Nenasilje i neizvesnost – novi Prajd i stara borba LGBT+ zajednice

Piše: Ivana Milosavljević, izvršna urednica talas.rs

Pod sloganom #LjubavJeZakon pripadnici LGBT+ zajednice i ove godine će izaći u protestnu šetnju protiv nasilja, diskriminacije, mržnje i ugnjetavanja. Pritisci da LGBT+ osobe ostanu u svoja „četiri zida“ nisu nestali ni nakon 20 godina od održavanja prve parade ponosa u Beogradu. Zahtevi ovogodišnjeg Prajda koji se odnose na unapređenje ravnopravnosti građana pred institucijama tiču se usvajanja Zakona o istopolnim zajednicama, Zakona o rodnom identitetu kao i poboljšanja zdravstvenih usluga za trans osobe, odnosno usvajanja lokalnih akcionih planova za LGBT+ zajednicu.

„Zahtevi Prajda su isti iz godine u godinu i od kako su zvanično definisani, nijedan nije ispunjen. Jedini napredak se vidi kod Zakona o istopolnim zajednicama, koji je završen i čeka se neka politička volja da on prođe Vladu i dođe na dnevni red Skupštine. Kada će to biti – ne zna se“, kaže Filip Vulović iz međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava Civil Rights Defenders.

Neizvesnost novih zakona

Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić je na jučerašnjoj trbini u organizaciji Krovne organizacije mladih Srbije istakla da za Zakon o istopolnim zajednicama „nije pitanje da li će biti donet, već kada“ i da je zbog toga za pripadnike LGBT+ zajednice bitno da nastave da se bore za svoja prava.

Politikolog Nikola Parun smatra da je Zakon o istopolnim zajednicama apsolutno izvodljiv i sprovodiv, a da će se on doneti kada pažnja javnosti ne bude usmerena na te teme.

„Zakon o istopolnim zajednicama će da promuvaju. Proći će tiho. Ne očekujem da će on predstavljati izjednačavanje u smislu braka, to neće moći politički da se izgura. Ipak, civilna partnerstva za koje se i zalažu LGBT+ organizacije će se verovatno naći u nekom paketu zakona i to će tako da prođe“, zaključuje Parun.

Ljudska prava i dostojanstvo kao najviši ciljevi

Pored zakonske regulative, organizatori Prajda traže i izvinjenje svim građanima Srbije koji su pre 1994. godine bili sudski i na druge načine progonjeni zbog svoje seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Naime, u socijalističkoj Jugoslaviji homoseksualnost se podvodila pod „protivprirodni blud“ i kao takva bila je  krivično delo. Takođe, zahteva se i brza i adekvatna reakcija državnih organa, uz javnu osudu predstavnika vlasti na govor mržnje i zločine motivisane mržnjom prema LGBT+ zajednici, kao i obrazovanje i edukacija mladih o seksualnoj orjentaciji i rodnom identitetu.

„Usvajanje svih pomenutih zakona, kao i ispunjenje ostalih zahteva Prajda, važno je jer se time obezbeđuje bolje ostvarivanje i poštovanje prava LGBT+ osoba. Ta prava su zagarantovana svima i u njima većina građana i građanki uživa neometano, ali ne i LGBT+ osobe. Država mora da ima kao najviši cilj obezbeđivanje mogućnosti za ispunjenje ljudskih prava, kao i zaštitu u slučaju njihovog kršenja“, ističe za Talas Nikola Planojević iz organizacije Da se Zna.

Mnogi i dalje ne veruju u ravnopravnost – obrazovanje kao ključ promene u društvu

U društvu koje važi za konzervativno i koje tradicionalno ne prihvata različitosti, dijalog i obrazovanje mladih o LGBT+ osobama je od suštinske važnosti. Korak napred ka poboljšanju informisanosti o položaju i problemima zajednice napravljen je otvaranjem Prajd Info Centra u Beogradu. Cilj postojanja ovakve institucije je razbijanje negativnih predrasuda prema zajednici, kao i pružanje psihološke i pravne podrške žrtvama homofobije i transfobije. Međutim, van Beograda je situacija drugačija.

