Osvajanje sloboda i razbijanje stereotipa

Piše: Nikola Marković. Izvor: Novi magazin

Merlinka festival, posvećen ostvarenjima sa LGBT+ tematikom, ove godine održava se četrnaesti put od 8. do 11. decembra u Domu omladine Beograda. Premda i danas poseduje značajnu aktivističku crtu, tokom godina uspeo je da se etablira i kao značajan filmski festival šireg umetničkog zahvata, koji nadilazi svoj angažman i komunicira sa publikom zainteresovanom kako za nezavisni, tako i i komercijalni holivudski film. Splasle su i nekadašnje tenzije, pa se događaj odavno održava mirno i uz tek diskretno prisustvo malobrojnih pripadnika MUP.

Rast broja publike je, pak, u određenoj meri zaustavljen tokom proteklih kovid godina. Na ovu situaciju referiše i direktor festivala Predrag Azdejković, kroz slogan Acta, non verba! Premda je inicijalna ideja slogana dela, ne reči okrenuta LGBT aktivizmu i situaciji u kojoj mnogi olako dele lajkove i šeruju storije na mrežama, a retko se odlučuju za konkretniju podršku zajednici, on se može primeniti i na festivalsku publiku. „Merlinka festival se suočava s tim da se nakon pandemije publika ulenjila i da joj je teško da izađe iz komfora četiri zida, već bira da filmove gleda na malim ekranima. I zbog toga smo se odlučili za ovaj slogan, jer lako je reći da je ovogodišnji program odličan, ali ako publika ne dođe da odgleda filmove festival će nestati. Znači, dela podrazumevaju dolazak na festival“, kaže Predrag Azdejković.

IZMEĐU GLOBALNOG ISTOKA I ZAPADA: Tokom četiri dana manifestacije biće prikazano 80 igranih, dokumentarnih i kratkih filmova, među kojima Azdejković posebno izdvaja film Zabrinuti građanin izraelskog reditelja Idana Haguela, koji je premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, iranski Drugo ja Amira Tavakolija, austrijski Ajsmajer Davida Vagnera nagrađen u Veneciji, portugalski Varljiva svetlost Žoa Pedra Rodrigeša, premijerno prikazan u Kanu, odlično ocenjeni holivudski romkom Burazeri Nikolasa Stolera (Preboleti Saru Maršal, Samo ga dovedi, Loše komšije…), srpski dokumentarac Do koske Aleksandra Reljića i kanadski dokumentarac Agnes u kadru Čejsa Džointa, nagrađen na Sandens festivalu.

Upravo film Zabrinuti građanin na zanimljiv način razbija stereotipe o LGBT filmovima. Premda je gej par u središtu radnje, sam film ne tematizuje uobičajene teme poput autovanja, suočavanja sa vlastitom seksualnošću, odnosno porodicom i sredinom koja ispoljava nerazumevanje. Šta se dešava kad su slobode osvojene? Da li je liberalno društvo zaista toliko liberalno i puno vrlina? Ovo su neka od pitanja koja nisu zanimljiva samo za Haguelov film, već i za razmišljanje o onome što podrazumevamo pod LGBT umetnošću. „Jedan od mojih ciljeva bio je da osvežim narativ. Koliko još priča o razotkrivanju i otkrivanju seksualnosti bilo ko može da gleda?“, pita se Idan Haguel, dodajući da moderni liberalizam ponekad deluje veštački, „baš kao i konzervativni pogledi. Mislim da postoje ljudi koji žele da ostave utisak kao da su liberalni, ali ih dela razotkrivaju kao osobe suprotnih shvatanja. To je mana, ali veoma ljudska“.

Predrag Azdejković ukazuje na drugi aspekt ove teme. „Ne možemo gledati globalnu scenu, već istočnu i zapadnu scenu, gde pod zapadnom podrazumevamo zemlje u kojim se poštuju LGBT prava. Zapadna scena se sve manje bavi patnjom LGBT ljudi, jer ona je sve manje tema, već se bave drugim aspektima LGBT egzistencije. S druge strane imamo istočnu scenu koja se još uvek bavi patnjom LGBT ljudi, jer je to na istoku još uvek tema. Tu bih pre svega izdvojio filmove koji nam dolaze iz Irana, a koji je ove godine ima pet“, kaže on.

Jedan od tih filmova je ostvarenje Drugo ja Amira Tavakolija, koje u središtu radnje ima trans devojku Kimiju, rođenu kao Kaveh u tradicionalnoj iranskoj porodici. Kako bi izvršila operaciju pola, potrebna joj je saglasnost oca, koji ne želi da ni da čuje za nju. Kako od reditelja saznajemo, ovo je prvi iranski film koji se bavi trans osobama. „Zbog društvene klime i vlasti, postoje mnoge restrikcije i tema je osetljiva, pa je i rediteljski rad na ovom filmu bio teži nego da je u pitanju neka druga društvena tema“, kaže Amir Tavakoli. Međutim, za razliku od nekih njegovih kolega-reditelja koji su emigrirali, on ima drugačiju viziju svog rada. „Umetnik pripada svojoj zemlji i treba da preduzme korake kako bi unapredio kulturu vlastitog naroda, čak i u takvim okolnostima“, smatra on.

