Na mom radaru: Mirjana Nikolić

Izvor: Novi magazin

NE SMEM NIKOME DA VERUJEM

Ovih dana spremam se za vanrednu sednicu o Kosovu i Metohiji. Ako će predsednik Srbije već da podnese izveštaj o tome šta je radio i s kim je pregovarao u prethodnih godinu dana, moram da se podsetim šta je pričao prošli put, šta su govorili poslanici iz drugih stranaka, šta je ko obećavao, koliko je toga ispunjeno.

Nije loše pročitati pristigle predloge, potpisane sporazume, medijske izveštaje kako biste konkretnog dana mogli da izveštavate realno i istinito. A i samo novinarsko izveštavanje je svakodnevno na mom radaru. Jer, ako izuzmemo novinske agencije koje se po pravilu ne bi smele baviti nagađanjima, spekulacijama, vestima koje stižu „iz dobro obaveštenih, anonimnih izvora“, većina ostalih medija je skoro izgubila svoju ulogu.

Smeta mi što ne smem nikome da verujem, što se informacija krije iza gomile propagande, ako informacije uopšte ima. Smeta mi ekstremno poltronsko televizijsko novinarstvo gde se izgubio i najmanji osećaj srama, a lično me je sramota koje se sve osobe danas nazivaju novinarima i kome sve u emisije dolaze takozvani „ozbiljni gosti“.

Nervira me kad su novinari snishodljivi i nepripremljeni, a naročito kad glume pluralizam tako što dovedu dva gosta, a onda jednog puštaju da se bahati, a drugome ne daju da progovori. Zauvek mi je u fokusu zalaganje za profesionalizaciju medija, a ako to uključuje da neke navodne kolege više nikada ne mogu da rade – nemam baš nikakav problem s tim.

ČOVEK PO IMENU UVE

Trudim se da svoj fokus izmestim sa dnevnih tema time što mnogo čitam. Pa opet, koliko god (kao i mnogi drugi ljudi) ponekad volim da pobegnem u krimić ili ljubavni roman, emotivno me razore životne priče. Nedavno sam pročitala knjigu „Mi protiv vas“, nastavak „Medvedgrada“ švedskog pisca Fredrika Bakmana. Još otkad sam pročitala prvi Bakmanov roman koji se kod nas prodavao „Čovek po imenu Uve“, zaljubila sam se u njegovo pisanje. Retko se sreće način na koji on osvetljava važne teme – usamljenost, nasilje, ljubav, patnju, život običnog čoveka u malom gradu, politiku, prijateljstvo. S toliko talenta uspeva da unese dozu humora da ne biste plakali baš sve vreme dok čitate i suočavate se sa svim svojim strahovima – za sebe, za decu ili od starosti, zavisi u kom ste životnom dobu. Čekam da izađe treći deo, znam da ću plakati, ali vredi svake suze.

KILLING EVE

Kad imam vremena, bar dva dana vezano, što je veoma retko, pogledam serije koje mi prijatelji preporučuju, a ja nikada ne stižem. Serije gledam vezano, ne volim da čekam. Nedavno sam konačno završila dve sezone serije „Big Little Lies“ ili „Nevine laži“, tako smo je preveli. Prava jaka ženska serija, s fenomenalnim glumicama. Uživala sam i uz malo pomereni „Beli lotos“, „Stepenište“ gde Kolin Firt nije ni nalik na popularnog Mister Darsija, a posebno preporučujem sve sezone „Ubiti Evu“ sa maestralnom Džodi Komer, koja je kod nas, čini mi se, nepravedno zapostavljena.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.