Mladi i droga: Eksperimenti smrti

Piše: Ivana Pejčić, Novi magazin

U Srbiji je narkomanija poslednjih godina u porastu, naročito među mladima, srednjoškolcima i starijim osnovcima. Iako često počne kao zabava, završava se tragično, posebno ako se ne reaguje na vreme. Zabrinjavajuće je što se ta starosna granica dece stalno smanjuje kad je reč o drogi.

U Odeljenju za borbu protiv droga Policijske uprave za grad Beograd kažu za Novi magazin da su korisnici narkotika sve mlađi: „Deca ranije sazrevaju od prethodnih generacija i samim tim brže se suočavaju sa drogom. Iako su fizički zreliji nego naše generacije, oni to nisu u psihičkom ili emotivnom smislu. Kod dece je posebno uočljiva želja da eksperimentišu.“

Mladi žele da što pre probaju život, pa i tu „stvar“ – drogu.

MLADI UMIRU: Od 2008. do 2019. u Srbiji je umrlo 735 osoba od posledica uzimanja droge, podaci su Republičkog zavoda za statistiku. Dve trećine preminulih imalo je između 25 i 40 godina.

„Mladi se ne opredeljuju odmah da koriste narkotike. Najpre ide želja za eksperimentisanjem. Zato često na predavanjima u školama upozoravamo roditelje na kućne apoteke jer svi imaju neke lekove i deca lako mogu da dođu do njih. Nažalost, deca nemaju kritičan stav prema tome. U tom smislu ako roditelji moraju da uzimaju takav lek, treba da vode računa da ih deca ne vide da ga uzimaju. Kada deca uzmu te lekove često ih mešaju sa alkoholom. Naravno, kada se tako zakorači u taj svet, sledeća faza je prelazak na takozvane droge početnice, poput marihuane. Ja ne delim droge na lake i teške. I insistiram da se tako ne dele jer sve one izazivaju psihofizičku zavisnost. Postoje droge početnice, poput marihuane, i retko ko se zaustavi kad pođe tim putem jer nastavlja sa željom da eksperimentiše“, navedeno je u Ministarstvu.

Na pitanje gde se deca najčešće susreću sa drogom, odgovaraju da su to obično mesta gde ima najviše dece – škole, školska dvorišta ili okolina škole.

JASNE PROMENE: Marija Đorđević, školska psihološkinja, kaže da je zdrava, stabilna porodica dobar osnov za prevenciju ekscesnog ponašanja, ali i da je stalna pažnja neophodna: „Promene koje se javljaju kod narkofilije – eksperimentisanja – i narkomanije su: u obrascima spavanja, nagle promene u težini, ekstremna letargija ili hiperaktivnost, loša koordinacija, zanemarivanje lične higijene, napadi, sužene ili proširene zenice, krvave beonjače… Što se psihičkih promena tiče, govorimo o promenama raspoloženja, gubljenje interesovanja za ranije hobije, suicidalne ideje i defanzivnost ponašanja.“

Naglašava da su porodica i škola mesta gde se problem prvo uočava, ali da se pomoć mora potražiti u specijalizovanoj zdravstvenoj instituciji. „Roditelji koji posumnjaju da njihovo dete koristi psihoaktivne supstance ne bi trebalo da ga napadaju i osuđuju već da mu pokažu zabrinutost i zajednički potraže stručnu pomoć“, objašnjava Đorđević.

Svaki roditelj uvek želi da dete ostane dete, ali deca odrastaju i žele da postanu samostalna. Međutim često roditelji u tom procesu izgube bliskost sa decom. Droga menja ponašanje deteta, fizički izgled, zdravstveni status, ostavlja mnogo tragova i na telu i na psihi. I najvažnije je da roditelji ostanu bliski sa decom jer je to preduslov da im pomognu.

Rezultati Evropskog istraživačkog projekta o alkoholu i drogama pokazuju da je gotovo 15 odsto dece već u prvom razredu srednje škole probalo neku drogu. Tinejdžeri, osim ekstazija i marihuane, sve više koriste snus – drogu koja se prodaje kao duvan za žvakanje.

„Smanjen je broj zavisnika od heroina u odnosu na 15 ili 20 godina ranije. Inače, heroin je depresor. Upozorio bih na veliku ekspanziju takozvanih rekreativnih narkomana. Na primer, student pet dana uči, ide na predavanja, vodi normalan studentski život, a zatim izađe u petak ili subotu i naguta se tableta koje su nekontrolisane supstance. Zovu se tako jer je njihov hemijski sastav nepoznat. Proizvode se i na zapadu, i na istoku, ali i u Kini. Njihova glavna odlika i opasnost je što je kod njih nepredvidiva reakcija“, upozorava Pejčić.

Stručnjaci ocenjuju da je, osim represivnih mera, neophodno više primenjivati preventivne mere, uz pomoć lekara i centara za socijalni rad. Komunikacija i uloga roditelja je ključna.

PREVENCIJA: Kada je reč o deci, u Ministarstvu napominju kako je važno objasniti im da oni krivično odgovaraju i za najmanju količinu droge.

