Dimitrije Boarov: Teško do novih sankcija
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Evropska unija ima velike probleme kod usklađivanja stavova oko najnovijeg paketa energetskih sankcija prema Rusiji. Istina, na poslednjem sastanku ministara energetike (30. septembra) postignut je dogovor oko uvođenja taksi na ekstraprofit kompanija koje koriste ugljovodonične energente kako bi se prikupilo oko 140 milijardi evra, s kojima bi države članice EU mogle delimično da kompenziraju visoko narasle energetske troškove stanovništva i privrede, ali nije postignut dogovor o takozvanom ograničenju cene ruskog gasa koji bi i dalje dospevao na tržište EU (od januara do avgusta ove godine spomenuti uvoz gasa smanjen je 37 odsto, ali i je dalje značajan za neke države EU). Ovoga puta je upravo Nemačka decidirano bila protiv „ograničenja cene gasa“ iako je ona načelni zagovornik sankcija Rusiji. Međutim, načela su jedno, a rupe u energetskom bilansu nešto drugo. Ministri su konačnu odluku o tom pitanju ostavili premijerima država članica koji na samitu u Pragu (5. oktobra) treba definitivno da usaglase energetsku taktiku EU do kraja zime.
Kad je reč o Srbiji, za nju je povoljna okolnost da je na opisanom sastanku ministara energetike prošle sedmice, navodno, usvojen stav da će zemlje koje nemaju izlaz na more i zemlje Zapadnog Balkana biti „derogirane“ (izuzete) od zabrane uvoza i provoza ruske nafte kroz EU. To bi trebalo da znači da će i Srbija, preko Hrvatske i Jadranskog naftovoda, moći da nastavi i uvoz nafte ruskog porekla. U efektivnom smislu ta „derogacija“ nije naročito bitna jer NIS-ova rafinerija u Pančevu i dosad nije koristila više od 14 odsto sirove nafte ruskog porekla, a posle već izvedene rekonstrukcije može lako da se prilagodi ulaznim naftama (sličnim Uralu) sa Bliskog istoka (najčešće je to bila iračka nafta tipa Kirkuk).
No, budući da se očekuje da će Srbija i posle samita u Pragu biti ponovo pozvana da uvede sankcije prema Rusiji (zbog njene invazije na Ukrajinu), ostaje pitanje šta će u budućnosti biti sa Gazpromnjeftovim i Gazpromovim vlasništvom u ovoj kompaniji na tlu Srbije. U kuloarima se najčešće spominje „Slovački model“, to jest u igri su raznovrsni oblici „nacionalizacije“ ili „ciljane prodaje“ ruskih energetskih kompanija na tlu EU „jer su se Rusi pokazali kao nepouzdan partner sklon da te kompanije upregne u političke planove Rusije i koristi ih kao političko oružje“. To je parafraza nekoliko izjava evropske ministarke energetike Kadri Simson.
Prema tome, uvođenje sankcija Rusiji, kad je reč o Srbiji, ne znači samo neku deklaraciju nego podrazumeva i niz drugih krupnih poteza, pre svega onih koji treba da odgovore na pitanje šta ćemo s NIS-om? Zbog toga, valjda, predsednik Srbije Aleksandar Vučić toliko i okleva sa odobravanjem novog „spiska“ ministara koje Skupštini, posle davnih aprilskih izbora, treba da podnese mandatarka Ana Brnabić. Ne radi se tu o tome kome će biti dodeljena neka autonomna „energetska vlast“ nego je izgleda više reč o „simboličkom opredeljenju“ (u zavisnosti od „geopolitičkih nazora“ budućeg ministra ili ministarke), što je, nažalost, u Srbiji veoma važno. Da je samo reč o „simbolici“, vidi se i po neposrednim istorijskim iskustvima u kojima su navodno proamerički i demokratski opredeljeni državni funkcioneri disciplinovano gurali srpsku energetiku u ruske ruke.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
