Vesna Čipčić: Bila bih glumica i kad bih se ponovo rodila

Razgovarala: Jelka Jovanović. Izvor: Novi magazin

Vesna Čipčić je nesumnjivo jedno od omiljenih lica Srbije, širokog osmeha, jasne misli i reči, puna energije koju nesebično deli u pozorištu, na filmu i televiziji kad ima uloga, a najviše u porodici i sa prijateljima. Pre nekoliko meseci Vesna Čipčić se s kolegama i koleginicama zaputila u Gornje Nedeljice, u pohode zemlji koja liči na ratom opustošenu, kako je već kazala. I nije to njoj prvina, daleko od toga; poznata glumica je pre nekoliko decenija formirala Udruženje „Divčibare“ za spas ove planine – da se ne pretvori, a krenulo je, daleko bilo, u Zlatibor ili Vrnjačku Banju! – i tokom čitavog života nije odstupala od svoje ideje čiste zemlje, čistog vazduha i vode. Da ima šta deci da ostane iza nas.

Šta se to dešava i ljudima i vlastima da ne vode računa o tako važnim stvarima kao što su vazduh, zemlja, voda, šume?

Zašto? Zbog kapitala, para… Svi su videli da na Divčibarama mogu da grade petospratnice koje će izdavati, prodavati i preprodavati.

Šta čoveku na planini znači stan na petom spratu?

I ja se pitam, ali onda vidim da ljudi kupuju te male stanove da bi ih izdavali jer na Divčibare mnogi dolaze, još je zdravo. Mnogo je glumaca kupilo apartmane, odu na mesec, dva, a ostalo vreme ih izdaju i tako nadoknade ove naše bedne glumačke plate. Penzije da ne pominjem.

Otuda ste i u reklamama, istina pristojnim?

Da, a znate li da bih u ono vreme kad sam snimala „Vruć vetar“ bila anatemisana da sam učestvovala u reklami. Ali promenila su se vremena, zaista smo u teškom položaju.

Vratićemo se na ekologiju i Nedeljice, ali kad pominjete platu, recite nam kako je biti penzionerka koja nije u penziji. Ne samo zbog toga što želi da glumi dok diše.

Moram da priznam, lepo mi je, zadovoljstvo mi je što sam vezana za svoje Beogradsko dramsko pozorište u kojem sam „paušalac“, u prošloj sezoni sam imala tri nove lepe uloge, različite. Igram u Jugoslovenskom dramskom u predstavi „Zašto je poludeo gospodin R.“, a vratile smo i naše „Ženske razgovore“, koje 30 godina igramo Svetlana Bojković i ja.

Nama glumcima se retko dešava da biramo…

Vi ste, bije vas glas, uvek birali…

Pa jesam, u jednom trenutku sam čak više uloga vraćala nego prihvatala, ali hoću da kažem da se retko dešava da sa toliko radosti i zadovoljstva igramo sve uloge, meni je praznik uvek kad odem u pozorište. Radila sam sa divnim ljudima, a ansambl mladih ljudi u BDP-u ne mogu da vam opišem, toliko su talentovani, posvećeni, vredni da je prava sreća raditi s njima.

Ali radim mnogo, čini mi se više nego kad sam bila mlada. Uopšte, danas se radi drugačije, snima se po 12 sati, to je užasno naporno. Pa uzmite i tu obavezu koju sad delimo – davanje intervjua, posebno kada je televizija u pitanju, to nama iskusnima nije potrebno, mladima jeste reklama, ali nama ne, a uz to i košta jer ja moram da odem kod frizera i šminkera, a niko nam ne plaća. Bilo bi lepo kad bi se plaćalo, makar hiljadu dinara, pa da to stavimo u fond za onemoćale glumce i tako pomažemo jedni drugima, kad već teško živimo od rada.

Skačem na novu temu zbog vaših mladih kolega; videla sam da se ljutite na one koji kažu da su svi vredni mladi otišli, da je ostao samo neko ko nije mogao da ode.

Apsolutno sam ljuta kad to čujem, nema takve selekcije. Tačno je da je veliki odliv, tačno je da mnogi mladi ljudi nisu imali priliku da odu, o tome lepo govori predstava mog sina u Jugoslovenskom dramskom „Beogradska trilogija“, za koju je teško naći kartu. Što je lepo zbog Ivana, ali i pokazuje koliko nam je ta tema važna, ali tačno je i da mnogi mladi ljudi ne žele da odu odavde. I oni su naša snaga, pamet i budućnost.

I vaša deca su ostala, Aleksandra Anja je glumica, Ivan Vanja režiser. Šta ste rekli ćerki kad je izabrala glumu?

