Intervju: Milojko Arsić – Vučić svoje rezultate preuveličava, tuđe omalovažava

Intervju: Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta

Razgovarao: Mijat Lakićević

Kraj svake godine najzanimljiviji je za razgovor sa ekonomistima. S jedne strane, tu je osvrt na protekle mesece, a sa druge priprema za narednu. Još kad se tome doda rebalans budžeta i izbor nove vlade – tema za intervju s Milojkom Arsićem bilo je napretek

Vlada je 5. novembra usvojila novi, tj. drugi rebalans budžeta za 2020. kojim je predviđen deficit od 483 milijarde dinara ili više od četiri milijarde evra. To je za milijardu više nego u prvom, aprilskom rebalansu. Kako ocenjujete ovaj novi deficit, da li je on dobro odmeren?

Zasad nije moguće dati detaljnu ocenu rebalansa budžeta jer nekoliko relativno velikih rashodnih pozicija nije objašnjeno u Obrazloženju na sajtu Vlade. Što se tiče konkretnih rashoda koji su povećani rebalansom, veliki deo njih je opravdan. To se pre svega odnosi na povećane rashode za zdravstvo i investicije u infrastrukturu, kao i na formalizaciju već isplaćenih minimalaca. Međutim, nije jasno koliko će i koja preuzeća dobiti sredstava na osnovu Uredbe o dokapitalizaciji, koju je Vlada nedavno usvojila. Ocenjujem da je pomoć Er Srbiji u ovoj godini, za razliku od prethodnih, opravdana, ali bi svakako nakon završetka pandemije trebalo preispitati ekonomsku opravdanost i održivost sadašnjeg aranžmana između Srbije i Etihada.

Da li je država racionalno trošila milijarde evra, za koje je praktično zadužila građane Srbije?

Srbija će ove godine imati fiskalni deficit od oko četiri milijarde evra, odnosno od oko devet odsto bruto domaćeg proizvoda, što je najveći fiskalni deficit još od perioda hiperinflacije. Fiskalni deficit je jednim delom posledica pada javnih prihoda usled ekonomske krize izazvane koronavirusom, dok je drugim, znatno većim delom posledica rasta javnih rashoda. Automatski uticaj pada BDP-a na povećanje fiskalnog deficita iznosi oko 2,5 odsto BDP-a. Preostalo povećanje fiskalnog deficita od oko šest odsto posledica je povećanja javnih rashoda. Najveći deo antirecesionih mera koje su sprovedene kroz javne rashode bio je dobro odmeren i koncipiran. To se odnosi na isplatu minimalne zarade, pomoć hotelijerstvu, pomoć malim preduzećima preko Fonda za razvoj, garancije za kredite javnim preduzećima i drugo. Najproblematičnija mera sa stanovišta antirecesionog uticaja, ali i sa stanovišta pravičnosti, svakako je odobravanje pomoći po 100 evra svim punoletnim građanima Srbije. Znatno veći efekat na privredu postigao bi se da je pomoć u iznosu od oko 600 miliona evra u dužem periodu odobravana siromašnijim građanima Srbije, koji imaju veću sklonost ka potrošnji i koji uglavnom kupuju domaće proizvode. Odobravanje pomoći samo siromašnijim građanima smanjilo bi ekonomsku nejednakost u dužem vremenskom periodu, pa bi stoga bilo pravičnije. Ekonomski bi bilo bolje da je isplata minimalca bila selektivnija jer nema opravdanja da pomoć dobiju i zaposleni u delatnostima koje u ovoj godini imaju rast ili stagnaciju privredne aktivnosti.

Kako ocenjujete to što se veliki deo vanrednih rashoda prilično netransparentno, bez tendera, trošio?

