Mesijanski kompleks srpske politike – prelivajući efekti vučićizma

Piše: Miloš Nikolić, Glavni urednik Talasa

Izbori su i ovoga puta iznenadili opoziciju

Pravo pitanje nije kako ćemo prepoznati ima li boljih kandidata nego kada ćemo to saznati. Do predsedničkih izbora ima godinu dana. Što se više približavamo izborima sve će biti teže da se nacionalnom kampanjom iznedri pobednik nad Vučićem. Ukoliko deo opozicije bude najavljivao da kandidata imaju, ali da nije trenutak da se on obelodani, jedini efekat koji će se time postići biće podgrevanje nerealnih očekivanja građana.

Očekivanja da će takav kandidat imati istu ili sličnu prepoznatljivost kao Boris Tadić (koji je verovatno najprepoznatljiviji opozicionar samom činjenicom da je bio predsednik Srbije za koga je u nekom trenutku glasalo preko 2 miliona i 300 hiljada građana.) Odnosno očekivanja da će takav kandidat imati daleko pozitivniji imidž od bivšeg predsednika.

Prvo je veoma teško postići, drugo i ne toliko. Kao i kod mnogih stvari do sada i ovde ćemo očigledno morati da ispoljimo strpljenje (koje će nesumnjivo biti praćeno naknadnom pameću mnogih) kada je naša sadašnja opozicija u pitanju.

Gađenje nad politikom i arena sukobljenih sujeta produbljuju mesijanstvo

U ovakvom neodgovornom odnosu prema političkom vremenu kao i samom po sebi značajnom političkom faktoru ili resursu ogleda se još jedna opasna zabluda koja već neko vreme provejava opozicijom. Iluzija da je samo dovoljno da se neko pojavi. Da se mesija prikaže narodu. Svi politički procesi oko kampanje, političke komunikacije, marketinga, brendiranja, dolaska do što većeg broja ljudi potpuno su negde van radara. Važno je da mi nađemo nekog poštenog, porodičnog, neukaljanog čoveka i da ga prikažemo narodu kao spasioca.

Vučić je dakle temeljno depolitizovao Srbiju. Politička borba svela se samo na stvarni ili imaginarni sukob spasilaca. Ovaj sukob u osnovi je imaginarni jer je plod režimske propagande. On je pak, sa druge strane, sve opipljiviji, sve stvarniji što ga više bude prihvatala opoziciona strana. To je prokletstvo mesijanskog kompleksa u današnjoj Srbiji.

Vučić želi da opozicionim građanima zgadi politiku. Mnogi postupci iz opozicije to mu olakšavaju.  Opoziciona scena svodi se na arenu sukobljenih sujeta bivših saradnika. Građani nisu zaslužili ni ovakvu vlast, ni ovakvu opoziciju. Zarad preporoda pluralizma u Srbiji pod hitno nam je potrebna artikulacija političkih ideja i programa uz uporedo stvaranje i jačanje struktura u kojima će se uopšte te ideje i programi razmatrati. To nam neće doneti dijalog preko Zoom-a iz Brisela. Ne mogu zahtevi za boljim izbornim uslovima da budu jedini instrument političke borbe.

Odgovornost bivših prema novima

Javnost se, svakako, manje bavila drugim važnim aspektom Tadićeve najave koji je u širem smislu takođe u vezi sa mesijanskim kompleksom. Ovde Tadić najavljuje nekakvu vrstu žrtvovanja zarad novih ljudi u politici. Ovo je produktivna orijentacija. I ovde vidimo neke odlike mesijanstva, ali makar ovo stvara drugačiju vrstu nade.

Niko od bivših političara na vlasti na čelu sa Tadićem, Đilasom i Jeremićem niti može sam, niti može preko nekih svojih partnera ili saradnika da pobedi Vučića. Niti će svi zajedno moći da nađu mesiju van politike koji će za godinu dana da razvlasti Vučića.

Najviše što ovi opozicioni lideri trenutno mogu da urade jeste da u narednom periodu stvore teren za razvoj novih političara. Da kapitalizuju svoj postojeći maksimum. Da udarajući u plafon svojih mogućnosti, prepuste nekim drugima da taj plafon kasnije probiju i da idu dalje.

Šta to praktično podrazumeva? To znači da narednih meseci, kako znaju i umeju, prikupe što više nezadovoljnih građana iza sebe ili iza osoba oko kojih se dogovore da kandiduju. To znači da pokupe što veći broj poslaničkih mandata i odborničkih mesta u Beogradu. Da li će i uz sav njihov postojeći maksimum i uz zamislivo unapređenje izbornih uslova za ovo kratko vreme to da bude dovoljno da se pobedi režim? Gotovo sigurno ne. Ali to će biti dobra osnova za dalje. Jer neko će drugi posle verovatno uspeti. Zašto im ne olakšati?

Liderstvo, a ne mesijanstvo

Na politiku i političke procese možemo da gledamo realistično, a možemo i bajkovito. Danas u Srbiji ne postoji alternativa realističnim političkim procesima poput nekih inovativnih ili bajkovitih pristupa državnog udara, revolucije, vojnog puča, dolaska mesije van sveta politike, strane intervencije koja će da smeni režim i slično.

Na opozicionu politika mora da počne da se gleda iz potpuno novog ugla – sve dok se samo i isključivo razmišlja o mesiji i lamentira nad time da bi režim satanizovao čak i Nikolu Teslu da ovaj može da ustane iz groba i da se kandiduje na izborima vrtećemo se u krug.

Ceo ovaj period do samih izbora biće i test da li će u opoziciji prevladati mesijanski kompleks ili će se trezveno razmišljati o budućnosti i posle tih izbora. U prevodu da li ćemo čekati mesiju ili će se raditi na otvaranju prostora za uspon političara neopterećenih prošlošću i sujetama. Za uspon novih lidera, nikako mesija.  Da odmorimo ipak malo mesija.