Nisam ni znala kad je krenula u neke glumačke škole, a kada mi je rekla da želi da pokuša na Akademiji, naravno da sam je podržala iako sam uvek mislila kako je uputnije da se naša deca ne bave ovom profesijom, bez obzira na to što je toliko volim i ponovo bih bila glumica kad bih se rodila, ali svesna sam negativnih konotacija i očekivala sam da izabere nešto drugo.

A onda je sin odlučio da režira?

Naravno, pored tvoje glumaca u porodici mora neko i da režira! On je otišao u Novi Sad kod Nikite Milivojevića, tamo uče i filmsku i pozorišnu režiju, a nije hteo da se u startu opredeljuje.

Jeste li svesni koliko je mladim ljudima teško kad dolaze iz porodice koja je u esnafu, pa još poznatih roditelja?

Nikako da se odgovorimo oni i ja o tome; ja uvek mislim da je rezultat važan, a ne ko je čije dete. Uostalom, normalno je da pekarev sin bude pekar, lekarev lekar, pa što ne bi i dete glumaca bilo glumac ili režiser! To im je pred očima od malih nogu, zavoleli su pozorište i film i upoznali i dobre i loše strane ovog posla, pa sam bila sigurna da će moći da se nose sa svim izazovima. Ali da, svaki put kad bih im nešto rekla, ukorila ih, odgovorili bi mi sa: „A, ne znaš ti!“ Moji roditelji su bili učitelji i zaista ne znam, sigurno. Ima istine u tome da su prinuđeni da se dokazuju više nego drugi, da će uvek neko posumnjati da su stigli preko veze. Mogli bismo samo o tome da pričamo čitav jedan dan, moguće i da je Ivan zbog toga otišao u Novi Sad, ali ja sam svejedno bila srećna što je izabrao posao koji voli i što je odlučio tako rano da se osamostali i sam brine o sebi.

Vas kao učiteljsko dete nije pratilo poreklo, ali jeste, recimo tako, glas jedne od najlepših ne samo glumica nego Jugoslovenki. Kako je nositi se s tim teretom?

Nisam ni stigla da razmišljam na taj način, ni kao mala nisam sebe doživljavala kao lepu – uvek sam govorila da sam simpatična. To je sigurno došlo od roditelja i činilo mi se da je to simpatično važnije, ali zaista nikada nisam imala opterećenje izgledom i kao mlada volela sam uloge koje nisu tražile da budem lepa, simpatična i nasmejana, naprotiv.

Ponosni ste na svoju porodicu, i roditelje i decu. Koliko je ta zdrava pedagoška sredina uticala na vaše zdravlje i da ostanete čvrsto na nogama.

Svakako mnogo, oni su bili prijateljski autoritet za mene, posebno otac.

Najdraži učitelj Kikinde?

Da, ali uvek je bio otvoren i spreman na promene. Sećam se u vreme kada su mojim drugaricama majke bacale ruževe i krejone on je meni iz Nemačke doneo kolekciju i učio me kako da se šminkam, a znao je jer je posle Drugog svetskog rata završio kurs šminke u Narodnom pozorištu. Bio je, tako da kažem, vispren i znao je kako da se postavi u svakoj situaciji. Jeste to bila čvrsta učiteljska ruka, pa i ja to malo vučem i danas, ali utekla sam iz Kikinde, bila sama dok sam studirala u Beogradu i nešto najlepše u životu bilo je kad sam shvatila da sam slobodna, ali i da sama odgovaram za sebe.

I vaš sin se rano osamostalio, kao i ćerka. Zašto danas roditelji predugo drže decu uz sebe?

Valjda zato što sam ja uživala u toj samostalnosti, želela sam to i za njih, a sami su odlučili da ostanu ovde. U pravu ste, koliko greše oni na Zapadu koji decu od 15 godina puste na ulicu, toliko i roditelji ovde greše kad ih dugo drže uz skute, a tako ne mogu ni da nauče da se osamostale.

Prošle godine smo imali dve, hajde recimo tako, mada je reč ružna, afere sa seksualnim iskorišćavanjem mladih glumica, vi ste glumica, vaša ćerka je glumica. Kako ste se osećali?

Toga je uvek bilo, ali ćutalo se i dobro je što su te divne, hrabre mlade žene progovorile. Ja na sreću nikada nisam bila u takvoj situaciji, bilo je nekakvih ponuda, ali ne nasrtaja. I ne sme ih biti, to nije stvar feminizma već dostojanstva i prava na život.

Posle desetina uloga, mora da je ostala neka neostvarena.

