Vladimir Gligorov: Makedonski slučaj

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Ako se traži jedan politički cilj u čitavih trideset godina samostalne državnosti to bi bila stabilnost. On je u velikoj meri odredio i privrednu politiku, a ona opet privrednu aktivnost i razvoj.

Najpre možda nije na odmet prikazati privredni rast u čitavom periodu od 1991. do 2020 godine i to po periodima.

Tabela 1:

BDP rast, prosek

1991-2020.      1.33

1991-1995.      -4.62

1996-2000.      2.98

2001-2008.      3.39

2009-2020.      2.37

U celom periodu od 1991. do 2020, prosečan godišnji privredni rast je tek 1,33 posto, što međutim nije mnogo gore od ostalih jugoslovenskih privreda. Ako se ostave po strani godine jugoslovenskih ratnih sukoba i tranzicione recesije, rast je posle 2000.  godine bio nešto sporiji od tri  posto. Tu je potrebno uzeti u obzir recesiju u 2001. zbog unutrašnjih sukoba i ovu poslednju koja je posledica pandemije. Opet, sveukupno gledano, rast je bio relativno spor, mada ne naročito gori od drugih jugoslovenskih privreda, pa i susednih zemalja.

Razlozi su međutim različiti. Ovo se možda najbolje vidi ako se pogledaju politika kursa i fiskalna politika. Kurs je fiksiran za nemačku marku i potom za evro i čitava privredna politika je bila podređena njegovoj stabilnosti. Samo jednom je denar devalvirao i to 1997. Privredni cilj je bio da se razvoj ne zasniva na izvozu, što je sasvim u skladu sa činjenicom da je makedonska privreda mala i stoga bi trebalo da raste brže ako se okrene velikom evropskom tržištu. Ipak, stabilnost je bila verovatno ključni razlog da se ne manipuliše kursom u uslovima kada nije jasno da to ne bi dovelo do privredne nestabilnosti.

Problem sa ovom strategijom je bio dvojak. Na jednoj strani, makedonska privreda je zavisna od regionalnog tržišta više nego većina drugih balkanskih privreda. A privredna kretanja u regiji, ne samo jugoslovenskoj, nisu bila povoljna. U najboljem periodu, posle 2001. i pre finansijske krize iz 2008, grčka je privreda povoljno uticala na makedonski razvoj. Ali, u celini gledano, regionalni razvoj nije bio povoljan za makedonsku privredu.

Na drugoj strani je bila potreba da se ne teži fiskalnoj ekspanziji na čemu je posebno insistirao Međunarodni monetarni fond. Razlog je bio da se očuva kurs što je samo delimično bilo opravdano. Jer je svakako moglo da se ulaže u infrastrukturne i druge projekte a da se ne ugrozi kurs. Kasnije je taj stav korigovan, ali onda su došle druge nevolje, posebno političke.

Kod ovih poslednjih je interes očuvanja stabilnosti delovao povoljno na demokratizaciju zemlje. Koja opet traži da nacionalizam bude umeren, jer je u periodima kada nije bio dolazilo do ozbiljnih unutrašnjih problema. Takođe je očuvanje stabilnosti podsticalo umerenost u odnosima sa susedima, koji opet nisu uvek odgovarali istom merom.

Konačno, članstvo u NATO i EU su ciljevi čije bi ostvarenje konačno stabilizovalo zemlju. EU je to razumela 2001. I potom uglavnom ne doprinosi stabilnosti zemlje.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.