“Državništvo najvišeg ranga“: mitovi o desnici i ekologiji

Piše: Milan M. Ćirković

Nadam se da će, skupa sa nekim izvorima koje navodim u bibliografiji dole, tekst ipak pomoći da se razumom i činjenicama raskrinka laž o tome da je ekopolitika ekskluzivni levičarski domen i da brige o životnoj sredini, uključujući stvarni rizik od klimatskih promena, nema na drugim delovima političkog spektra. Osim  što je jedna od najvećih i najpodmuklijih laži ona se, gebelsovski beskonačno ponavljana, ukorenila, ironično, i na samoj desnici i u centru. 

A u pitanju je, da se odmah i potpuno razumemo, LAŽ.

Što je, sa malo truda, kognitivnih sposobnosti i uvida u istoriju ideja, trivijalno lako dokazati. Utoliko lakše što je lažna tvrdnja formulisana toliko uopšteno da je, kao što znamo iz elementarne logike, dovoljan i pojedinačni kontraprimer da je obori. U ovom tekstu navešću tek nekoliko istaknutih kontraprimera, a svako će vrlo lako naći i brojne druge. Ovo, da se odmah naglasi zbog čestih slučajeva površnog ili zlonamernog čitanja, nipošto ne znači da sad treba otići u drugu krajnost i posmatrati ekološke teme i ekoaktivizam kao stvari desnice. 

Naprotiv, da bismo imali najefikasniji pristup temama od najšireg značaja za čovečanstvo, kao što su klimatska kriza ili kriza biodiverziteta, ove teme se moraju depolitizovati i deideologizovati. Ona je iznad i daleko važnija od ideoloških i stranačkih podela. Partije i organizacije koje se pozicioniraju na svim delovima političkog spektra, kao i one koje su van njega, imaju vrlo realnu moralnu obavezu da se po ovim epohalnim temama odrede.

Dakle, da razmotrimo kontraprimere. Edmund Berk, po mnogo čemu filozofski otac savremenog konzervativizma, u svojim legendarnim Razmišljanjima o revoluciji u Francuskoj (napisanim 1790. godine!) jasno napominje da „zemlja, nežna i pravična majka svih, ne treba da bude monopolizovana radi luksuza i ponosa bilo kojih ljudi.“ Dakle, očuvanje zemlje i njenih resursa predstavlja opštu korist koja je ispred pojedinačnih i grupnih interesa, gle čuda! To je bio tek uvod u veliki broj 19-vekovnih konzervativnih, klasičnih liberalnih i individualističkih mislilaca, od Spunera i Takera do Toroa, Henrija Džordža i H. L. Menkena, koji su gajili pozitivan odnos prema životnoj sredini i prirodnom okruženju. Sve njih ćemo, nažalost, morati da preskočimo zbog formata ovog teksta – da bismo stigli do 20. veka i rađanja savremene ekopolitike.

Ključna ličnost razvoja američke konzervativne desnice u 20. veku bio je senator iz Arizone Beri Goldvoter (1909-1998). Iako njegova predsednička kampanja 1964. godine nije bila uspešna, njegova višedecenijska aktivnost na političkoj sceni, ubedlivi govori i tekstovi su ne samo definisali ideologiju američke konzervativne desnice, već i stvorili uslove za pojavu lidera kao što je Ronald Regan i čitavu “Reganovu revoluciju“ iz 1980-tih. 

Goldvoter je bio snažni pristalica zaštite životne sredine. Na primer, u knjizi originalno objavljenoj 1969. objasnio je svoju poziciju: 

Moje je čvrsto mišljenje da je administracija apsolutno u pravu u uvođenju mera protiv firmi, korporacija i lokalnih uprava koje nastavljaju da zagađuju vazduh i vodu u našoj zemlji. Iako sam veliki zagovornik slobodnog tržišta, privatnog preduzetništva i svega što to uključuje – još veći sam zagovornik prava građana da žive u čistom okruženju, slobodnom od zagađenja. Da bismo postigli taj cilj, moje uverenje jeste da kadgod se zagađenje pronađe, ono mora biti zaustavljeno na izvoru, čak i ukoliko to zahteva strogu represivnu akciju vlade usmerenu protiv značajnih delova nacionalne privrede.

Pročitati ovo još koji put! Zagađenje “mora biti zaustavljeno na izvoru“! Odlomak se nalazi u poglavlju koje je, gle čuda, naslovljeno “Spasavanje Zemlje“, a neposredni povod jeste osnivanje Agencije za zaštitu životne sredine (eng. Environmental Protection Agency, najpoznatija pod skraćenicom EPA), od strane predsednika Ričarda Niksona. Za koga, valjda, ne treba naglašavati da nije bio nikakav levičar. 

