Kako sam postao saradnik Lepog ritma srca, šta sam tamo radio i kako se završilo

Piše: Daniel Kovač, uvodni tekst u knjizi Radio dani

Kada nisam bio u gradu, javljao sam se telefonom ili slao snimke. Bio je to drugačiji radio. Mnogo manje formatiran nego današnje komercijalne stanice. Svaka emisija je mogla da bude potpuno različita u odnosu na prethodnu. Spontana, gotovo divlja. Nije morala ništa da dokaže, ni da se svidi. Kad sam se već našao tamo, zanimalo me je kako sve mogu da upotrebim radio kao medij. Da izvrnem ili makar izmenim način na koji se koristi. Da ga vratim na njegove početke. Izlomim formu.

Šta je radio? Prenos zvučnog signala do udaljenih slušalaca čija lica ne vidite. U taj zvuk možete da utisnete bilo šta do granica mašte i nestašluka, da se poigrate onim što slušaoci očekuju da čuju. Okolnosti su mi omogućile gotovo bezobraznu slobodu da se godinama igram radiom. Verovatno je trebalo to više da cenim. Istovremeno, da sam te slobode bio potpuno svestan, verovatno ne bih mogao da joj se prepustim.

Na radio sam došao zahvaljujući druženju sa članovima grupe Klipani u pudingu koje sam poznavao iz kraja, sa Dorćola. Pored toga što sam svirao gitaru u grupi Jarboli, u tim klipanskim danima to je bila najbolja životna preporuka koju sam imao. Klipane u pudingu je na izložbi Urbazona održanoj u SKC-u 1993. godine otkrila Darka Radosavljević, urednica kulture na Radiju B92. Pozvala ih je na radio za saradnike u emisiju Lepi ritam srca. Klipani su sa sobom poveli Igora Brakusa, koji je kasnije izrastao u važnu i neponovljivu radijsku ličnost Beograda.

Koliko mi je poznato, Ritam srca je emisija koja je nastala osamdesetih godina na radiju Studio B. Početkom devedesetih godina, osnivanjem novog omladinskog radija B92 emisija se razgranala u više izdanja– Lepi ritam srca, Ritam srca All stars, Sportski ritam srca, Dečji ritam srca i Ženski ritam srca. Bio je i jedan koji se prosto zvao Ritam u sredu i bio je emitovan – u sredu. To su bile jednosatne emisije kolažnog karaktera, sa mnogo saradnika koji su, jedan za drugim, čitali ili izvodili svoje priloge. U proseku, bilo je između šest i osam saradnika po emisiji. To je još uvek bilo zlatno doba FM radija, pre interneta. Emisije su bile slušane, pa su neki od saradnika postali prave zvezde, koje i danas utiču na kulturni i umetnički život grada.

Sidro i poglavica Lepog ritma srca bio je umetnik Saša Marković Mikrob. Njegovi uvodnici i završne reči bili su ključne tačke komunikacije u kojima smo svi, i slušaoci i učesnici emisije, saznavali šta se događalo u prethodnoj nedelji u gradu i šta nas čeka do naredne emisije. Mikrob je bio čvor informacija, imao je ulogu interneta pre ere interneta. Zahvaljujući njemu mnogo puta sam bio u pravo vreme na pravom mestu – na koncertima, izložbama i zabavama. Pored njega, u tom prvom periodu, koliko me sećanje služi, u emisiji su, između ostalih, sarađivali i Bekan sa svojim bekanizmima, grupa Škart, Guru Gagi, Chilly Moon i Hot Beba. S vremenom, postava se menjala. Jedni saradnici su odlazili, a novi dolazili. Bez izuzetka, interesantni likovi koje srdačno pozdravljam.

Klipani u pudingu su sebe doživljavali kao avangardnu omladinsku umetničku grupu, daleke naslednike sličnih modernističkih grupa sa početka i iz prve polovine dvadesetog veka. Bili su verovatno poslednji u dugom nizu omladinskih umetničkih kružoka nastalih širom sveta za vreme socijalizma. U delovanju su pokazivali otpor prema autoritetima i trudili se da izvrnu formu čim bi je uočili. Priloge za radio su pravili gotovo dadaistički. To je išlo do te mere da, i u jednoj tako slobodnoj emisiji poput Lepog ritma srca, nisu uvek nailazili na simpatije urednika i pojedinih saradnika. Darka je morala da se zauzme za njih kako bi ostali u Ritmu srca.

Klipani su tragali za nečim što su nazivali dobrom atmosferom. Bilo je to neko pomereno stanje i okruženje u kom su se dobro osećali. Puštali su pesme koje su se sudarale sa muzikom kakva se mogla čuti na Radiju B92, ponekad dve odjednom, stvarali su kakofoniju, kritikovali kulturne događaje bez biranih reči. Kao prilog, jednom su pustili pesmu Minimum wage grupe They might be giants jedanaest puta zaredom. Bio sam prisutan kada je nakon njihovog nastupa u emisiji neki revoltirani slušalac telefonom zvao studio, pa pretio da će da dođe pred Radio, sačeka da izađu i pobije te klipane. Radio je nekad bio ozbiljna stvar.

S vremenom, Klipani su se razišli, isparili, stradali?