Čini mi se da je zbog urgentnosti bilo opravdano da se lekovi, medicinska oprema i neke usluge nabave bez tendera, kao i da se ugovori o gradnji covid-bolnica sklope po skraćenoj proceduri. Međutim, i u jednom i drugom slučaju nužno je da se naknadno objave podaci o količini kupljenih proizvoda, ceni po kojoj su kupljeni, preduzećima od kojih su kupljeni usluge i roba, iznosu njihove provizije kako bi se proverilo jesu li sredstva odgovorno trošena i otklonile sumnje u eventualnu korupciju.

Vlada je procenila da bi bez državne pomoći ovogodišnji pad BDP-a bio pet odsto; može li se ta tvrdnja uzeti kao tačna?

Dubina pada BDP-a u periodu aktuelne pandemije ne zavisi samo od antirecesionih fiskalnih i monetarnih mera nego i od rigoroznosti primenjenih epidemioloških ograničenja, ekonomske situaciju u zemljama glavnim ekonomskim partnerima, strukture privrede i dr. Stoga nije moguće sigurno i precizno odgovoriti na pitanje koliki bi pad BDP-a bio da država nije primenile fiskalne i monetarne stimulanse. Za Srbiju je korisno iskustvo Bugarske, koja je u krizu ušla sa sličnim rastom BDP-a kao i Srbija, ali je primenila znatno manji fiskalni stimulans, blaže epidemiološke mere, a pad njenog BDP-a u ovoj godini biće oko pet odsto. Prema tome, moglo bi se zaključiti da navedena procena Vlade nije bez osnova, ali da se ne može prihvatiti kao sigurna i nesporna.

Sa druge strane, Vlada je smanjila predviđeni pad BDP-a u ovoj godini sa 1,8 na jedan odsto. Mislite li da je to realno?

Mada je do kraja godine ostalo još manje od dva meseca, epidemiološki rizici su visoki, a mogućnost uvođenja selektivnih epidemioloških ograničenja nije isključena. Imajući u vidu rezultate iz prva tri kvartala, ali i rizike koji se nalaze pred privredom Srbije, mislim da je prognoza o padu od 1,5 odsto sada verovatnija. Pri izradi prognoze za celu godinu potrebno je imati u vidu i to da je privreda Srbije u poslednjem kvartalu prošle godine ostvarila vrlo visok rast BDP-a, pa je osnovica s kojom se poredimo visoka.

Da li će, kao što to predsednik Vučić tvrdi, Srbija ove godine imati najveću stopu rasta BDP-a u Evropi?

Pad BDP-a od 1,5 odsto u ovoj godini biće, sasvim je sigurno, jedan od najnižih, a možda i najniži u Evropi. Razlozi za manji pad su relativno visoka stopa rasta s kojom je Srbija ušla u krizu, snažan fiskalni i monetarni stimulans, ali i struktura privrede u kojoj proizvodnja egzistencijalnih dobara ima veće učešće nego u drugim zemljama.

A da li je tačna, opet Vučićeva, tvrdnja da Srbija nikada ranije nije imala najveću stopu rasta u Evropi?

Takva izjava može se razumeti kao posledica sklonosti predsednika Vučića da svoje rezultate preuveličava, a da sve ono što je postignuto pre njega potcenjuje i omalovažava. Kad je reč o navedenoj tvrdnji, svako može da se uveri da ona nije tačna. Na sajtu Eurostata moguće je videti da je Srbija 2001. imala najveću stopu rasta u Evropi, dok je 2004. bila na drugom mestu. Međutim, to tada niko nije navodio kao veliki uspeh jer najmanje razvijene zemlje često imaju najviše stope rasta. Osim toga, za građane jedne zemlje važna je prosečna stopa rasta u periodu od jedne decenije ili duže, a ne u jednoj godini. Prema najnovijim, ažuriranim podacima Eurostata, Srbija je u periodu 2000-2012, koji uključuje veliku svetsku ekonomsku krizu, ostvarila prosečnu stopu rasta od četiri odsto godišnje, dok je pre ekonomske krize imala prosečan rast od 6,2 odsto godišnje. U periodu Vučićeve vladavine 2012-2020. prosečna godišnja stopa rasta BDP-a iznosi samo 1,9 odsto, a ako isključimo kriznu 2020, prosečan godišnji rast iznosi 2,4 odsto.

