Vladimir Gligorov: Novi monetarni režim

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Jedan od izazivača finansijskih kriza jeste promena monetarnog režima. Šta se pod tim podrazumeva?

Uzmimo za primer sedamdesete godine prošloga veka. Na samom kraju decenije i posle višegodišnje rastuće inflacije Pol Volker, guverner američke centralne banke, podigao je kamatnu stopu u relativno kratkom roku na 20 posto. Cilj je bio da politika bude ubedljiva – inflacija, tada dvocifrena, ali ne baš 20 posto – da neće biti odustajanja od veoma skupog novca sve dok se ne ubede svi da cene više neće ubrzano da rastu i da mogu da očekuju, i stoga planiraju, sa niskim stopama inflacije. To je promena monetarnog režima.

Nova monetarna politika je bila neočekivana, promena je bila preterana, posledice po privrednu aktivnost i zaposlenost su bile negativnije nego što je bilo neophodno. Ali je ubedljivost centralne banke bila nesporna i inflacija je zaista i stavljena pod kontrolu. Nisu izostale finansijske posledice, ne samo u Americi, već čak i više globalno.

Slično je bilo i u vreme pre finansijske krize iz 2008. godine. Američka je centralna banka dizala kamatne stope sve dok nisu nastali finansijski problemi u bankarskom sektoru, pa je moralo da se krene u drugom pravcu. Posle su došle odluke koje su možda mogle da se izbegnu, ali nisu, pa je finansijska kriza bila i duboka i potrajala je.

Postoji strah da bi sada moglo sve to da se ponovi. Jer su sve, ili gotovo sve, značajnije centralne banke krenule da se prilagođavaju na novi monetarni režim koji bi trebalo da bude „normalniji” od režima niskih kamatnih stopa koji je preovladavao gotovo sve vreme od 2008. do danas. Ukoliko bi se sada težilo obuzdavanja inflacije bilo bi potrebno da se nekako ubede svi da počnu da očekuju da se rast cena umeri i svede na poželjnu brzinu, koja je obično dva posto godina na godinu. Ali da bi mere monetarne politike bile ubedljive, potrebno je da budu odlučne, a to može da znači, kao što se i vidi, značajan i postojan rast kamatnih stopa. Pa se režim u kojem je kamatna stopa bila čak realno negativna – jer je inflacija bila brža – menja u drugi u kojem bi realne kamatne stope trebalo da budu pozitivne. Ne misli se na tekuću inflaciju, bar još ne, već na očekivanu inflaciju, koja bi trebalo da je značajno sporija.

Problem kod promene monetarnog režima je u tome što je potrebno da se preračunaju svi rizici, pre svega banaka, jer se sa rastom kamatnih stopa oni menjaju. I ukoliko se u nekoj banci ispostavi da su preuzeli veći rizik nego što je bilo opravdano, može da dođe ne samo do problema likvidnosti, dakle povlačenja novca, već i do krize solventnosti jer nema potrebnog pokrića za izdate kredite koji ne mogu da se vrate ili ih je potrebno refinansirati po višim kamatnim stopama.

To je čini se sada problem velike banke Kredit Svis koja se našla na udaru jer je, sumnja se, ušla suviše agresivno u poslove osiguranja visoko rizičnih dugova koji sada dolaze na naplatu. Opet, finansijski rizici utiču na promenjen odnos prema državnim obveznicama uz ponovni rast ulaganja u deonice. I kako je dolar novac u koji se beži, njegov kurs apresira. Što može takođe da stvori dodatne probleme onima koji drže rezerve u drugom novcu.

Stvari za sada ne izgledaju preterano uznemiravajuće, ali rizici rastu i nije izvesno kako će se dalje razvijati.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.