Dakle u 1969. godini imamo, na konzervativnoj desnici, jasno artikulisano pravo građana da žive u čistom okruženju, kao i pravo građana da budu slobodni od zagađenja. Da bi se stavilo u odgovarajuću istorijsku perspektivu, to je punih 15 godina (!) pre nego što je Arne Nes osnovao prvu skandinavsku zelenu stranku, koja se na levici često uzima i veličan kao primer i prototip efikasne ekološke akcije.

Slična situacija, da su konzervativci bili pioniri zaštite životne sredine, ispoljila se i u 20-vekovnoj Evropi. Ono što bi bio evropski ekvivalent EPA, prvo Ministarstvo životne sredine stvorila je u Velikoj Britaniji konzervativna vlada Edvarda Hita, 1970. godine. Svakako najistaknutija ličnost britanskog konzervativizma, baronesa Margaret Tačer, bila je još od svojih studentskih dana (a ona je, za razliku od brojnih političkih diletanata na svim prostorima, studirala ozbiljnu nauku kao što je hemija) snažan zagovornik očuvanja životne sredine. Ovo se videlo u njenim rečima, baš kao i na delima. 

Tako, na primer, u ključnom govoru na konferenciji Konzervativne stranke 1988. godine, gospođa Tačer je izjavila:

Ne samo da smo mi, Konzervativci, prijatelji planete – mi želimo da budemo njeni čuvari i poverenici za naredne generacije. Filozofsko jezgro torijevske filozofije i osnovni argumenti za očuvanje prirodne sredine su jedno te isto. Nijedna generacija nema vlasništvo nad planetom. Sve što imamo jeste smeštaj na njoj koji rentiramo – sa obavezama da svaku štetu popravljamo. Vlada kojoj sam ja na čelu ima nameru da u celini poštuje ovu moralnu obavezu.

Uočiti istinski globalnu, kosmičku perspektivu kojom ovaj govor odiše. Dve godine kasnije, u vreme kada ni sam termin „klimatske promene“ nije postojao ni u naučnim, a nekmoli političkim krugovima, dakle daleko, daleko ispred svog vremena, gospođa Tačer je izjavila:

Opasnost od globalnog zagrevanja je još uvek nevidljiva, ali je dovoljno stvarna da bismo preduzeli mere i učinili žrtve kako ne bismo živeli na račun budućih generacija. Naša sposobnost da se udružimo da bismo zaustavili ili bar ograničili štetu nanetu svetskoj prirodnoj sredini biće verovatno i najveći test koliko toga možemo učiniti kao svetska zajednica. Niko ne treba da podcenjuje inventivnost koja će biti neophodna, kao i naučno-istraživački napor i nivo saradnje bez presedana u istoriji koji ćemo morati da ostvarimo. Biće potrebno državništvo najvišeg ranga.

Nepotrebno je naglašavati u kojoj meri je takvo državništvo do sada odsustvovalo. Ima li, međutim, mudrijih reči izrečenih na ovu temu? “Nivo saradnje bez presedana u istoriji“ – ono što iritira nativiste i nacionaliste na dogmatskoj, regresivnoj desnici, a što predstavlja istinski i neophodni globalizam. (Uzgred, zapaziti da ovde gospođa Tačer daje odličnu primenu klasičnog liberalnog argumenta u prilog fiskalnog konzervativizma i ekološkog argumenta za suprotstavljanje klimatskim promenama. Kao što neumerena državna potrošnja bilo koje vrste, nezavisno radi li se o vojno-policijskoj ili socijalnoj sferi, dovodi do “življenja na račun budućih generacija“, to se isto može reći za ekološku i klimatsku neodgovornost.) 

Naravno, mnogo od toga je pretočeno i u praksu. Recimo, zatvaranjem opasnih i otrovnih rudnika uglja i značajnim pomakom ka održivim energetskim izvorima, vlade gospođe Tačer su udarile temelj za vrhunsko postignuće savremene Velike Britanije: potpuni prestanak spaljivanja uglja kao najprljavijeg i najdestruktivnijeg oblika ekološke neodgovornosti i potpuni prelazak na obnovljive i čistije izvore energije. 

Što je posebno značajno kad se uzme u obzir da se radi o prvoj industrijskoj zemlji sveta koja je to u 19. veku postala zahvaljujući istom tom uglju. Ali značaj toga teško da može shvaćen u sredini u kojoj se otrovni lignit i dalje veliča kao “nacionalno blago“ i “nezamenljivi nacionalni resurs“.

