Srbija i Kosovo: masovne grobnice i važnost otvaranja arhiva

„Kada se u Briselu otvorila tema nestalih, rekli smo da ćemo, gde god nam i ma ko kaže, da odemo i vidimo ima li ostataka bilo čijih leševa, jer je to civilizacijsko dostignuće. Ali rekli smo i da tražimo da oni vrše iskopavanja na pet lokacija na Kosovu, i posebno u Metohiji, gde verujemo da ima pokopanih Srba. Rekli smo da ćemo doći sa njihovom privremenim organima da prisustvujemo tim iskopima – i naravno, oni to nisu prihvatili“, izjavio je 24. novembra predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Na osnovu toga, postavlja se pitanje za koje je lokacije Prištini upućen zahtev za iskopavanja i kako su kosovske vlasti obrazložile svoju odluku da taj zahtev odbiju.

„Beograd je u više navrata urgirao proveru i eventualnu ekshumaciju na lokacijama Lapušnik, Dojnice, Košare, Đakovica, Budisavci. Za te lokacije postoje precizne informacije, kao i za više lokacija na kojima su zakopani posmrtni ostaci ubijenih Srba koje bi trebalo što pre proveriti“, odgovorili su na upit DW predstavnici Komisije za nestala lica vlade Srbije.

Priština se, navela je Komisija, nije izjasnila da ne želi da se informacije provere, ali „svesno izbegava odlazak na navedene lokacije“.

-pročitajte još: Ćutanje o novoj masovnoj grobnici u Srbiji

Lapušnik i Đakovica

Lapušnik se, kao mesto gde je bilo zatočeno tridesetak osoba koje su uhapsili pripadnici OVK, pominje i u redigovanoj optužnici protiv bivših pripadnika OVK, Hašima Tačija, Kadrija Veseljija, Redžepa Seljimija i Jakupa Krasnićija. Optužnicu protiv njih, za zločine protiv čovečnosti 1998. i 1999. na Kosovu i u Albaniji, podiglo je Specijalizovano tužilaštvo Kosova, sa sedištem u Hagu.

U optužnici je kao mesto zločina pomenuta i Đakovica, a o njoj je 24. novembra govorio i Aleksandar Vučić, kao o lokaciji gde se veruje da se nalaze posmrtni ostaci ubijenih Srba.

Osim toga, u svom godišnjem izveštaju o radu za prošlu godinu, Komisija za nestala lica navela je da su 2018. u Đakovici ekshumirani ostaci nekoliko osoba srpske nacionalnosti koje su stradale tokom rata na Kosovu, a čiji je identitet utvrđen DNK-analizom.

„Mnogo ljudi koji su bili zatvoreni u nelegalnim pritvorima u Đakovici i njenoj okolini svedočili su o torturama, ubistvima i mestima gde su ubijeni ljudi bili zakopavani. Na osnovu svih informacija koje su analizirane, došlo se do podataka da postoje lokacije u okolini Đakovice koje je neophodno proveriti i za koje se opravdano veruje da se u njima nalaze posmrtni ostaci ubijenih Srba i nealbanaca. Informacije o tim lokacijama ne možemo da saopštavamo“, navela je za DW Komisija za nestala lica vlade Srbije.

DW je prosledio upit i Komisiji za nestala lica vlade Kosova s pitanjem da li im je poznat zahtev iz Beograda da se istraži pet lokacija, i da li je Priština, i sa kojim obrazloženjem, to odbila. Odgovor, do objavljivanja ovog teksta, nije stigao.

I dalje bez potpunog otvaranja arhiva

Vučićeva izjava o pet lokacija koje bi trebalo istražiti usledila je desetak dana pošto je na lokalitetu rudnika Kiževak u Srbiji pronađena nova masovna grobnica sa, kako se veruje, posmrtnim ostacima ubijenih Albanaca.

Komisija za nestala lica saopštila je 30. novembra da je u Kiževku počela ekshumacija i da će sa posmrtnih ostataka biti uzeti uzorci za DNK-analizu. Ukoliko analiza potvrdi pretpostavke da su u Kiževku pokopani ubijeni pripadnici albanske nacionalnosti, biće to (pored Batajnice, Perućca, Petrovog Sela i Rudnice, gde je ukupno pronađeno 941 telo kosovskih Albanaca) peta lokacija masovne grobnice u Srbiji sa ostacima ubijenih kosovskih Albanaca.

