“Ostala je samo pusta, prazna, neobrađena zemlja”

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,

Sabrali smo se ovde u ime Božje, draga braćo i sestre, da se pomolimo vaskrslom Gospodu Isusu Hristu da u svoje naručje primi sve naše rođake, susede, sugrađane, nevino postradale strašnih avustovskih dana 1995. godine; i ne samo tada, nego i pre toga: od Zadarske kristalne noći, preko stradanja u Medaku i ličkim selima; do Pakraca i zapadnoslavonskih sela. Sve nevino pobijene u gradovima i selima, po ulica i njivama, u kućama i stanovima. Sabrali smo se da se molitveno setimo nebivalog po razmerama na evropskim prostorima nasilnog egzodusa našeg naroda sa područja Dalmacije, Banije, Korduna, Like i zapadne Slavonije. Sve je to kamičak u mozaiku naših novijih stradanja i raspeća, zajedno sa Jadovnom, Jastrebarskim, Mlakom, Glinom i Jasenovcem, stravičnim logorom smrti iz kojeg su poslednjih nekoliko preživelih danas sa nama, čijim se stradanjima do zemlje klanjamo, celivajući njihove stope. Sa nama je mistično i Sveti mučenik Vukašin jasenovački iz Klepaca čije potresne reči: „Samo ti dijete radi svoj posao“ – upućene monstrumu, lišenom svakog ljudskog lika, jesu primer paradoksalnog trijumfa pravedne žrtve nad zlom, kao i projava ljudskom umu nepojmljive Božije logike, koja se otkriva kao tajna krsta i vaskrsenja. Zato je, imajući iskustvo pravde i ljubavi Božije, blaženopočivši patrijarh German na tom mestu mogao reći: „Ne smemo zaboraviti, ali moramo oprostiti“.

Kao mitropolit zagrebačko ljubljanski, mnogo puta sam bio u Dalmaciji, i zavoleo tu kršnu, škrtu, ali i blagoslovenu zemlju. Malo gde mi je nebo bilo tako blizu kao tamo. Upoznao sam i zavoleo njene ljude kao svoju braću, pravoslavne čestite Srbe, ali i mnoge dobre Hrvate, koji su vekovima na tim prostorima upućeni jedni na druge, zajedno živeli, međusobno se obogaćivali, čak postajali srodnici, ali imali i nesporazume i sukobe, i isto tako sami pronalazili načine da zajedno idu dalje. Siguran sam da mnogi među vama i pored bola i patnje koju nosite zbog postradalih bližnjih, zbog sećanja na ostavljene domove i ognjišta ipak delite moje iskustvo. Zato se pitam: ko je dobitnik vašim progonom? Ostala je samo pusta, prazna, neobrađena zemlja. Zlo je upisalo sebi još jedan dobitak, čovek je poražen, a Bog koji hoće mir među ljudima još jednom je izneveren, i to kako!

Sabrali smo se danas da glasno kažemo da ne zaboravljamo one krajeve u kojima smo se majčinim mlekom hranili, i to ne samo mi, nego i naši preci, koji su se vekovima rađali u Dalmaciji, na Kordunu, u Lici, Baniji, Slavoniji, po gradovima i selima čitave današnje Hrvatske. I dalje u srcu čuvamo nemanjićke dalmatinske manastire iz 13. i 14. veka, i druge svetinje, u kojima se, dolazeći sa svih strana sveta, okupljamo, kao i gradove i sela koje su podizali naši preci; ne zaboravljamo u pesmama opevane uskoke koji su branili tu zemlju i sve koji su u vojnoj granici štitili Evropu od Turaka. Pamtimo Petra Preradovića, Vladana Desnicu, Nikolu Teslu, Milutina Milankovića i svakog umetnika, naučnika, filosofa, koji su doprinosili kulturi ne samo srpskog naroda, već i hrvatskog i svih naroda sveta. Znam da ste ovde svili novo gnezdo, ali da ste srcem i dušom u vašoj Dalmaciji i drugim krajevima.

Moleći se danas za postradale, za naše bližnje, ne želimo da, zloupotrebljavajući žrtve, produbljujemo spiralu sukoba, niti da vodimo ratove komemorativnim politikama sećanja, a još manje da uđemo u matricu zapomaganja i parališemo sebe zatvaranjem u trajno, bespomoćno i bezizlazno stanje žrtve. Narativ žrtve, kao jedini mogući, ne može biti pokretač i izvor nadahnuća. Pre je trajna muka i pakao. Takav narativ ukida sposobnost izdizanja i nastavak života punim plućima. Vi, ovde u Busijama, podigli ste kuće, školu, sveti hram, veliku ambulantu, gajite decu za još bolji i srećniji život, uprkos svemu, gledate ka budućnosti sa nadom i optimizmom; uzor ste svima koji su bili prinuđeni da napuste rodnu grudu, pa i drugima koji imaju manje probleme od vas, kako da se i oni izdignu i stvaralački nastave dalje.