Kako vam izgleda ekspoze nove/stare premijerke. Recimo, Brnabić je stavila naglasak na stimulaciju preduzetništva, ali je potpuno zapostavila uzroke koji su uslovili da se u tom pogledu Srbija na Indeksu globalne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma nađe na 107. mestu. Preciznije, zaboravila je, pod znacima navoda, vrlo lošu ocenu koju je Srbija dobila za institucionalni okvir privrednog ambijenta.

Za dugoročno održiv napredak privrede Srbije ključno je da poboljša kvalitet institucija, unapredi obrazovanje, izgradi infrastrukturu, održi makroekonomsku stabilnost. Fokusirani podsticaji preduzetništva su važni, ali oni ne mogu da budu zamena za poboljšanje privrednog sistema. Srbija je prema kvalitetu institucija slabo plasirana ne samo ne listi Svetskog ekonomskog foruma nego i na listi Svetske banke o kvalitetu upravljanja (vladavine), gde se godinama nalazi među najslabije plasiranim zemljama, pri čemu se njena pozicija poslednjih godina pogoršava. Prema kvalitetu vladavine Srbija je u 2018. bila na pretposlednjem mestu među 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope – slabija od nje bila je samo Bosna i Hercegovina.

Šta čeka Srbiju 2021? Hoće li privredni rast biti pet i više odsto, kao što predviđa predsednik Vučić?

Rast privrede Srbije u narednoj godini zavisi od velikog broja faktora koje je teško predvideti, kao što su: da li će se i kakve epidemiološke mere primenjivati, kako će se oporavljati evropske privrede, hoće li se u nekim zemljama javiti kriza javnog duga i dr. Kada je u pitanju rast privrede u narednoj godini, pre se može govoriti o oporavku od recesije nego o tipičnom rastu privrede. Pri tome će efekat oporavka u narednoj godini biti manji što je stopa pada u ovoj godini manja. Ako bi pad privrede u ovoj godini iznosio oko 1,5%, a u narednoj ne bi bilo značajnijih epidemioloških restrikcija, dok bi evropske privrede krenule putem oporavka, Srbija bi mogla da se nada povećanju BDP-a od oko 4%.

Zamajac razvoja Srbije u proteklih nekoliko godina bilo je građevinarstvo. Kako gledate na tu činjenicu?

Visok rast građevinarstva poslednjih godina odražava rast tražnje za stambenim i poslovnim prostorom, ali i rast državnih ulaganje u infrastrukturu. Jednim delom on je podstaknut jačanjem realne vrednosti dinara, dok je rast tražnje za građevinskim objektima podstaknut padom kamatnih stopa i visokim rastom zarada tokom poslednje tri godine. Rast građevinarstva poslednjih godina predstavlja neku vrstu kompenzacije za izostanak ulaganja u zgrade i infrastrukturu tokom prethodne tri decenije – izuzetak je period 2002-2008. Druge zemlje CIE gradile su infrastrukturu, poslovne i stambene zgrade tokom devedesetih godina prošlog i u prvoj deceniji ovog veka, a mi to radimo sada. Iako je rast građevinarstva nesporan, stopa rasta od čak 30 odsto u prošloj godini prilično je sumnjiva. Državni zvaničnici pripisivali su visok rast građevinarstva izgradnji Balkanskog, tj. Turskog toka, međutim Bugarska, koja je ove godine izgradila gasovod slične dužine, ima pad aktivnosti u građevinarstvu u prvih devet meseci ove godine.

Nasuprot tome, industrija, naročito prerađivačka, gotovo da je tavorila. Šta to vama govori, kako to objašnjavate?

