Ja sam bio malo dete u odnosu na sve te Suše i razne ljude koji su se pojavljivali. To je bio deo jedne političke borbe i mi smo pravilno procenili da tu možemo ili da opstanemo ili izgubimo. Izgubili smo. Mi to jesmo ometali. Trudili smo se koliko smo mogli. Nije tu bilo sile. Ja znam tog Trišića. On je radio kod mene u radiju M. To su sve naši ljudi. Nije bilo represije, hapšenja. Bilo je igre sa ¨Otporom¨, ali moje je mišljenje da je to sve dirigovano.Nas je srušila britanska obaveštajna služba koja zna kako se to radi i koja ima softwer za to. Što da se lažemo?¨

Mnogo ljudi je tih meseci iskreno davalo sve od sebe kako bi se program B292 što dalje čuo. Mark Adler iz američke ambasade u Sarajevu je jedan o takvih. Mogao sam da ga zovem u bilo koje doba dana ili noći, uvek je bio spreman da učini sve što može. Sećam se kada smo razgovarali u bosanskoj agenciji za radiodifuziju. Nisu želeli da nam daju frekvenciju koju smo mi tražili nego su nam nudili neku koja je njima odgovarala. Ta se, medjutim, nije mogla čuti dalje od Šapca. A nama su trebale one koje su bile slobodne do Beograda. Sedeli smo tako i ubedjivali jedni druge, a onda je Mark ustao i iskreno rekao: ¨Slušajte ljudi. Možemo mi ovako do sutra, ali i vi i mi znamo šta će se na kraju dogoditi.Zato, dajte da potpišemo te papire, pa da idemo da radimo¨. I potpišemo sve, a onda ja kroz deset dana zovem i tražim da se promeni frekvencija jer su ovu blokirali iz Beograda. Ajmo sve iz početka. Teško mi je da opišem koliko sam bio srećan  kada su doneli kontejner sa predajnikom i kada je sve na kraju montirano na Busiji. Nisam mogao da trčim okolo jer su tu još bila minska polja kao i velika rupa iz koje je nekoliko godina ranije tenk pucao ka Tuzli. Ali, sve je krajem avgusta proradilo i ja sam mogao da odem u Letnju školu u Crnou Goru i odmorim se. Sva ta predavanja koja sam tamo držao bila su odmor u odnosu na ono jurcanje po Bosni. A onda, posle desetak dana zove u neko nedoba Vlado Trišić.¨Busija je u plamenu¨,kaže. Šta? Kako? To se ni dan danas ne zna. Lokalna policija kaže da je strujni udar izazvao požar, dok Italijani čija je oprema bila misle da je neko granatom gadjao kućicu sa predajnikom. Plakao sam kao malo dete. Više nije bilo vremena da ponovo dignemo TV sistem, ali uspeli smo da postavimo drugi radijski predajnik. Bližio se dan odluke – 24.septembar. Trebalo je da se glasa.