Konkretna dela i pomaci, a ne zvona i praporci

Piše: Veran Matić

U ovom trenutku, bezbednošću novinara se bave Stalna radna grupa za bezbednost novinara sastavljena od predstavnika novinarskih udruženja, Republičkog javnog tužilaštva i MUPa, Vladina Radna grupa u osnivanju i još jedna grupa oformljena kod Zaštitnika građana. To je sasvim dovoljno instrumenata kojim bi se promenila dosadašnja praksa i proaktivnim pristupom potisnula politika nekažnjivosti. Pod uslovom da postoji iskrene političke volje za realizaciju dogovorenog.

Dosadašnje iskustvo nas uči da kod mnogih postoji opravdana skepsa i, često i neopravdan, ugrađen negativizam u pogledu iskrenosti vlasti da se stvari istinski promene.

Pogotovo u nedelji u kojoj se navršilo pune dve godine od paljenja kuće novinara Milana Jovanovića bez sudskog epiloga. Dvadeset meseci suđenja za ovo grozno delo pokazalo je političku nedoslednost i fragilnost sistema koji nije našao dovoljno instituticonalne i političke snage da se izbori sa izazovima nametnutim od strane optuženih i njihovih branilaca. Intervju sa Milanom Jovanovićem rečito govori o tragici toga napada koji simbolizuje opasnosti koje vrebaju ovdašnje novinare i medijske radnike.

I zato se sa pravom izražava razočaranje zbog činjenice da dve godine nakon početka suđenja ono nije dobilo sudski epilog.

Ako se nastavi sa ovakvom praksom, možemo osnivati još radnih grupa za bezbednost novinara, ali bi u simboličkom smislu najviše značilo okončanje suđenja za napade na Milana Jovanovića i ubistvo Slavka Ćuruvije koje je ponovo odloženo.

Efikasnost napora unutar Radnih grupa najbolje će se videti na skorašnjim primerima, poput pretnji urednici CINS-a Milici Šarić.

Drago mi je da je podneta prijava odeljenju za Visokotehnološki kriminal, čime je ispunjen formalni uslov i poštovana procedura koja će omogućila dalje korake.

Na taj način se smanjuje mogućnost da i u budućnosti dolazi do različitih podataka o broju prijava, načinu evidentiranja i dalje postupanju.

Iz ličnog iskustva znam koliko je bitno dobro i precizno definisati delo koje se inkriminiše kako bi se smanjila mogućnost da prijava bude odbijena kao što se to događalo u praksi.

Zato sam se u Radnoj grupi oduvek zalagao za pooštravanje regulative u ovoj oblasti. Paralelno sam oduvek ohrabriavao i motivisao novinarke i novinare da se ne obeshrabre usled birokratskih zavrzlama i da istraju u nastojanju da prijave pretnje.

To je najjača odbrana protiv besmislenih navoda iz saopštenja MUP-a o tome da su „pretnje Vesni Mališić dokaz da treba ukinuti anonimnost na internetu“. I sam sam bio meta ovakve vrste anonimnih napada, ali ne mislim da će nam pomoći ovakva vrsta inicijativa koja će pre biti tumačena kao korak u pogrešnom smeru ugrožavanja slobode izražavanja. Zato je za novog ministra unutrašnjih poslova mnogo bitnije da se vrednosno i dosledno odredi prema nedopustivim napadima i nasilju prema novinarima i medijskim radnicima umesto da izdaje ovakvu vrstu saopštenja.

Baš kao što mislim da je značajan komentar novinarke Jovane Gligorijević, koja se i sama više puta našla na meti napadača na društvenim mrežama. Povodom napada na Vesnu Mališić, ona je bila dovoljno samokritična da prizna da je 2018. godine pogrešila i da Vesni Mališić duguje izvinjenje što nije bila upornija u prijavljivanju Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal. „Izvini Vesna, što sam digla ruke još 2018. kada je moja prijava protiv osobe koja ti želi smrt – odbačena“.

Ovakvo katarzično priznanje Jovane Gligorijević možda najbolje oslikava izazove pred kojim se nalazi novoformirana Vladina radna grupa za bezbednost novinara.

Ako se prokocka poverenje i dobra volja, opet ćemo se naći u ćorsokaku. Zato iza reči i odluka treba da slede konkretna dela i vidljivi pomaci nabolje.

Ono što se može odmah, a proizilazi iz konkretnog iskustva:

Što pre pokrenuti rad jedinstvenog SOS telefona za sve novinare, medijske radnike, žrtve pretnji, proganjanja, nasilja, svakog oblika nasilja u digitalnoj sferi, na kojem će moći da dobiju prvo tumačenje dela kojem su bili izloženi.

Zatim da dobiju precizne informacije šta moraju da urade da bi delo bilo prijavljeno u formatu koji propisuje zakon.

Da dobiju informacije o kontakt tačkama u policiji i u tužilaštvu pod čijom ingerencijom se nalaze, po mestu u kojem rade ili mestu počinjenog dela.

Da, ako je potrebno, dobiju podršku u koncipiranju iskaza koji će najvernije predstaviti učinjeno delo i efekte istog, kao usmeravanje ka određenom članu zakona koji obuhvata počinjeno delo.

Da dobiju besplatnu pravnu podršku ako se delo goni po ličnoj tužbi.

Svaka redakcija bi bila dužna da formira budžete za ovakvu vrstu podrške svojim novinarima, a frilenserima i drugim novinarkama i novinarima da to omoguće udruženja novinara, ili organizacije koje se bave zaštitom prava na slobodu govora, slobodu medija …

Svaki medij, morao bi posvetiti pažnju redovnom izveštavanju o slučajevima govora mržnje, pretnji i nasilja prema novinarima, i to ne samo kada se oni dogode, već da aktivno prate istražne i pravosudne procese.

Broj pretnji može se bitnije smanjivati ako bi redakcije uvele strogu moderaciju komentara, kako bi se sprečilo da oni budu platforma za govor mržnje i pretnje, jer odgovorni urednik, pored sadržaja samog medija, odgovara i za sve ono što se napiše u komentarima.

Regulatorna tela moraju aktivno reagovati na sve slučajeve koje zapaze, a ne samo na one koji budu prijavljeni.

Izvršiti procenu ugroženosti novinarki i novinara koji su pod serijskim napadima godinama, redakcija koje imaju više slučajeva nego što je uobičajeno, slučajeve koji daju dovoljno razloga da je potrebno odgonetnuti zbog čega su izloženi specifičnim pritiscima i ugrožavanja bezbednosti.

Formirati bazu podataka počinilaca koji se često ponavljaju na mrežama ili na druge načine.

Ima još korisnih ideja koje se mogu vrlo brzo realizovati a što bi stvorilo povoljnije okruženje za prevenciju, ali i efikasnije sankcionisanje. Ipak, ostaje teži posao, kako menjati društvo kojem je govor mržnje i pretnji prihvatljiv, kako menjati političku i svaku drugu kulturu. Jer i kada se dogode neki pomaci, ako taj kontekst ne promenimo stalno ćemo se vraćati na početak. Kao što je odlično opisano u tekstu Biljane Srbljanović.