Nepodnošljiva lakoća

Lavina hejtova ponovo se sručila na Olgu Tokarčuk. Prvi put to se desilo 2015, kada je najveću poljsku književnu nagradu NIKE dobila za roman Knjige Jakovljeve – autorka je tada izjavila da joj se čini da su Poljaci izmislili istoriju Poljske kao tolerantne zemlje i da bi trebalo da se preispitaju i pokušaju da je ponovo napišu, ne skrivajući strašne stvari koje su radili kao kolonizatori, nacionalna većina koja je gušila manjine, kao vlasnici robova i ubice Jevreja. Tada se na nju ustremila desnica, do književnice su stizale i pretnje smrću, stvar je dospela čak do suda. Ovog puta njena izjava prouzrokovala je poplavu osuda i ogorčenih komentara iz pravca levice, iz krugova budnih i osetljivih čuvara političke korektnosti. Na nedavno završenom književnom festivalu “Književne planine” u donjošleskom gradiću Nova Ruda, festivalu koji je sama pokrenula pre nekoliko godina, održana je i promocija njenog najnovijeg romana “Empuzion”. Kompletan program književnih susreta bio je dostupan na društvenim mrežama, i svaki događaj mogućno je bilo pogledati onlajn. Pa ipak, samo jedna rečenica prolomila se društvenim mrežama i izazvala spektakularnu medijsku buru. Izgleda da u funkcionisanju tog opštedostupnog poligona za potkusurivanje (što društvene mreže jesu), važi ista matrica i u Poljskoj, i kod nas u Srbiji, i uopšte svuda. Kšištof Varga, pisac, kritičar i feljtonista koji je, takođe kao javna ličnost, do sada držao uglavnom opozitni stav spram Tokarčuk glede njene književnosti i njenih tekstova, ovog puta stavio se na njenu stranu. Tekst je objavljen u poljskom “Njusviku” 30. jula 2022.

***

Teška srca se oglašavam povodom skandala koji je izbio u vezi sa izjavom Olge Tokarčuk na festivalu Književne planine, jer mi se čini da je stvar prenaduvana i da ne zaslužuje ovoliko nacionalno talasanje. Ali kad je već do eksplozije došlo, ne mogu da se pretvaram da ne trešte gromovi, ne sevaju munje i da ne tarlabuči apokaliptična provala oblaka.

Elem, za vreme predstavljanja najnovije knjige Olge Tokarčuk, tokom razgovora koji je vodio s njom pisac Ježi Sosnovski, nobelovka je rekla: “Ja nikad nisam ni očekivala da svi treba da čitaju niti da moje knjige treba da idu pod strehu. Uopšte i ne želim da idu pod strehu. Književnost nije za idiote. Čitanje knjiga iziskuje određenu kompetenciju, senzibilitet, određenu upućenost u kulturu.” Ova izjava na koju je književnica imala puno pravo, koja je njen subjektivni stav u pogledu sopstvenog stvaralaštva, a koju smatram za elementarno očiglednu, generisala je publicistički pandemonijum, mada sam ja naivno mislio da će stvar za dan-dva otići u zaborav. Na Tokarčuk se, međutim, stuštila bujica uvreda, pretežno iz pravca levog krila, a svaka se ticala samo te jedne rečenice iz diskusije koja je trajala sat i po vremena. I ne treba to da nas čudi, jer danas tako funkcionišu društvenim mrežama isprani mozgovi. I zato sam, nasuprot tim silnim komentatorima, dao sebi zadatak da odgledam snimak celog tog razgovora, jer bez toga se ne bih usudio da se po tom pitanju izjašnjavam. Opšta praksa apsurdnog dizanja ujdurme oko jedne rečenice istrgnute iz konteksta dugačkog razgovora – postala je norma, pa nema ni veze što je takav manir publicistička patologija.

U poplavi tih tekstova naročitu pažnju zavređuju zenitni iživljaji Jana Radomskog, poloniste i sociologa, doktoranda na Univerzitetu Adama Mickjeviča u Poznanju, koji se, pazi sad: “profesionalno bavi analizom diskursa”. Na stranicama “Gazete Viborče” Radomski je pisao o bolu koji je osetio čuvši “ogavnu” izjavu Tokarčuk, a onda je i sam počeo da zadaje bol logici i zdravom razumu: “Ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bismo nekoliko stotina stranica knjiškog uveza rangirali više od nekih drugih naših doživljaja, poput, recimo, razgovora s prodavcem ili taksistom, čitanja postova na društvenim mrežama, ili pak šetnje po gradu dok posmatramo svet oko sebe”. Zatim je, ne stideći se, obznanio da Tokarčuk želi da podrži sistem u kojem su izvesne elitine grupe privilegovane i nije ni trepnuo, nego je sav ushićen svojom pronicljivošću objavio da se Tokarčuk “od kako je dobila Nobelovu nagradu, prvenstveno bavi održavanjem vlastite pozicije i modifikovanjem postignutih privilegija zato da bi stekla još više vlasti”. Kao šlag na tortu dodao je da Tokarčuk zvuči kao neko kome je srodno totalitarno mišljenje, a ne kao blaga demokratkinja za kakvu se smatra. Ništa ne izmišljam, Radomski je zaista izjavio da Tokarčuk žudi za vlašću i optužio ju je za totalitarizam, a “Gazeta Viborča” je zaista to i objavila.

