Žene, pokošene

Piše: Jovana Gligorijević

Nemam ovog puta nameru da objašnjavam zašto žrtvama treba verovati, objašnjeno je na ovom mestu i na stranicama “Vremena” mnogo puta. Ovog puta želim da ispričam šta se dešava “iza kulisa” kada se na bilo koji način bavite seksualnim nasiljem. Sve što se događa iza zatvorenih vrata, u poluzamračenim sobama, u Viber i Skype razgovorima, od januara, kada je istupila Milena Radulović, do danas.

Događaju se, nemam bolji naziv – masovna okidanja. Okidač je medijski maltretman žena koje su javno istupile i, naravno, komentari na društvenim mrežama. Žene se masovno u mislima u situacije koje su i same preživele, pokušavaju prvi put u životu nekome da kažu šta im se dogodilo, preslišavaju se da li je trebalo drugačije da reaguju, pitaju se zašto nešto jesu, a zašto nešto nisu uradile.

Plaču.

Sede zajedno u polumračnim sobama i zajedno plaču. Nad Milenom, Ivom, Danijelom, a najviše nad sobom. Neke od njih odjednom su nesposobne za seks sa svojim partnerima. Neke progovaraju prvi put sa 83 godine, poveravaju se ćerkama i unukama, a zlostavljanje im se dogodilo kada su imale 16 godina. I počinju sa: “Tad sam se zarekla da ću da ćutim dok sam živa.”

Dok anonimni internet komentatori i tabloidi kojima je uslov za zapošljavanje odsustvo saosećanja, prosipaju otrov, sude i presuđuju žrtvama, žene se osećaju pokošeno, retraumatizovano i slomljeno.

Slušam ih, plačem sa njima, grlim i ćutim. Jer ne znam šta više i dokle više. Znam samo da ne smem da ih ostavim same.

Tekst je prenet sa portala nedeljnika Vreme.