Sumnja se da su u Kiževku srpske snage tajno zakopale ostatke kosovskih Albanaca ubijenih u selu Rezala na Kosovu 1999. godine. Taj podatak, iz izveštaja SAD o napretku ljudskih prava na Kosovu iz 2015. godine, preneo je Radio Slobodna Evropa 23. novembra, ali se na te navode niko od zvaničnika u Srbiji nijednom rečju nije osvrnuo.

Ipak, tri dana kasnije, direktor Kancelarije za KiM Petar Petković je, u intervjuu u kojem je govorio i o pronalasku grobnice u Kiževku, rekao da je na poslednjem sastanku u Briselu Priština odbila da preda arhive OVK. Iz njih se, rekao je Petković, vidi koliko ima masovnih grobnica Srba i nealbanskog stanovništva.

Na tome je, u izjavi za „Politiku“ objavljenoj istog dana, insistirao i nekadašnji predsednik Izvršnog veća KiM, Zoran Anđelković, koji je dodao da je Srbija „dala sva dokumenta Hagu“.

„Samo delimičan uvid“

Postavlja se istovremeno i pitanje da li su u Srbiji otvorene sve arhive koje mogu da pomognu da se otkriju sudbine ljudi koji se više od 20 godina od kraja ratova i dalje vode kao nestali. I da li je Komisija za nestala lica dobila sva dokumenta koja je tražila od institucija Srbije, međunarodnih organizacija ili sudova koji bi mogli da ukažu na mesta masovnih grobnica.

Na ta pitanje su DW-u iz Komisije odgovorili da je Beograd od 2005. godine Prištini predao oko 2.500 dokumenata iz arhive MUP-a i Ministarstva odbrane, na osnovu kojih su ekshumirani posmrtni ostaci osoba albanske nacionalnosti. Navedeno je i da je ostvaren „samo delimičan uvid“ u dokumentaciju Haškog tribunala, KFOR-a, NATO-a, UNMIK-a, OEBS-a, i EULEKS-a.

O neophodnosti da se otvore arhive govorila je i premijerka Srbije Ana Brnabić, koja je, (prema izveštaju Komisije za nestala lica), prošle godine izjavila da će Srbija insistirati na otvaranju tuđih, ali i svojih arhiva, kako bi se rasvetlila sudbina nestalih.

O potrebi da se u Srbiji otvore sve arhive vojske u policije najmanje dva puta je ukazao i Fond za humanitarno pravo (FHP). To je najpre učinio 2016. u dosijeu „Pristup dokumentima o zločinima protiv međunarodnog prava u posedu institucija Srbije: državna tajna jača od prava na istine“, a dve godine kasnije tom pitanju posvetio je i svoj „Predlog praktične politike“.

Državna tajna u narednih 30 godina

Na važnost otvaranja svih arhiva ukazala je i istraživačka mreža BIRN koja je u avgustu ove godine podsetila da je FHP 2014. godine od Ministarstva odbrane tražio dokumenta koja se tiču delovanja 37. Motorizovane brigade Vojske Jugoslavije tokom rata na Kosovu. Ubrzo posle toga, celokupna arhiva te brigade proglašena je državnom tajnom za narednih 30 godina.

Istraživanje arhive o 37. motorizovanoj brigadi pokazalo se kao neophodno, jer je FHP utvrdio da su u njenoj zoni odgovornosti bila sela Donji Zabelj, Gladno selo, Rezala i Staro Čikatovo, gde su ubijeni pripadnici albanske nacionalnosti, a čiji su posmrtni ostaci pronađeni u grobnici u Rudnici.

Tom brigadom komandovao je tokom rata Ljubiša Diković, koji je na mestu načelnika generalštaba Vojske Srbije bio od 2011. do 2018 godine.

Odluku da se arhiva o brigadi proglasi državnim tajnom doneo je bivši ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić, koji je na toj funkciji bio između 2014. i 2016. godine.

„Paradoksalno je da je Gašić sada direktor Bezbednosno-informativne agencije Srbije. To nam samo pokazuje da se oni koji kriju podatke i potencijalno prikrivaju zločine, suprotno Zakonu o tajnosti podataka, vrlo brzo nagrađuju“, rekao je u avgustu programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava, Marko Milosavljević, a preneo BIRN.