Ne jedna, mnogo toga je ostalo neostvareno, ali jednu zaista želim – Majku hrabrost. I kad razmišljam o tome, shvatim koliko je život kratak, koliko je kratak dan, a toliko toga želim da uradim, tera me taj nemir. Zato sam jedno vreme slikala klovnove, sad pišem knjigu o svom ocu.

Reći ćete nam o knjizi, ali pre toga još jedno pitanje iz vaše branše; zbog osmeha i smeha, spremnosti na šalu, ponešto i „Vrućeg vetra“, ljudi vas doživljavaju kao komičarku.

Da, ali ja nisam dugo igrala komediju, dođe period kad napraviš jednu, dve dramske uloge i svi te gledaju kao dramsku glumicu, ne kao komičarku.

Kažu profesionalci da je komedija teža, treba da se smeješ i kad nije smešno, da nasmeješ ljude, da ih preneseš u taj svet koji na zabavan način saopštava teške stvari.

Apsolutno, moraš znati ljude da nasmeješ, mada ja nikad tako nisam delila uloge, važno da je dobra priča, drama ili komedija, da je postavka dobra, reditelj, da osetiš radost toga to radiš.

Ne smem da propustim jedno pitanje, a vezano je za vašeg velikog kolegu i učitelja Branka Plešu i vašu, čini se, uzaludnu borbu da dobije zasluženo priznanje.

Rad sa Brankom i danas smatram nekim svojim magisterijumom, raditi u njegovoj režiji nešto je nemerljivo, a radila sam sa divnim režiserima. I dan-danas se pred premijeru pomolim Branku da mi da snage. I zamislite do danas taj veliki čovek nema priznanje, a probali smo Jovan Ćirilov i ja sve što smo mogli i nije nam se dalo. Naježim se kad pomislim ko sve ima nagrade, a za takvog velikana nema mesta.

A knjiga o ocu, učitelju Dimitriju Miti Čipčiću?

Biće to njegov životopis, bio je veliki pregalac kad je pedagogija u pitanju, posebno čitanje. On je pre 40 godina preveo đake iz prvog u treći razred, sjatili su se iz Beograda i Novog Sada, iz Ministarstva da vide šta taj ludak u Kikindi radi, treba li ga pustiti ili rebnuti. Napravio je bukvar, obeštećen je, ali bukvar nije štampan – jer je, saznali smo posle, tata bio IB-ovac – mada je danas u Pedagoškom muzeju. On je uveo sistem učenja ne slovo po slovo, već 15 slova odjednom, moj otac je pre 40 godina mislio da škola treba da bude drugačija i imam potrebu da zabeležim nešto što ne bi smelo da se zaboravi. Na sreću, Kikinda je uvela nagradu „Dimitrije Mita Čipčić“, a čula sam nedavno da u Vrdniku, gde su on i mama živeli jedno vreme, jedna ulica nosi njegovo ime. Zaslužio je to.

Kratak vam je dan! Koliko su vas puta u životu u intervjuima pitali kako usklađujete obaveze?

Nebrojeno.

I?

Imam spreman odgovor – lako je kad si dobro organizovan.

Jasno, ali koliko su puta to pitali vaše kolege, ne koleginice?

Nikada, valjda, svest nam je na tom nivou da još mislimo kako žena treba da rađa, kuva, čuva decu, kopa, radi, a muškarac je tu da posle posla ruča, pročita novine i odmori se. Mada, moram da priznam, ima i muškaraca kojima je dan kratak kao i nama, ali retki su.

Jeste li feministkinja?

Na neki način jesam jer nismo na tom nivou da se opustim i kažem „da isti smo“. Nismo.

Moram da vas pitam još nešto za šta svi vaši prijatelji i poznanici tvrde da je neraskidivi deo vas – kuvanje!

Jao, pa ko voli da jede, voli i da kuva. Majka me nije naučila kuvanju, rekla je „napraćeš se sudova u životu i nakuvaćeš se“. I bila je u pravu, ali stvarno volim da spremam naša vojvođanska jela, rinflajš mi je omiljen, pa još kad ima goveđih repova! Međutim, radoznala sam, ispitujem razne kuhinje, sad mi je italijanska nekako najdraža.

Nedeljice naše tuge

Hajde da utvrdimo znanje; zbog čega ste išli u Gornje Nedeljice?

Samo malo da se vratim na Divčibare; osnovali smo to društvo sa divnim ljudima, ja sam napisala 30 pisama i poslala ih na sve moguće važne adrese, ali koliko ste vi dobili odgovor, toliko i ja. Jedino što sam uspela sa divnim gospodinom Mandićem je da Divčibare postanu kraj sa zaštitom prve vrste, ne nacionalni park, ali sa ozbiljnim nivoom zaštite. Kako se ostali nisu obazirali na naše zahteve, posle nekog vremena sam odustala, mada i danas obožavam Divčibare i često idem tamo.