Naš narod je toliko puta, baš kroz stradanje i žrtvu, osvajao iskustvo slobode i vaskrsenja, dosežući maksimalne granice ljudskog i hrišćanskog postojanja na zemlji. Kao hrišćani znamo da je svaka nevina žrtva u Hristu, već sada i ovde deo slave i trijumfa. Krst Hristov je par excellence žrtva, kao što je i Njegovo vaskrsenje par excellence pobeda. U toj žrtvi i pobedi nalazimo nadu u konačnu pravdu Božiju, čak i kad pravda ljudska zataji. Apostol Pavle od najranijih vremena svedoči da za razliku od onih koji traže znake i mudrost mi hrišćani „propovedamo Hrista raspetog“ „silu i premudrost Božiju“, koji je jednima sablazan, a drugima ludost. Konačni sud ne pripada nama, nego Božijoj pravednoj ljubavi. U svetlu Hristovih reči – „Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi“ – treba razumeti odakle je, u strašnome bolu i patnji, crpeo snagu i spokoj Vukašin iz Klepaca, kao i toliki stradalnici iz našeg roda.

Verom u ljubav Hristovu, molitvom i jevanđelskim životom i mi kroz krst i stradanje možemo nadrasti sebe i obnoviti se kao Bogu mili ljudi koji znaju ko su i šta su, poštuju i neguju svoje, i s poštovanjem se ophode prema drugom i drugačijem. Samo je pitanje, da li smo hrišćani, i da li je reč Božija za nas merodavna. Ako to jesmo suštinski, a ne samo deklarativno, onda ćemo i pored svih teškoća dati sve od sebe u izgradnji mira. U takvom poduhvatu, ozarenom nebeskom pravdom, u kojoj će se ispravljenje istorijskih nepravdi rešiti merilima koja nisu pojmljiva našem umu, ali koja će svakome dati po delima njegovim. Nisu nam potrebni samozvani mirotvorci kao posrednici, jer su oni često vođeni nama nepoznatim interesima. Pod plaštom mirotvorstva oni nam neretko nameću formule naših nesporazuma sa drugima, kao jezičke, semantičke i mislene logore, u koje nas onda prinudno smeštaju i zauvek definišu. Na taj način, ne samo da ne pomažu već stvaraju veće polarizacije i nepremostive jazove. Nama je suštinski potreban raspeti i vaskrsli Hristos, mir i pravda Njegova, to je jedini jezik kojim ćemo zaista progovoriti tako da nas svi čuju i koji će nas zaista umiriti.

Za taj mir se molimo danas. Pamtimo postradale bližnje, ali ne zlopamtimo! Osveta i mržnja umrtvljuju onoga ko je opsednut njima. Stoga, dok u molitvi pominjemo naše stradale roditelje, braću, sestre, čeljad, mitraljiranu na Petrovačkoj cesti i drugde, uputimo jednu misao Gospodu da u svoja nedra prihvati i zagrli i druge nevine, u tragičnom ratu stradale, bez obzira kojoj veri i narodu pripadaju. Bog ne broji čijih je žrtava više, a čijih je manje, pred Njim su sve žrtve iste, zvale se one Jovan, Jozo ili Jusuf. I kada se u molitvi sećamo stradalih suseda, Hrvata katolika, Bošnjaka Bošnjaka muslimana, obradovaće se, tamo na nebu, i naši bližnji, jer će videti da smo ozareni Hristom razumeli tragiku istorijskih sukoba. Na to nas obavezuje sam Hristos, koji je u večno vrednom nizu blaženstava na Gori, kao lestvama koje uzvode na nebesa, odmah iza onoga ”blaženi gladni i žedni pravde” dodao ”blaženi milostivi, jer će biti pomilovani”. I potom, blaženi su, braćo i sestre, mirotvorci, jer će se zaista pokazati kao sinovi Božiji. Ne prestati gladovati i žedneti za pravdom Božijom, a biti milostiv i mirotvoriv – e, to je jevanđelski put zadat svim hrišćanima, a duboko verujem, i svim ljudima. Zato se molimo da na njegovom ostvarenju više ne bude promašaja.

Molim se, noseći vas sve u srcu da svojom verom, nadom i ljubavlju budemo veći od počinjenog zla koje nas je sve ponizilo, te bez osvetničkih misli, prepuštajući se pravdi Božijoj, čuvamo čisto sećanje na naše nedužne žrtve, lečimo ranjene duše, gradimo poverenje i razumevanje među pojedincima i narodima i tako jevanđelskim putem postavljamo čvrste temelje boljoj i pravednijoj budućnosti za svakog pojedinca i svaki narod.

Danas učinismo pomen svim postradalima, koji je, međutim i opomena i poziv da se svim silama suprotstavimo svakom progonu i pogromu bilo koga i bilo gde!

Vječnaja pamjat svoj našoj braći i sestrama postradalim u vojnoj operaciji Oluja!