Rast industrije je u dužem razdoblju spor, a uz to je tokom prethodnih nekoliko godina imao tendenciju usporavanja. Jedan od razloga je što su industrijski investitori, naročito veliki, zahtevni u pogledu kvaliteta institucija, infrastrukture, obrazovanja, političke stabilnosti i slično. Drugi razlog je jačanje vrednosti dinara i brži rast realnih zarada od rasta produktivnosti, usled čega je opala cenovna konkurentnost proizvodnje u Srbiji. Stoga su u industriju Srbije ulagali uglavnom strani investitori koji su od države dobili velike subvencije, dok su domaća ulaganje bila niska.

Srbija bi trebalo mnogo više da izvozi. Oko toga se svi slažu. Oko toga kako povećati izvoz, međutim, nema saglasnosti. Neki ekonomisti misle da je jak dinar glavna prepreka bržem rastu izvoza, kakvo je vaše mišljenje?

Izvoz Srbije solidno raste, ali tokom poslednje tri-četiri godine uvoz raste još brže, pa se stoga povećava spoljnotrgovinski deficit. To će se najverovatnije nastaviti u budućnosti. Ključni razlog nedovoljno brzog rasta izvoza i pogoršanja spoljnotrgovinskog bilansa je slabljenje cenovne konkurentnosti privrede Srbije, odnosno realno jačanje dinara i rast jediničnih troškova rada. Tokom poslednje tri i po godine dinar je realno ojačao u odnosu na evro za devet odsto, dok su jedinični troškovi rada u dinarima porasli oko 20 odsto.

Osim toga, politika skoro fiksnog nominalnog kursa dinara nije konzistentna sa snažnom fiskalnom i monetarnom ekspanzijom koju Srbija primenjuje u ovoj godini. Posledica takve politike biće znatnije smanjenje deviznih rezervi, koje su još uvek visoke, ali nisu neograničene.

Izbori 2022. biće praćeni krupnim obećanjima za 2023. i naredne godine, poput onog da će plate 2025. dostići 900, a penzije 440 evra. Ovi ciljevi su i ranije bili nerealni, a pogotovu su nerealni nakon aktuelne krize

Kada je reč o budžetu za narednu godinu, gde vidite glavne izazove? Treba li radikalno skresati izdatke za vojsku i policiju, a povećati za zdravstvo i obrazovanje?

Ne mislim da treba smanjivati izdatke za vojsku i policiju jer oni nisu naročito veliki, ali je i u ovim oblastima potrebno smanjiti nepotrebno rasipanje sredstava. Za svaku zemlju je važno da ima jaku vojsku, ali je u slučaju malih zemalja još važnije da imaju jake i pouzdane saveznike. Za poboljšanje pravnog reda, suzbijanje organizovanog kriminala i korupcije nužno je da imamo dobro obučenu, opremljenu i nekorumpiranu policiju. Za sve to potrebna su značajna sredstva, ali je podjednako važna departizacija policije, kao i raskidanje veze između političara i policije, sa jedne strane, i organizovanog kriminala, sa druge.

Povećanje javnih ulaganja u produktivne aktivnosti, koje su ključne za privredni rast, treba da bude postepeno i praćeno reformama koje treba da obezbede veći kvalitet usluga u obrazovanju, zdravstvu, nauci i istraživanjima. Ako izostanu reforme, veća ulaganja u obrazovanje i zdravstvo neće doneti bolje usluge nego samo bolji položaj zaposlenih u tim delatnostima.

Šta da se radi s javnim preduzećima u kojima je situacija takoreći očajna?

Reforme javnih preduzeća stagniraju duže vreme, što potvrđuju i ocene MMF-a, Svetske banke i Evropske unije. Izostanak reformi javnih preduzeća velikim delom je posledica toga što je postojeće stanje pogodno za bogaćenje privilegovanih biznismena, kao i za finansiranje vladajućih partija. Partijsko zapošljavanje, korišćenje javnih preduzeća za finansiranje vladajućih stranaka i kontrolu medijskog prostora nisu novi u Srbiji, ali su u vreme aktuelnog režima intenzivniji nego u prošlosti. Za održanje skoro apsolutne vlasti SNS-a potrebno je više finansijskih sredstava, a javna preduzeća su važan izvor novca.