E, kad sam čula za Gornje Nedeljice, uništavanje zemlje i reka, organizovala sam se i otišla na lice mesta da to vidim. Impresivno je koliko je taj narod spreman na borbu, bukvalno na život i smrt, toliko su odlučni i ozbiljni u nameri da sačuvaju svoju zemlju i ostanu tamo, neće da odu ni da im deca odu. Razočaranje je bilo da je dobar deo ljudi u Nedeljicama glasao za vlast koja hoće da ih otera…

Nisu tako glasali oni što se bore.

Da, tačno je to, glasali su oni koji su odustali i oni koji su već prodali zemlju, a veoma loše su trgovali, uplašeni da ni to neće dobiti ako im država uzme zemlju kako su im pretili. Bilo je tu i starih ljudi koji su za novac koji su dobili jedva uspeli da kupe jednosoban stančić u Loznici. Sve to je toliko tužna i otužna priča, ne vidim kraj svemu tome, radi se ispod žita i ne znam kako će se završiti. Sigurno je da ja neću odustati, mi koji smo zdušno, pa ako hoćete i hrabro ušli u tu borbu, sigurno se nećemo povući.

Pomenuli ste izbore, evo, prošlo je mesec dana, mnogi ljudi su razočarani rezultatima, a vi?

Jesam, naravno da sam razočarana jer sve što se dešava u našoj zemlji je pogubno, kriminal koji se dešava nedopustiv je, preko njega se prelazi olako iako su to javne stvari, nije rekla-kazala. Oni valjda misle da je narod lud, nepismen, ali opet ne mogu da verujem da je toliki narod glasao za SNS.

Imate li neki odgovor?

Ne bih htela da kažem da smo nekvalitetan narod, ali mnogo je nepismenog, neobrazovanog sveta, neobaveštenog pored ovakvih medija, pa valjda je to posledica svega.

Ima onih koji su zadovoljni sitnim, ne smeta im krađa jer bi sami to radili. Kod nas se za nekog ko krade kaže sposoban… Imamo sistem negativnih vrednosti, ljudi se grebu za sitno.

Kad toliko dugo živiš u okolnostima u kojima mi živimo, kad su nam obroci sve manji, škola skandalozna, normalo da se narod navikne.

Stara slava, novo neznanje

Zašto niko od političkih stranaka ne trči da uzme obrazovanje, a svesni smo da je, kako kažete, škola skandalozna?

Dugo smo živeli od stare slave, kobajagi naši ljudi kad odu na univerzitet napolju sve znaju najbolje, naši univerziteti su bili na ceni, nismo ni primetili kad su počeli da nas zagledaju i pitaju da li se vozimo automobilima ili smo još u čezama. Ja zameram i prosvetnim radnicima, štrajkuju zbog malih plata – i treba, plate su im bedne, ali bedni su i udžbenici, pa što bar ne priključe i taj zahtev? Kažu roditeljima „loši su udžbenici, morate kod kuće raditi sa decom ako hoćete da napreduju“, pa nisam čula da su se pobunili zbog toga, zbog haosa u tom izdavaštvu.

Jeste li čuli da su štrajkovali glumci ili, uzmimo, moju profesiju, novinari. Zajedno i masovno?

Mi jesmo štrajkovali u BDP-u, obično su nam postavljali političke kadrove, bili smo oaza za njih i jednom smo dobili upravnika koji je bio nastavnik OTO-a. Ali ni po jada da je samo radio upravnički posao nego je hteo da bude i umetnički direktor i nismo mogli da se izborimo s njim dok nismo započeli štrajk. Ja sam bila predsednica sindikata, bila je to velika borba, žao mi je što neke stvari nisam pribeležila jer je to bio strašan lom, bilo je i seče kočnica. Uspeli smo na kraju teškom mukom da ga smenimo. Ja sam saslušavana u Gradskom komitetu…

To znači da je bilo davno!

Jeste, sećam se naslova u Politici „Prvi put sindikat pobedio partiju: Vesna Čipčić vodila štrajk“, a moj otac kad je to pročitao rekao je majci: „Juco, zatvoriće nam dete!“

Jesu li vas podržala druga pozorišta?

Ne, naprotiv, bilo je i osuda.

Evo, minuo je Prvi maj, nema solidarnosti. Zašto?

Pa ne znam, opet me terate da kažem da smo nekvalitetan narod, a ipak ima divnih, hrabrih ljudi. Mislim da je ipak siromaštvo ključni razlog, ljudi ne stižu od svoje muke da razmišljaju, a kamoli da čine.

Izvor: Novi magazin.