„Često poželimo da s nekim maloletnicima uradimo diskretan razgovor i da te prijave ‘nestanu’ jer se vidi da su shvatili grešku, ali to ne možemo zbog zakona. Istog trenutka moramo da zovemo i roditelje, što je često veća kazna nego što im policija piše prijavu. Ako i prebrode situaciju sa drogom i opamete se, kasnije će im svaki poslodavac, privatni ili državni, tražiti potvrdu da nisu u kaznenoj evidenciji. Deci mora da se objasni da tako mogu da upropaste ceo svoj život“, ukazuje jedan iskusni inspektor.

I dodaje da suštinski osobe koje imaju problema sa drogom imaju problema i sa svojom porodicom: „Nijedan roditelj neće tolerisati, koliko god voleo dete, da ono ima veze sa drogom. U tom smislu sukob je neminovan. Narkomani ne mogu da se obrazuju jer su im psihičke funkcije promenjene“, ističe policijski inspektor.

Takođe, napominje da postoji i zdravstveni aspekt jer su narkomani nemarni prema svom i tuđem zdravlju, tako da droga često znači i prenos raznih virusnih infekcija.

Beogradska policija godišnje održi brojna predavanja na temu narkomanije, kojima prisustvuje hiljadu dece na godišnjem nivou. Policajcima je posao najvećim delom represija, dok je u ovom slučaju u prvom planu prevencija, kaže naš sagovornik: „Posebno smo zadovoljni jer su istraživanja pokazala da smo uspeli da odvratimo određeni broj dece iz pakla droge. Da smo samo jedno dete odvratili, to je uspeh, a istraživanja pokazuju da smo svako šesto dete ubedili da ne proba drogu!“

O ozbiljnosti situacije govori i to da narkotike diluje svaki sedmi beogradski srednjoškolac, prema poslednjem istraživanju Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.

Prema podacima o punoletnim učiniocima krivičnih dela u Srbiji za 2018. godinu koje je objavio Republički zavod za statistiku, od ukupno 29.750 osuđenih lica te godine, 4.083 (13,72%) lica osuđeno je za krivično delo povezano sa opojnim drogama. Poređenja radi, u istoj strukturi jedino su zastupljenija punoletna lica osuđena za krivično delo protiv braka i porodice i punoletna lica osuđena za krivično delo protiv imovine.

Narkomani najčešće nisu kriminalci, oni žele novac kako bi se drogirali i da nemaju posla s policijom. Ali kad-tad nađu se u situaciji da imaju posla s policijom. „Primorani“ su da zbog nedostatka novca krenu u imovinske delikte. Oni najpre pokradu svoje roditelje, zatim kradu po komšiluku,  a kasnije počinju i s teškim imovinskim deliktima. Jedan deo počinje i sa dilovanjem narkotika da bi obezbedio dnevnu dozu. Postoje i oni koji organizuju prodaju droge, ali oni nisu zavisnici. Najčešće je ne konzumiraju i njihov motiv je samo finansijski, kažu u policiji.

Neki analitičari procenjuju da ukupna suma novca koju godišnje ostvare razne grupe organizovanog kriminala u svetu prelazi 2.000 milijardi dolara. Ovo se ne odnosi samo na trgovinu drogom već i na sve ostale delatnosti organizovanog kriminala, ali na trgovinu drogom otpada veliki deo. Treba reći da, kada je reč o tržištu droge i o prihodima od te trgovine postoje znatne nedoumice i nagađanja, pa tako neki govore o 205 miliona korisnika i o prihodima od oko 300 milijardi dolara.

Ipak, jasno je da trgovina drogom ima izuzetno veliki ekonomski, pa samim tim i politički i geopolitički značaj.

Rat i droga

Istorija upotrebe psihoaktivnih supstanci protkana je bizarnostima. Tako su zbog njih vođeni i međudržavni ratovi, započeti radi zaštite sopstvenih finansijskih interesa utemeljenih na proizvodnji i prodaji droge. Tokom 19. veka Velika Britanija je vodila dva „ograničena“ rata protiv Kine. Naime, britanske kompanije su, između ostalog, bile veliki trgovci opijumom koji su decenijama izvozili u Kinu, gde je postojao veliki broj opijumskih zavisnika, tako da je, kada je tadašnja Kina kako bi zaštitila zdravlje građana zabranila uvoz i upotrebu opijuma, Velika Britanija je započela prvi „opijumski“ rat protiv nje. Nakon što je Kina pretrpela vojni poraz, bila je primorana da ponovo dozvoli uvoz i upotrebu opijuma. Potom je Velika Britanija od 1856. do 1860. protiv Kine vodila „drugi opijumski rat“, čiji su ciljevi između ostalih bili i da se u Kini potpuno legalizuje kupoprodaja opijuma.

Pablo Eskobar

Svojevremeno je Kolumbijac Pablo Eskobar na tržištu kokaina razvio ekspanzivan kriminalni biznis tako što je posao s proizvodnjom i izvozom kokaina organizovao po principima funkcionisanja i organizovanja uspešnih multinacionalnih kompanija, stvarajući veoma efikasnu mrežu (poznatu kao „Medelin kartel“). Ta mreža sastojala se od čvrstog lanca proizvođača sirovine (lišće koke) do subjekata proizvodnje i distribucije kokaina (pretežno u SAD), uz svu ostalu neophodnu logističku podršku. Suština njegove logike bila je da „uvek droge (kokaina) gladno tržište“ (pre svega SAD), mora konstantno biti „namireno“.

Tekst je prenet iz Novog magazina.