Poslednja izložba na kojoj su učestvovali imala je naziv Pogled na zid i održana je u Bioskopu Rex. Na njoj su bile izloženje njihove posmrtne maske. Poslednji koji se zadržao u Lepom ritmu srca bio je Bilbo Blah, koji je nastavio sa radiofonskim istraživanjima grada i njegovih marginalizovanih stanovnika. Pored toga, napravio je neke od nezaboravnih džinglova za radio B92 (Pa ja vas slušam, opčinitelji jedni.). Neočekivano, ostao sam sam u Lepom ritmu srca.

Bio je kraj 1996. godine. Na ulicama su bile svakodnevne demonstracije koje su trajale mesecima. Okolnosti su se promenile. Više puta sam bio reporter sa ulica i izveštavao o toku protestnih šetnji i delovanju snaga režima. Prikladno je da najstariji sačuvani tekst u ovom zborniku opisuje protest, noćnu šetnju, nakon što se policijski kordon povukao da propusti demonstrante.

Morao sam da smislim nešto novo, bez skrivanja iza grupnog imena.

* * *

U ovoj svesci je sabrano ono što je preostalo od priloga koje sam pravio za Lepi ritam srca. Morao sam da dam ime prilozima, pa sam smislio neodređeni naziv Logika beskonačnog života i snimio džingl na rumunskom jeziku sa izjavama tipa drumul e bun este asfaltat, sint agricultor ili askulte omule, astea sunt ultime boabe logice. Da tačno znam šta sam hteo tim nazivom, osmelio bih se da ove spise tako i nazovem. Možda sam samo hteo nešto otvoreno i bez okvira.

Nažalost, nisu svi prilozi sačuvani. Pisao sam ih u raznim prilikama, na papirićima, u sveščicama, haotično, dosta improvizovao. Vukao sam ih danima u zadnjem džepu pantalona, neki su oprani u mašini za veš, drugi ostajali u džepu kaputa sve do naredne zime. Dobar deo se zagubio. Neke od papira sam zaboravljao na radiju, pa su ih spremačice bacile u smeće.

Osećao sam da donekle nastavljam tradiciju onoga što su radili Klipani u pudingu. Preuzeo sam već dokazani, namerno nezreli, dečački ton i pogled na događaje. Koristio sam iščašeni, nepravilni jezik kojim sam u to vreme i govorio. Danas sam ga, uz neprijatan osećaj da sam izgubio nešto važno, gotovo sasvim zaboravio. Naravno, zadržano je i nepoštovanje ili ignorisanje forme. Tražio sam i dalje dobru atmosferu.

Kako upotrebiti grad? Zapažanja i isticanja detalja.

Hteo sam da pronađem vredne i lepe stvari u životu na ulici. Nisam ih uvek nalazio, ali sam, u tom procesu, ispleo svoj paralelni grad. Radi se o terenskom radu, o pojavama i događajima koje sam zapažao na fasadama zgrada, u parkovima, pored reka ili ih nalazio u knjigama. Deo priloga je sadržao i predloge kako grad može da se upotrebi, uprkos tome što je društvo, njegova šira slika, u stalnom rasulu.

U jednom periodu, umesto govornih priloga, smišljao sam pesme. Tada su u emisiji pored Mikroba i mene bili i Višnja Janošević, Marija Balubdžić iz Horkestra, Luka Činč, Ðorđe Činč, Gojko iz Čačka, Bilbo Blah i Toma Pan. Emisija je funkcionisala kao u ranim danima radija. Muzika se izvodila uživo, između priloga. Pesme su pisane neverovatnim tempom, haotično, iz nedelje u nedelju. Iz takvog napora je kasnije stvoren Jesenji orkestar.

Lako je zapaziti da prilozi prate moje odrastanje, suočavanje sa krutim, formalnim svetom, napor da i dalje budem u pokretu, da i dalje zapažam detalje i budem na mestima gde grad živi. Nikako da se klanjam nametnutim autoritetima, već da ih izazivam. Zaposlio sam se i postao otac. Život je postao ozbiljan. Primetna je i evolucija radija. Od podzemnog, gotovo gerilskog, do korporativnog i ozbiljnog kojem emisije poput Lepog ritma srca više nisu potrebne.

Na kraju, Lepi ritam srca je prvo prebačen na podkast, koji je u vreme sporog interneta imao veoma malo slušalaca, a onda je išetao sa Radija, pa smo organizovali priredbe sa živim izvođenjima priloga i pevanjem, prvo u Narodnoj biblioteci Srbije, a kasnije u maloj sali Doma kulture Studentski grad i u Bioskopu Rex. Od svih Ritmova srca, ponosan sam što se Lepi pokazao kao najžilaviji.

Kada danas sretnem nekog od saradnika emisije, ozarim se na poseban način. Vrati se dobra atmosfera. Susret se pomeri u realnost Lepog ritma srca, koja nije sasvim ista kao ona kada krenem na posao ili u prodavnicu. Vezuje nas zajedničko iskustvo stvaranja nečeg često blesavog, ponekad iritantnog, a uvek lokalnog, nekoristoljubivog i autentičnog, baš kakva je naša emisija i bila. Prepoznajemo se kao saborci iz vedrih, uspelih i besmislenih pohoda.