Ja, na primer, smelo mogu da sebe definišem kao idiota, ili barem čoveka koji periodično pada u teško stanje idiotizma. Reći ćete da pravi idiot nema pojma o tome da je idiot, jer biti idiot počiva na totalnoj nesvesnosti svog idiotluka, i ja ću se s tim složiti, samo s jednom zadrškom. Najviši nivo u idioteriji je shvatanje da jesi idiot. Ne želim da sebe prezrivo postavljam iznad običnih idiota, ali lično pripadam elitnim idiotima.

Ujedno sam i pažljiv čitalac knjiga Olge Tokarčuk i naravno, u potpunosti sam shvatio njen poslednji roman. Da sam samo običan, a ne elitni idiot, pomislio bih da su mizoginistički pogledi koje iznose junaci njenog Empuziona u suštini – pogledi same nobelovke. Slično je i s pozivanjem na analogiju sa Čarobnim bregom Tomasa Mana – Tokarčuk je u pravu kad kaže da je za shvatanje knjige neophodno raspolagati određenim kulturnim inventarom, i da knjige valja čitati u određenom kontekstu. I naravno, možeš pročitati Empuzion a da nemaš pojma da postoji Tomas Man, možeš se čak pri tom i sjajno zabaviti, ali to nikada neće biti kompletno čitanje, niti će knjiga u potpunosti biti razumljiva. Pogledajte, skudoumnici, snimak celog razgovora sa Tokarčuk, pa se onda izjašnjavajte, jer je odbrana književnosti i kulture tamo herojska i plemenita, a vi ste u ime svoje jakobinske borbe s klasizmom spremni da celu kulturu i literaturu oranjem poravnate, čim ne ispunjavaju vaša isforsirana politička očekivanja.

Kada bi svaki taj Radomski, svi ti dušebrižnici koji narcistički ispisuju tlapnje o Tokarčuk, našli i pogledali snimak susreta sa Sosnovskim, onda bi zaustavili prste nad tastaturom, sa stidom izbrisali svoj post, a pre svega bi saznali nešto o pogledima Olge Tokarčuk na književnost, feminizam, mizoginiju i klasizam, ali takvi i ne žele ništa da znaju o književnosti, oni žele da ispituju diskurse.

Elem, obični idioti sve čitaju doslovno, i sama Tokarčuk je na to skretala pažnju za vreme sahrane Marije Janjon: “Najveća bolest našeg vremena postala je bukvalnost – tendencija ka doslovnosti koja ograničava mišljenje. Prvi njen simptom je nedostatak sposobnosti da se razume metafora i pauperizacija humora”. Čitalac nije u stanju da se previše umno napregne, ali zato tokom čitanja treba da se solidno razonodi. Tokarčuk greši kad kaže: “Da bi čitao, treba da imaš kompetenciju, izvestan senzibilitet” – evo liste bestselera i ugleda mnoštva pisaca koji dokazuju da kulturne kompetencije nisu potrebne ni čitalačkoj masi, pa ni autorima; postoji svet u kojem idioti lišeni kompetencije pasionirano čitaju knjige koje su pisali idioti oslobođeni senzibiliteta. Kao idiot, dužan sam da pružim ruku Radomskom koji je objavio najidiotskiji tekst godine, samo što moj idiotizam ima potpuno drugačiji vektor od idiotizma Radomskog. U velikoj partiji idiota predstavljamo dve neprijateljske struje. Radomski predstavlja ekstremnu, a ja umerenu frakciju. Da je doktorand Radomski poželeo da ispita kako Tokarčuk vodi dijalog sa Manom, u kakvom su odnosu Empuzion i Čarobni breg, kada bi rezultate svojih istraživanja objavio na stranicama štampe i kad bi oko toga zametnuo krvavi okršaj – slavio bih doktoranda Radomskog. Ali doktorand Radomski ne mora čak ni da zna Čarobni breg, a Empuzion može da pročita bez razumevanja, on ispituje narativ prodavca i taksiste, jer – kao što nas bestidno obaveštava – to nisu manje važni diskursi od visoko literarnih.

Na poljskom jeziku egalitarizam znači sve slegnuti u mulj, a ne podstaknuti sve da rašire krila – širiti krila nije poželjno. I zašto se Tokarčuk još uvek nije izvinila zbog Nobelove nagrade, izgleda da je fundamentalno pitanje. Najzad, svakoga obavezuje samokritika pred narodnim tribunalom ukoliko pretenduje na veću zaradu, veći publicitet, veću popularnost, ergo – na veću vlast od svih Radomskih ove zemlje.

“Književnost treba da proširuje našu svest”, rekla je Tokarčuk na kraju inkriminisane rečenice o idiotima. Proširiti svest idiotu pomoću književnosti gotovo je, nažalost, nemoguće. Idiot će osećati svoju superiornost nad neidiotom, samozadovoljno preimućstvo koje mu obezbeđuje njegova skučena svest.