Vladimir Gligorov: Jeftine pozajmice

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Prva vest je bila „dobili smo milijardu evra“. Potom „s kamatom od tri odsto“. Potom je pisalo da je reč o dolarima. Reč je, naravno, o zajmu mada ne znam, možda je negde objavljeno na koliko dana, meseci, godina. Ima li neka zaloga i ko je nadležan ako nastanu problemi? Kao što je najčešće slučaj, ništa se u stvari ne zna, a trebalo bi. Da je privatni posao, pa u redu. Ali kako je državni, nekako bi trebalo da javnost zna uslove.

Drukčije će biti ako se novac bude pozajmio od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Mada je motiv isti, niža kamata. Jedino što uz zajam idu i uslovi koji se objavljuju. Koji bi oni mogli da budu?

MMF je tu da bi pomogao zemljama članicama koje imaju problema s likvidnošću u međunarodnim plaćanjima. Pre svega ukoliko se suočavaju s nedostatkom novca da finansiraju strane dugove. Uzmimo da se traži veoma visoka kamata da bi se refinansirao strani dug, to bi moglo da dovede do takvog povećanja obaveza da bi zemlja postala nesolventna. Recimo kao što je bi slučaj sa Jugoslavijom devedesetih godina prošlog veka. Uzmimo da se računa da bi obaveze mogle da se izvrše ukoliko bi se povećao priliv stranog novca odgovarajućim merama privredne politike, onda bi MMF trebalo, ako je zemlja članica te organizacije, da odobri kredit s nižom kamatom – uz uslove koji bi trebalo, ako se ispune, da obezbede solventnost države, to jest njenog budžeta.

Koji su to uslovi? Kako se strani novac, u kojem se zemlja zadužuje, zarađuje izvozom, ili transferima, ili prodajom imovine, trebalo bi promeniti uslove privređivanja tako kako je potrebno da se podstakne izvoz ili strana ulaganja, ili je potrebno da se poveća priliv doznaka ili pomoći iz inostranstva, ili je potrebno naći nekog darodavca, recimo bogatog trgovca naftom i gasom.

MMF ne daruje, pa su sredstva – promena kursa kako bi se povećao izvoz i smanjio uvoz, prodaja državne imovine, manja javna potrošnja kako bi se smanjio uvoz, a povećala se sredstva koja se koriste za otplatu dugova ili povoljniji uslovi za privatne preduzetnike kako bi se povećala njihova ulaganja, a smanjila potreba za javnim ulaganjima. Sredstva kojima se ovo postiže mogu da budu različita i zavisiće od privrednog sistema zemlje.

Recimo, srpska privredna politika je u dužem vremenskom periodu zasnovana na niskim kamatnim stopama, državnom preduzetništvu, gde je predsednik države glavni preduzetnik, fiksnom kursu, i na zaduživanju u inostranstvu. Veliku ulogu imaju i doznake, usled čega dobro dođe iseljavanje i zapošljavanje u inostranstvu. Tu su još i velika javna preduzeća, posebno u energetskom sektoru, dok značajno manju ulogu imaju privatni preduzetnici.

U javnosti se pominje samo javni dug, koji je uglavnom i strani jer je u evrima ili je indeksiran u stranom novcu, kao i njegov odnos prema ukupnoj proizvodnji ili dohotku, što je isto. To je, međutim, manje važno. Ako je kamatna stopa niska, a javnim se ulaganjima povećava dohodak po većoj stopi, javni se dug može uvek refinansirati. Ali ako je kamatna stopa visoka, a privredni rast usporen jer je potrebno manje trošiti da bi se vraćali dugovi, tada je relativno mali strani dug teško refinansirati ako se ne ubede zajmodavci da će se obezbediti potrebna sredstva. Gde, dakle da ponovim, MMF pomaže.

Dakle, zajam od milijardu nečega s kamatom od tri odsto može da se refinansira beskonačno ukoliko se računa da će privreda obezbediti odgovarajući rast dohotka, pa tako i javnih prihoda. Pa ako je MMF zajmodavac, kamata će biti manje važna, privredna politika će biti ključna.

Recimo, ako se oceni da bi devalvacija ili postepena depresijacija bila nepoželjna u inflatornoj privredi, biće potrebno da država štedi, da se reformišu javna preduzeća, uz prodaju imovine, i da se promene uslovi, fiskalni i regulatorni, po kojima posluju privatni preduzetnici. Drukčije rečeno, biće potrebna potpuna promena privredne politike.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.