Moćan tandem sa istoka, Made in USA

Piše: Boško Jakšić

Ukrajinska kriza poslednjih nedelja potpuno je zaokupila američku diplomatiju, ali Washington je odlučan da pokaže da je Indopacifički region njegov prioritet i da su kineski izazovi dugoročno opasniji od ruskih iako dve istočne zemlje spaja zajednička želja da oslabe globalnu američku moć.

Državni sekretar Antony Blinken nije slučajno otputovao za Melbourne da bi partnerima iz Australije, Japana i Indije, uključenim u neformalni kvartet Quad, poručio da će SAD učiniti sve da se Azija oslobodi “prinuda”, što je slabo prikrivena referenca za rastuću ekonomsku i vojnu ekspanziju Kine.

NA UDARU ZAPADA

Administracija predsednika Joea Bidena jasno poručuje da je Indo-Pacifik primarno strateško područje američkih interesa u vremenima kada se konfrontacija sa Beijingom opisuje kao predvorje novog hladnog rata.

”Rekavši to, mislim da delimo brige da se Kina poslednjih godina ponaša agresivnije kod kuće i još agresivnije u regionu”, ocenio je Blinken na skupu Quada koji Washington opisuje kao “najveće globalno partnerstvo”, dok Beijing tvrdi da se radi o hladnoratovskoj tvorevini koja “targetira druge zemlje” i koja je “osuđena na propast”.

Dve decenije posle kraja hladnog rata Amerika je uživala u unipolarnom svetu. Slobodno tržište i demokratizacija globalno su se širili, ali nevolje su onda krenule iznutra, posebno posle velike finansijske krize 2008. koja je otvorila put alternativnim modelima autoritarnosti i ekonomija kojima upravljaju države.

Azijski saveznici SAD-a, posebno Australija i Japan, upozoravaju na to da će izgubiti narednu deceniju ukoliko Amerikanci ne stanu na put Kini, ali Washington je sada dodatno zabrinut strateškim partnerstvom koje su na nedavnom samitu u Beijingu dogovorili predsednici Xi Jinping i Vladimir Putin kada su uoči otvaranja zimske Olimpijade sinhronizovali stavove oko Ukrajine i uskladili zajedničke akcije protiv SAD-a kako bi izgradili novi međunarodni poredak zasnovan na njihovim interpretacijama demokratije i ljudskih prava.

Kineski zvaničnici nalaze da je pokušaj Rusije da se odupre napredovanju NATO-a na istok istovetan sa namerom Beijinga da blokira Amerikance da po Indo-Pacifiku izgrade savezništva koja će blokirati Kinu.

Moskva i Beijing kalkulišu sa opadajućom globalnom moći Amerike i popunjavaju vakuum koji se stvara nespremnošću nekih evropskih sila – Nemačke i Francuske posebno – da slepo slede američke bezbednosne diktate na širokom prostoru Evroazije.

Ruski ambasador u Londonu otvoreno je izjavio da su pritisci SAD-a i NATO-a Moskvu “gurnuli bliže” Beijingu. Kina je Rusiji ponudila spasonosni ventil pred “majkom svih sankcija”, kako u Washingtonu opisuju kaznene mere koje bi bile zavedene Moskvi u slučaju vojne intervencije u Ukrajini. Predsednik Xi se nedvosmisleno svrstao uz Putina deleći “razumljive bezbednosne brige” povodom ukrajinske krize.

Kinesko-ruska bliskost svakako nije u strateškom interesu Amerikanaca koji su gradili planove da udalje dve istočne sile, ali sve to pada u vodu zbog agresivne diplomatije Washingtona koji nastavlja da se ponaša kao jedini pobednik hladnog rata ignorišući činjenice da se Rusija oporavila, a Kina postala supersila.

Bidenova istočna politika doprinela je tome da Kina ostvaruje svoje interese na dva fronta: ukrajinska kriza oduzela je Amerikancima mnogo energije koju su nameravali da usmere prema Beijingu, a Rusija se približila Kini pod uslovima koje više diktira Beijing nego Moskva.

Ponavlja se situacija iz 2014. kada se Putin našao na udaru Zapada zbog aneksije Krima. Šef Kremlja okrenuo se predsedniku Xiju tražeći alternative. Beijing nikada nije priznao aneksiju, ali je potpisan 400 milijardi dolara vredan ugovor o kupovini ruskog gasa.

Tako i sada. Moskvi je Kina danas potrebnija nego Beijingu Rusija, koja je ponovo pod pritiscima. Nastavlja se trend ubrzanog istočnog savezništva: trgovina dve zemlje je 2015. iznosila 68 milijardi dolara, a prošle godine je dostigla zavidnih 146 milijardi.

Kinesko-ruska saradnja “nema granica”, kako su saopštili lideri dve zemlje, dok su američko-kineski odnosi na najnižoj tački poslednjih decenija zbog jačanja vojnih pozicija Beijinga u Južnom kineskom moru, američke odbrane Taiwana, pitanja Hong Konga, teritorijalnih zahteva na granici prema Indiji ili kineskog tretmana muslimanske zajednice Uyghura u provinciji Xinjiang.

Kakav kontrast u poređenju sa 21. februarom 1972. kada je istorijski stisak ruke tadašnjeg američkog predsednika Richarda Nixona i lidera komunističke Kine Mao Zedonga promenio geometriju hladnog rata, uneo harmoniju u odnose dve zemlje, Kinu izveo iz izolacije, doveo do uspostavljanja diplomatskih odnosa sedam godina kasnije i Amerikancima obezbedio bolje balansiranje odnosa sa Sovjetskim savezom i detant koji će uslediti.

KINESKI SAN

Danas su Amerikanci suočeni sa kinesko-ruskim strateškim partnerstvom i punim razumevanjem koje Beijing pruža “bezbednosnim brigama” Moskve zbog širenja NATO-a na istok. Ministarstva inostranih poslova dve zemlje usklađuju pozicije ne samo oko Ukrajine već Avganistana i Korejskog poluostrva manifestujući koordinaciju koja ozbiljno brine Washington.

”Kineski san” podrazumeva da Beijing ni od koga ne traži saglasnost za sopstvenu politiku koja počiva na rastućem samopouzdanju u centralizovani državni kapitalizam. Kina je i dalje na kursu da postane najveća privreda sveta do 2030.

Drugi važan faktor koji određuje kinesku globalnu poziciju je model autoritarne političke vladavine koju promoviše predsednik Xi, jedan od potomaka “osmorice besmrtnih” revolucionara iz Maovog vremena.

Xi je uspostavio čvrstu kontrolu Komunističke partije nad svim aspektima društva, konsolidovao ogromnu vlast u svojim rukama, ukinuo limite predsednikovanja i sebi obezbedio treći mandat koji treba da pokaže svu snagu nove kineske realnosti.

Da li je svet pripravan na još moćnijeg Xia? Poruka Americi je nedvosmislena: iluzija je očekivati da ćete promeniti Kinu koja ne želi da bude deo postojećeg svetskog poretka već da ga kreira po sopstvenom modelu.

Xi je zabrinuo Amerikance, ali oni su sada suočeni sa još snažnijim tandemom sa istoka. Osovina Moskva-Beijing nije isključivi proizvod američke i NATO-politike konfrontacije prema Istoku – oko čega se Biden ne razlikuje mnogo od prethodnika Donalda Trumpa – već i zajedničkih bezbednosnih i ekonomskih interesa Rusije i Kine bez obzira na to što se oni uvek ne podudaraju u Evropi ili Indo-Pacifiku.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.