Istraživanje koje je nedavno objavila Krovna organizacija mladih Srbije pokazuje da čak 64% nastavnika i nastavnica osnovnih i srednjih škola iz Vranja veruje da je homoseksualnost poremećaj. U Somboru više od polovine ispitanih profesora tvrdilo je da o LGBT+ zajednici ne razgovara sa svojim učenicima.

„Mladi pripadnici LGBT+ zajednice su i dalje veoma ugroženi u lokalnim sredinama i zbog toga mora da se desi sistemska promena. U Beogradu zajednica jeste napredovala, otvoren je Prajd Info Centar, ali u unutrašnjosti je situacija zaista zabrinjavajuća“, kaže Vulović.

U pomenutom istraživanju stoji i to da se preko 60% mladih ispitanika iz Kraljeva ne slaže da LGBT+ osobe imaju pravo da se u javnosti drže za ruke, da se ljube i slično. U Čačku skoro 70% ispitanika uopšte ne podržava održavanje Parade ponosa, a kao dominantan razlog se navode vređanje religijskih uverenja i javnog morala.

Koliko je Prajd napredovao za ovih 20 godina?

Normalizacija položaja i podizanje svesti o problemima LGBT+ osoba je bolja iz godine u godinu smatra Nikola Planojević i dodaje da je to posledica rada civilnog društva, nezavisnih tela, međunarodne zajednice, kao i samih LGBT+ osoba koji konstantno rade na tome.

„LGBT+ osobe nailaze na više razumevanja ili makar manje odbacivanja, ali situacija u Srbiji trenutno je daleko od prihvatljive“, ističe Planojević.

Ako se podsetimo 2001. godine i prve parade ponosa u Beogradu, setićemo se i scena brutalnog nasilja i nemira na ulici. Od tada do 2010. godine pokušaji da se Prajd organizuje bili su neuspešni, a onda su usledile i tri protivustavne zabrane održavanja. Od 2014. godine nenasilni marševi koji slave ljubav i slobodu se neometano odvijaju.

„Nema više organizovanog nasilja, nema povređenih ljudi, nema navijačkih grupa i huligana. Takođe, Prajd danas nije samo protest, već i slavlje ljubavi, tolerancije i nekih naših različitosti“, ističe Vulović.

Izveštavanje o prajdu i medijski atraktivne debate

Kako su mediji jedni od ključnih faktora za formiranje javnog mnjenja, njihova izveštavanja o događajima poput Prajda imaju veliki značaj. Iako i danas možemo čitati razne senzacionalističke naslove vezane za LGBT+ populaciju, oni su sve ređi, a poruke koje se šire su sve pozitivnije.

„Mediji poslednjih nekoliko godina izveštavaju o Prajdu ako ne na neutralan, onda na pozitivan, podržavajući način. Naravno, zavisi od medija i njihove profesionalnosti, te neke od vesti i naslova mogu biti senzacionalistički ili prosto netačni, ali mnogo je manje negativnih stavova i prostora za govor mržnje, makar tokom nedelje ponosa i samog Prajda“, kaže Planojević.

Ipak da nije sve tako ružičasto svedoče i brojna gostovanja nacionalističkih i ultradesničasrskih političara kojima određeni mediji pružaju prostor za širenje govora mržnje i homofobije.

„Mediji zarad veće gledanosti često prave „debate“ između naših aktivista i ultradesničaskih političara, poput Milice Đurđević Stamenkovski iz Srpskog sabora Zavetnici. Tada mediji služe kao platforma za širenje govora mržnje i time ne doprinose stvaranju pozitivnije slike“, zaključuje Vulović.

Dok u nekoj fioci stoji pripremljen Zakon o istopolnim zajednicama, iz Vlade poručuju borite se za svoja prava. A upravo to LGBT+ aktivisti i rade. Već 20 godina. Dok vlast prvo dopušta prebijanje, onda zakonski zabrani skupove i na kraju ućuti. Vreme je da se ta četiri zida konačno sruše, jer dok svi nisu slobodni – niko nije.