I na slične primere nailazimo širom sveta. Jedan od najznačajnijih ekosistema na planeti, od istinski globalnog značaja, jeste Veliki koralni greben koji se prostire oko 2300 km duž istočne obale Australije. Veliki koralni greben predstavlja dom za desetine hiljada biljnih i životinjskih vrsta, od kojih su mnoge ugrožene kako klimatskim promenama (u vidu povećanja temperature okeana i promena morskih struja), tako i gomilanjem ljudskog otpada u okeanima. Najznačajnija zakonska zaštita u vidu nekoliko ekoloških zakona doneta je na inicijativu konzervativnog premijera Malkolma Frejzera tokom njegovog mandata 1975-1983., u vreme kada je to bilo izrazita novina među političkim temama.

U ovome, baš kao i u svemu drugom, važi Orvelov briljantni zaključak iz pisma Malkolmu Mageridžu (1948): “Istinska podela nije između konzervativaca i revolucionara, nego između autoritarnih i slobodarskih ličnosti.“ Ovo važi za ekološke teme, baš kao i za sve druge. 

Autoritarnih eko-aktivista i autoritarnih boraca “za zdravu životnu sredinu“ je oduvek bilo; u krajnjoj instanci, dobar deo nacističke ideologije zasnivao se na idolatriji i veličanju prirode. Masovne omladinske akcije uklanjanja đubreta, sađenja zelenila i ulepšavanja prirodne okoline bile su redovne aktivnosti Hitlerjugenda, a pozitivno se gledalo na stvari kao što su prava i dobrobit životinja, vegetarijanstvo i opsesivna, ekstremna higijena. Fašistička Italija nije nimalo zaostajala, insistiranje na “čistoći“ svake vrste bilo je temeljna parola i njeno obezbeđenje bilo je jedan od najvažnijih proklamovanih ciljeva fašističke države. 

(Uzgred, veza između pandemije španskog gripa iz 1918-19 i uspona italijanskog fašizma je odavno bila poznata, ali je ovih dana dobila dodatnu potvrdu u opsežnoj studiji koju je špansko-britanski tim naučnika na čelu sa Gregorijem Galofre-Vilom objavio u februaru ove 2022. godine u prestižnom American Journal of Public Health. Ona potvrđuje već odavno poznatu korelaciju između ekstremnih zdravstvenih katastrofa i endemskih bolesti i uspona autoritarnih i totalitarnih pokreta i lidera, o čemu bi, na kraju pandemije Covid-19 i u iščekivanju budućih pandemija, itekako valjalo misliti.)

Sa druge strane, levičarski totalitarni sistemi su se istorijski odlikovali izrazitom neodgovornošću prema životnoj sredini. Napadno odsustvo ekološke svesti koje je karakterisalo sve komunističke režime ostavilo je katastrofalne posledice koje se u zemljama istočne Evrope i nekim azijskim zemljama osećaju i do danas. Neki od primera su dovoljno dramatični da se doslovce vide i iz svemira – karakteristično je nestajanje Aralskog mora, nekada trećeg najvećeg jezera na planeti, koje je u doba svog najvećeg obima imalo površinu sličnu Velikoj Britaniji, kao i preko hiljadu malih ostrva, sa veoma bogatom vodenom i priobalnom florom i faunom. 

Danas, od njega nije ostalo gotovo ništa, kao posledica megalomanskih sovjetskih projekata navodnjavanja pustinje sprovođenih tokom vladavina Hruščova, Brežnjeva i Andropova. “Aralska katastrofa“ kako se vrlo često i vrlo opravdano naziva, jedna je od najvećih ekoloških nesreća izazvanih nepromišljenim ljudskim aktivnostima. O ekološkim posledicama kineskih megainženjerskih projekata, poput “Brane tri kanjona“, tek se odnedavno, vrlo stidljivo, raspravlja.

Najzagađenija država Evrope u periodu 1950-2000, nije slučajno bila Istočna Nemačka (DDR, odnosno istočni deo današnje SR Nemačke). Prema podacima UN, tokom 1980-tih godina u DDR nije bilo nijedne reke sa pitkom vodom, a skoro 40% slatkovodnih rezervoara bilo je otrovno po međunarodnim standardima. 

