Pet minuta sa Mariom Reljanovićem

Izvor: Novi magazin

I ove godine tokom pregovora u okviru Socijalno-ekonomskog saveta očigledan je, reklo bi se nepomirljiv, raskorak između države i poslodavaca, s jedne, i sindikata, sa druge strane. Unija poslodavaca Srbije kao predstavnik privrede bi pristala na povećanje minimalca za devet do 12 odsto, ali pod uslovom da država poslodavcima smanji namete za zarade. Predstavnici Ministarstva finansija predložili su povećanje „minimalca“ sa sadašnjih 34.414 na 40.000 dinara (oko 14 odsto), uz smanjenje dažbina, pre svega povećanjem neoporezivog iznosa. UGS Nezavisnost i Samostalni sindikat ušli su u pregovore sa dva zahteva: da se zbog visoke inflacije iznos „minimalca“ utvrđuje dva puta godišnje i da se minimalna zarada izjednači s minimalnom potrošačkom korpom. To bi značilo da minimalna zarada ne može biti niža od 43.695 dinara koliko je pomenuta korpa koštala još u maju. Taj iznos iz meseca u mesec osetno podiže inflacija koja je na godišnjem nivou u julu iznosila 12,8 posto.

Naš sagovornik, inače, smatra da je Zakonom o radu minimalna zarada regulisana „na užasan način“ jer je vezana za minimalnu potrošačku korpu – izmišljenu statističku kategoriju s ciljem „da se siromaštvo opravda siromaštvom“. Zato, smatra Mario Reljanović, minimalna zarada ne može biti dovoljna za dostojanstven život.

Pregovori o povećanju minimalne zarade za narednu godinu su zapali u ćorsokak i čini se da će taj iznos ponovo jednostrano utvrditi Vlada Srbije, tačnije predsednik države koji je još sredinom jula najavio da će „minimalac“ iznositi 40.000. Šta to govori o stanju socijalne-ekonomske demokratije u Srbiji?

Realna je činjenica da socijalni dijalog u Srbiji ne postoji. Odlučivanje je potpuno pomereno ka državi, čije su vlasti pod velikim pritiskom lobističkih grupa, uglavnom stranih poslodavaca i komora. Ovo se svake godine dokazuje kroz farsičnu predstavu oko utvrđivanja minimalne cene rada ali je evidentno i kod donošenja i izmena propisa.

Na primer, na ozbiljne, utemeljene i stručne primedbe o zakonu o sezonskim poslovima koje su došle od strane sindikata, civilnog društva i stručne javnosti, ali i međunarodnih tela, Ministarstvo za rad odgovorilo je slanjem nove verzije teksta u kojoj suština nije nimalo izmenjena – i dalje se radi o neustavnom propisu, za koji ne postoji racionalno obrazloženje zašto se uopšte donosi.

Nejasno je kako predsednik Republike, a zatim i Vlada koja to bukvalno prepiše kao svoju odluku, dolaze do iznosa minimalne cene rada? Prepoznajete li u tome neku razumljivu pravnu, socijalnu i ekonomsku logiku i politiku?

Dubina ovog problema je izuzetna. Najpre, kriterijumi za utvrđivanje minimalne cene rada koji su postavljeni u samom Zakonu o radu jako su diskutabilni, pre svega odnos minimalne cene rada sa minimalnom potrošačkom korpom, koji ne bi smeo da postoji i koji vodi daljem osiromašenju radnika a ne poboljšanju njihovog socijalnog položaja. Drugo, izvesno je da se ni ti i takvi kriterijumi ne poštuju prilikom odlučivanja. Nijednom do sada nije statistički, ekonomski, dovedeno u vezu povećanje minimalne cene rada sa zakonskim parametrima. Nije realno ni da će se to sada dogoditi, budući da bi u tom slučaju povećanje minimalne zarade verovatno trebalo da bude dvostruko više, od onog koje će se odobriti.

Meni se čini da država uređuje iznos minimalne zarade pre svega prema svojim mogućnostima da je isplati velikom broju radnika u javnom sektoru koji upravo primaju (samo) minimalnu zaradu.

Očigledno je da u ovim ali i drugim pregovorima u okviru Socijalno-ekonomskog saveta država, eufemistički rečeno, ima više sluha za interese sveta kapitala nego sveta rada.

To je sasvim jasno i čini mi se da se više ni ne pokušava prikriti. Težište moći odlučivanja potpuno je pomereno ka strani države, a ona se nalazi pod jasnim i nedvosmislenim uticajem politika koje isključivo odgovaraju poslodavcima, i to pre svega velikim poslodavcima i stranim poslodavcima. Na osnovu njihovih „analiza“ i „izveštaja“ se formiraju politike, strategije i propisi, a bivša direktorka lobističke organizacije NALED će uskoro postati premijerka po treći put zaredom, uz jasno forsiranje ideja neoliberalizma u kojima nema mesta za socijalnu pravdu i socijalnu zaštitu. Ovo nije vidljivo samo u oblasti radnog prava već i kod pitanja redistributivne i poreske politike, koje su u potpunosti „poremećene“ tako da isključivo odgovaraju kapitalu.

Godine su prošle od prve zvanične najave izvršne vlasti da će se pristupiti izradi novog radnog zakonodavstva, u skladu sa agendum o evrointegracijama. Zašto se toliko kasni sa, recimo, inoviranjem normi o radu koje su u ogromnom raskoraku sa stvarnim svetom rada?

Osnovni razlog je činjenica da bi novi Zakon o radu morao biti drastično povoljniji po radnike. Čak iako bi se prihvatio samo minimum standarda koji su ustanovljeni na nivou Ujedinjenih nacija (pre svega Međunarodne organizacije rada) i naročito u poslednje vreme na ovom polju sve aktivnije Evropske unije, položaj radnika bio bi osetno drugačiji u pozitivnom smislu. Počev od ukidanja mnogih oblika rada van radnog odnosa i davanja niza prava koja se danas ne sprovode ili uopšte ne prepoznaju u Zakonu o radu – kao što je na primer pravo radnika na informisanje u učešće u upravljanju kod poslodavca ili opšte pravo učlanjivanja u sindikalne organizacije.

Imate li neka saznanja o tome kada će izmene radnog zakonodavstva doći na dnevni red?

Ja o tome nemam nikakva saznanja. Izgleda mi kao da će se maksimalno odlagati, uz sprovođenje politike da se, u međuvremenu, Zakon o radu obesmisli i da se drugim zakonima na drastično nepovoljan način urede neka pitanja, da bi se potom u Zakon o radu ubacili međunarodni standardi koji bi se odnosili samo na jedan manji broj radnika (jer su mnogi režimi rada regulisani posebnim zakonima).

Ovakva taktika je providna i naravno u pravnom smislu ne valjana, ali na osnovu signala koji se čuju od strane vlasti ne mogu trenutno da zamislim bilo kakav povoljniji scenario. Moguće je da će novi ministar za rad (ako bude novi) imati drugačiju viziju ove dinamike.

Da li će se kreiranjem novih paragrafa nastaviti postsocijalistički trend derogiranja radnih prava ili se možemo nadati iole kvalitetnijoj normativnoj zaštiti zaposlenih?

Čini mi se da će određeni standardi koji su povoljni za radnike morati da se usvoje u nekom trenutku. Pitanje je samo da li će se to uraditi bez postojanja političke volje da se stvari suštinski poprave (kako se obično kaže, da bi se „štriklirala“ neka međunarodna obaveza). Cela situacija mi za sada upravo tako izgleda.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.