Treba li smanjiti poresko opterećenje privrede?

Srbija zasad nema prostora za znatnije smanjenje poreskog opterećenja, ali neko simbolično smanjenje nije isključeno. Ukupno poresko opterećenje u Srbiji inače nije visoko u odnosu na zemlje regionu, tako da ono ne pogoršava međunarodnu konkurentnost zemlje. Umesto smanjenja poreza, u fokusu ekonomske politike treba da bude povećanje efikasnosti rashoda države. Uštede koje bi se ostvarile smanjenjem rasipanja državnih sredstva pre bi trebalo upotrebiti za povećanje produktivnih javnih rashoda ili za povećanje pomoći siromašnim građanima nego za smanjenje poreza.

Treba li povećavati plate u javnom sektoru i ako treba, za koliko?

U narednoj godini bi povećanje plata u javnom sektoru trebalo da bude minimalno, najviše do nivoa inflacije. Skromno povećanje plata opravdano je zbog toga što je u narednoj godini potrebno značajno smanjenje fiskalnog deficita, a pri tome postoji značajna neizvesnost u pogledu stope rasta BDP-a, a nije sigurno hoće li biti neophodni dodatni rashodi za suzbijanje pandemije. Drugi razlog za odustajanje od znatnijeg rasta plata u javnom sektoru je u tome što zaposleni u javnom sektoru treba da dele sudbinu privrede i društva. Plate u javnom sektoru već sada su veće nego u privatnom za više od 20 odsto. To je velika razlika i ne treba je dodatno povećavati.

A šta da se radi s penzijama?

Njihov rast u narednoj godini određen je zakonom i on iznosi 5,9 odsto. Može se reći da je to visoko povećanje penzija, s obzirom na činjenicu da je zemlja ove godine prošla kroz recesiju, a da je oporavak u narednoj neizvestan.

S obzirom na to da je osnovni cilj Vučićevog režima dugoročna vladavina, mislim da su male šanse da se sistem transformiše u demokratiju

Vidite li i kakvu opasnost po zdravlje ekonomije u činjenici da će 2021. biti predizborna godina?

Mislim da izbori koji su najavljeni za prvu polovinu 2022. neće znatnije uticati na fiskalnu politiku u 2021, ali je moguće da će uticati na fiskalnu politiku u 2022. Naravno, izbori će biti praćeni krupnim obećanjima za 2023. i naredne godine, poput onog da će plate 2025. dostići 900, a penzije 440 evra. Ovi ciljevi su i ranije bili nerealni, a pogotovu su nerealni nakon aktuelne krize.

Generalno gledano, kakve su ekonomske perspektive Srbije sa ovom vlašću?

Autokratije u kojima postoji velika korupcija i nekompetentnost nigde nisu u dugom roku dale dobre ekonomske rezultate, ali su uspesi u nekim oblastima tokom nekoliko godina mogući. Vešta propaganda, uz kontrolu ključnih medija, omogućava da se svi uspesi preuveličaju, a neuspesi prikriju i opravdaju objektivnim okolnostima. Dodatna podrška građana dobija se stalnim lansiranjem novih spektakularnih planova, koji se često ne ostvaruju. Mada je sistem visoko centralizovan, u njega je na različite načina uključen veliki broj ljudi, što aktuelni režim može učiniti dugovečnim uprkos tome što u dugom roku ne postiže ni prosečne, a kamoli dobre rezultate. Primeri Crne Gore i Belorusije pokazuju da je moguća dugotrajna vladavina iako su navedeni režimi postigli slabije uspehe od drugih zemlja Centralne i Istočne Evrope. S obzirom na to da je osnovni cilj Vučićevog režima dugoročna vladavina, mislim da su male šanse da se sistem transformiše u demokratiju jer bi time znatno porasla verovatnoća gubitka vlasti.

Na sajtu Eurostata moguće je videti da je Srbija 2001. imala najveću stopu rasta u Evropi, dok je 2004. bila na drugom mestu

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.