O emisionim standardima “moćnih“ marki automobila poput Trabanta ili Vartburga ne vredi trošiti reči. (Velika ironija u ovom slučaju bila je da je Zapadna Nemačka imala jedan od prvih i verovatno najrašireniji pokret “zelenih“ na svetu, koji je gajio veće simpatije prema istočnom susedu od konzervativnih i centrističkih stranaka. To je verovatno bio još jedan od faktora koji je činio da je stanje ekološke kataklizme na teritoriji DDR bilo relativno slabo poznato u svetu pre pada Berlinskog zida.)

Dijalektički materijalizam na kojem se zasnivao komunistički totalitarizam ne samo što ignoriše prirodno okruženje, on podjednako kao i verski fundamentalizam prethodnih vekova, aktivno omalovažava i obezvređuje prirodu, čineći je samo podlogom i materijalom za ljudsku proizvodnju, lišenim inherentne vrednosti. Ne samo “oci marksizma“, već i 20. vekovni marksisti su praktično sve do 1990-tih godina, a mnogi i do danas, ostali opsesivno zadrti u toj antiekološkoj matrici. 

Pošto je idiotska doktrina “industrijske baze i kulturne nadgradnje“ insistirala na teškoj industriji kao preduslovu razvoja praktično svih ostalih sfera ljudske delatnosti, čak ni ljudi u kulturi i nauci koji bi inače imali prirodnu motivaciju za brigu o prirodnoj sredini bili su direktno obeshrabreni i podstaknuti na ekološku neodgovornost. Brutalni obračun sa seljaštvom u velikom broju komunističkih zemalja je ovo ignorisanje prirodne sredine samo olakšao. Nažalost, (ne)kultura zaborava je snažno prisutna u našem okruženju i čak i ako ništa drugo, ekološka svest predstavlja još jedan praktičan razlog zbog kojeg se toj (ne)kulturi zaborava treba suprotstaviti.

Ne samo da je mit o ekoaktivizmu kao integralnom delu levičarskih politika istorijski pogrešan, već je on i poguban u praktičnim terminima. Njegovim širenjem i propagiranjem se ekološke teme getoiziraju i istinske promene ekopolitika se čine težim, a ne lakšim. Štaviše, ne samo da se građanima koji se ne pozicioniraju na tom delu spektra indirektno saopštava da prirodna sredina nije njihova stvar – što je direktno suprotno Goldvoterovom insistiranju na prirodnom pravu ljudi da žive u čistoj sredini – već se i svaka vrsta šire društvene akcije po tim pitanjima obeshrabruje, a dobrim delom i tabuizira. 

Poznato je da u svim društvima na planeti postoji značajan broj građana koji se, sa razlogom ili ne, klone političke delatnosti. Militantnom politizacijom tema vezanih za životnu sredinu, savremeni ideolozi eko-levice su samim tim odstranili taj sve veći segment građana iz borbe koja je univerzalna i istinski globalna svakog pojedinačnog homo sapiensa na Zemlji.

Nasuprot tome nalazi se širok spektar savremenih zelenih liberala, eko-kapitalista, pa i eko-libertarijanaca kao što su Marsel Visenburg, Garven Volš, Stiven Bernstin, Lester Braun ili Majkl Šelenberger koji jasno i ubedljivo pokazuju kako se vrlo realni ekološki problemi najuspešnije i najefikasnije mogu rešiti upravo kroz evoluciona rešenja utemeljena u nauci, a ne ideologiji, posebno ne od histerične postmoderne Gvinet Paltrou-Greta Tunberg vrste. 

Čitava antiliberalna priča o tome kako je neophodno “žrtvovati“ materijalni i industrijski progres zarad očuvanja životne sredine je netačan odgovor na besmisleno postavljeno pitanje. Sama ekološka svest, kao što su neki od prvih mislilaca koji su pokušavali da je artikulišu poput Vladimira Vernadskog ili Ričarda Bakminstera Fulera, nije se ni mogla pojaviti bez visokog nivoa materijalne kulture i industrijske proizvodnje do koje je doveo post-prosvetiteljski industrijski kapitalizam i sloboda tržišta. Kao što je odlično zaključio Džeron Lanije u sjajnoj knjizi Ko je vlasnik budućnosti?, gubitak poverenja u nenultu sumu ljudskih ekonomskih aktivnosti znači izgubiti poverenje u temeljnu ideju poboljšanja ljudskog života, verovatno najvažniju ideju Prosvetiteljstva, ako ne i Renesanse. „Statičke i kontrahujuće ekonomije čine ljude surovim i kratkovidim.“ Nigde nije to nije očiglednije nego u novijoj srpskoj istoriji. 