Sa druge strane, reditelj ujedno i razbija zapadnjačku stereotipnu sliku o iranskom društvu, uvodeći veoma emancipovane likove u film, koji imaju razumevanja i senzibiliteta za rodna pitanja. Sukob na relaciji konzervativno-liberalno čak se ne odigrava nužno između različitih generacija, budući da je i lik majke (za razliku od oca) prikazan kao veoma senzibilisan.

SRPSKI FILM: Na festivalu Merlinka biće prikazano i pet ostvarenja autora iz Srbije. Među ovim filmovima najzvučniji je Kristina reditelja Nikole Spasića, koji već ima zavidan festivalski život. Na nedavno završenom 19. Festivalu evropskog filma u Sevilji, Spasić je osvojio nagradu za najboljeg reditelja prvog ili drugog filma, a svetsku premijeru imao je na čuvenom festivalu FID u Marseju u julu ove godine, gde je osvojio Granpri. Film je zasnovan na stvarnoj ličnosti Kristini koja u filmu glumi samu sebe – ona je transrodna seks radnica koja živi sa mačkom, sakuplja antikvitete i prolazi kroz sesije regresije bez hipnoze. Kroz doku-fikciju, Spasić se vešto poigrava žanrovskim okvirima te delikatnu priču izlaže s puno empatije i istančanim narativnim tokom.

U selekciji dokumentarnih filmova na programu je film Do daske Aleksandra Reljića, koji se bavi hapšenjem i sudskim procesom protiv Srđana Švelja, modnog fotografa, stiliste i DJ-a iz Novog Sada, sagledavajući slučaj iz drugačije perspektive od one koja je tokom poslednjih par godina bila zastupljena u većini medija. „Bilo mi je najvažnije da skrenem pažnju na tu jezivu pojavu suđenja posredstvom medija u Srbiji. Sam nadnaslov filma je Novine te tuže, novine ti sude! i celu tu pojavu je bilo lako predstaviti preko Srđanovog slučaja. Njega su bukvalno novine osudile, a kad kažemo novine, naravno da nismo pali sa Marsa i da nam je zapravo jasno da je neko jako moćan povlačio konce iz mraka. To se u filmu i nadam se vidi na jedan veoma suptilan način, jer ni Srđan ni ja nismo hteli nikome da bodemo oči. Mislim da snaga filma leži upravo u toj činjenici“, pojašnjava reditelj Aleksandar Reljić.

Kratkometražni filmovi Drvo tamjana i Peder POP reditelja Stefana M. Mladenovića biće premijerno prikazani na Merlinka festivalu. Inspirisan istinitim događajima, Drvo tamjana je kratki igrani film o prirodi koji povlači paralelu između životne sredine i zaštite ljudskih prava, dok se film Peder POP bavi istoimenom pevačkom igrom koja će otkriti prevaru u vezi. Konačno, tu je i kratki dokumentarni film Borba i dalje traje reditelja Aleksandra Nikolića, koji prikazuje istoriju epidemije HIV u Srbiji, personalizujući je putem životnih priča i ispovesti pojedinaca.

POGLED IZ DIJASPORE: Festival otvara nemačka rediteljka Aleksandra Odić, rodom iz BiH, koja će biti jedna od nekolicine inostranih gostiju festivala. Ona će se ujedno i predstaviti publici kratkometražnim igranim filmom Frida, koji je osvojio nekoliko značajnih festivalskih nagrada. „Moj dom je u Berlinu, ali značaj iskustva migracije i raznolikosti mog kulturološkog backgrounda je velik. Taj mnogima poznat životni osjećaj je interesantno podijeliti, komunicirati ga kroz umjetnost. Ako ljudi imaju pozitivno iskustvo zajedništva, ili ga nose u svom identitetu i najranijoj socijalizaciji, tu ideju kao opciju ne mogu ignorisati“, kaže Aleksandra Odić. „Trenutno sam intenzivno u kontaktu sa našim umjetničkim scenama, što me vrlo raduje. Poziv na Merlinku me je posebno obradovao, jer takva vrsta filmskog festivala aktivno i hrabro stavlja fokus na diverzitet življenja i ljubavi, kao i na postojeće diskriminacije“.

IZ LIČNOG UGLA: Za kraj izdvajamo i nekoliko preporuka Predraga Azdejkovića, za one filmove koji nisu nužno u centralnom festivalskom fokusu. „Preporučujem da se veća pažnja posveti kratkim filmovima, jer su ove godine posebno interesantni, pre svega segment kad publika bira najbolji kratki film do 10 minuta trajanja. To je zabavan segment kad publika postaje žiri i ta nagrada rediteljima jako puno znači. Izdvojio bih portugalski igrani film Varljiva svetlost Žoa Pedra Rodrigeša koji je poznat beogradskoj publici i koji je već bio gost u Beogradu. Film je premijerno prikazan u Kanu ove godine i prati portugalskog princa koji odlučuje da uđe u stvarni svet i posveti se borbi za životnu okolinu. Takođe, tu je kanadski dokumentarac Agnes u kadru koji je nagrađen na ovogodišnjem Sundance festivalu. Dokumentarac nas vraća u 1958. godinu i prati Agnes koja odlučuje da se priključi studiji polnih poremećaja na Univerzitetu u Los Anđelesu kako bi dobila pomoć u nameri da promeni pol“, navodi Azdejković.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.