Naravno, sve ovo se dotiče temeljnih filozofskih tema, od kojih je verovatno najznačajnija tzv. naturalistička greška, ideja da se od opisa prirode može doći do nekakvih moralnih načela i vodilja koje su “prirodne“. Po ko zna koji put u ovoj rubrici valja naglasiti: nema ni najmanje razloga za verovanje da je ono što je prirodno bolje od onog što nije. Prirodni su i zemljotresi, kataklizmičke vulkanske erupcije, sudari Zemlje sa asteroidima, pandemije kuge i slične katastrofe. Prirodna je i smrtnost dece od 80% pre navršene treće godine života. Ono što je “veštačko“ nije ništa lošije niti bolje od onog što je “prirodno“. 

Ljudska delatnost i transformacija koja iz nje proističe može povećati vrednost zemljišta (npr. isušene močvare koje su pretvorene u tipično engleske pejzaže livada, šumaraka i bašti, dakle pejzaža koje je veličao Tolkin i drugi engleski sentimentalisti) ili je može smanjiti (“zabranjena zona“ oko Černobilja ili oblasti oko srpskih termoelektrana). Fabrika poljoprivrednih pesticida omogućuje dramatično povećanje poljoprivredne proizvodnje i milione ljudskih života spasenih od gladi ili malarije; to jest, sve dok u njoj ne dođe do tragičnog ekološkog incidenta koji, statistički neizbežno, košta živote hiljada ljudi i trajno oštećuje životnu sredinu (Bopal, Indija, decembar 1984. godine). 

Šta je tu “dobro“, a šta “loše“? Šta je “čisto“, a šta je “prljavo“? Nema prečice, nema “kraljevskog puta“, nema jednostavnog ideološkog testa čistoće, ma koliko diletanti koji paradiraju kroz medije to priželjkivali. Svaka situacija mora se razmatrati u svim svojim individualnim posebnostima, baš kao i aktuelna eko-politička scena. Svi su navodno jedinstveni u oko odbijanja rudnika Jadar – a šta je sa Kolubarom ili rudnikom Soko? Koji bi, po svim zdravstvenim, ekološkim i bezbednosnim parametrima, trebalo da budu zatvoreni ne juče i ne prekjuče, nego pre mnogo godina? I tako dalje, i tome slično.

Da bismo se uspešno suprotstavili ekološkoj destrukciji i klimatskim promenama potrebno je da ih istinski ozbiljno shvatimo, na nivou nauke, održive tehnologije, filozofije i vrlo konkretne prakse, a ne da ih koristimo kao naivne mantre za prizemna dnevnopolitička preganjanja po jutarnjim programima, hit-tvitovima i sličnim policijski orkestriranim mentalnim kazamatima.

Odabrani izvori

Anderson, T. L. & Leal, D. 1991, Free Market Environmentalism (Pacific Research Institute for Public Policy, San Francisco).

Berlinski, C. 2008, “There Is No Alternative”: Why Margaret Thatcher Matters (Basic Books, New York).

Drake, B. A. 2010, “The skeptical environmentalist: Senator Barry Goldwater and the environmental management state,“ Environmental history 15, 587-611.

Galofré-Vilà, G. et al. 2022, “The 1918 Influenza Pandemic and the Rise of Italian Fascism: A Cross-City Quantitative and Historical Text Qualitative Analysis,“ Am J Public Health 112, 242–247.

Goldwater, B. 1969, The Conscience of a Majority (Prentice Hall, Hoboken).

Grabow, G. 2014, “If You Think Communism Is Bad For People, Check Out What It Did To The Environment,“ The Federalist (http://thefederalist.com/2014/01/13/if-you-think-communism-is-bad-for-people-check-out-what-it-did-to-the-environment/)

Lanier, J. 2013, Who Owns the Future? (Allen Lane, New York).

Micklin, P. 2007, “The Aral Sea Disaster“, Annual Review of Earth and Planetary Sciences 35, 47–72.

Mirovitskaya, N. & Soroos, M. S. 1995, “Socialism and the Tragedy of the Commons: Reflections on Environmental Practice in the Soviet Union and Russia,” Journal of Environment & Development 4, 77-110.

Peattie, K. 2010, “Green Consumption: Behavior and Norms,” Annual Review of Environment and Resources 35, 195-228.

Thatcher, M. 1990, dokumenta na https://www.margaretthatcher.org/document/108237 

Wissenburg, M. 1998, Green Liberalism: The Free and the Green Society (University College London Press, London).

Walshe, G. 2014, “Green libertarianism,“ Ethical Theory and Moral Practice 17, 955–970.